Mnogi se slažu da je u okolnostima u kojima živimo već mesecima, u takozvanoj novoj normalnosti (izraz koji mnoge iritira), najviše pogođena kultura. Otkazivanje ili odlaganje mnogih manifestacija i nemogućnost da se nastupa pred brojnijom publikom, ukratko kultura na kašičicu, navela je mnoge da se javno zapitaju da li je boravak u pozorišnoj ili koncertnoj dvorani opasniji od boravka u javnom prevozu, supermarketu ili kafani. Da ne govorimo i o opštijim pitanjima – osećanju da nam je neko ukrao život, oteo slobodu, dok u nedostatku jasnih činjenica cvetaju teorije zavere... U seriji razgovora prenosimo šta o svemu ovome kažu umetnici i poslenici kulture.
Zapadni svet tek odnedavno živi između pandemije, terorizma i straha od migranata, a kod nas su strahovi počeli odavno raspadom zemlje, sankcijama, ratovima, bombama, sve do ovog virusa koji je opasan isto toliko koliko i zloupotrebe koje nadahnjuje, kaže Ivana Hadži-Popović, pisac i prevodilac, analizirajući situaciju u kojoj se našao ceo svet.
Odavno je jasno, dodaje ona, da sudbinu naroda ne oblikuju filozofi kako je želeo Platon. A pošto je proglasio smrt bogova, Fridrih Niče je uoči 1900. godine najavio „veliku predstavu” u sto činova za dva nastupajuća veka, podseća književnica i objašnjava:
– Ova „nova normalnost”, pojam koji je preko noći osvojio čitavu planetu, mogla bi biti jedan od tih činova. Putem straha od smrti koji izaziva virus on duboko zadire i u naše nesvesno koje je, po velikom švajcarskom psihijatru K. G. Jungu, i naš pravi gospodar. Kao da više nismo lica već samo maske u poljuljanoj, šizofrenoj atmosferi zbunjujućih uputstava kada sve zavisi od dobrih političkih odluka. Pokazuje se da je većina ljudi rob sopstvenih slabosti i sopstvenog neznanja i da instinktivno teži da se u masu utopi ne bi li se tog tereta oslobodila. Promena u psihama, u duhovnosti, u mišljenju, moralu, jeziku već se dešava, agresivnost se povećava kao i nihilizam zasnovan na manipulaciji. Zdravlje je svuda postalo politička stvar, a politika je i pre korone svuda manje ili više upala u zonu sumraka. Korona je to samo ogolila i sad je više nego očigledno da smo svi na planeti postali robovi besmrtne orvelovske države.
Kada je reč o tome kako se sve ovo odrazilo na njen profesionalni život, Ivana Hadži-Popović odlučno tvrdi da „iako je svet postao suviše dramatično mesto, literarne igre još imaju smisla, ili ga imaju upravo iz tog razloga”. Kao i joga, meditacija, izlet u prirodu… Često ovih dana pomisli na „velikog mudraca Ivu Andrića i na to kako je on preživeo Drugi svetski rat u ulici Prizrenskoj broj 9”. Deli li osećanje mnogih da je u ovoj situaciji kultura najgore prošla?
– Scenario digitalizovanog, virtuelnog sveta s virusom korona postao je neizbežan, nezaobilazan i često jedino moguć, ali u tom svetu navike i rituali bliskosti lako se gube. Nije isto slušati muziku sam u sobi ili ići na koncert, gledati sliku velikog majstora na ekranu ili pred njom osetiti neiskazive vibracije, prisustvovati predstavi u pozorištu ili filmskoj projekciji u bioskopu uz emocije koje to pobuđuje. Mislim da su u ovoj krizi knjige najbolje prošle, njih možeš da poneseš kući. I opet bih pomenula Ničea, za koga je kultura bila nasleđena plemenitost sveta i način na koji se stvara čovek. Fizičke i sve druge barijere među ljudima u suprotnosti su sa spajanjem koje je u prirodi stvari – kaže naša sagovornica.
Govoreći o tome kako intimno proživljava neizvesnost, crne vesti, eventualni strah, Ivana Hadži-Popović konstatuje da u ovom vremenu „kao da je okrutnost postala glavni ideal”.
– Ali francuski nobelovac Alber Kami sve je to već sredinom prošlog veka opisao u romanu „Kuga”. Kad epidemija te opasne bolesti koju prenose pacovi započne, vlast odlučuje da ceo grad uvede u karantin. I dok jedni tu stavljaju život na kocku spasavajući bolesne, drugi odbijaju da vide da zlo uopšte postoji, a treći dramu koriste da se obogate. Ta smrtna bolest menjaće psihu i mentalitet ljudi i Kami opisuje šta se događa u društvu kada mu takva drama oduzme osnovne slobode, postavljajući pitanje da li takav događaj može da nas poboljša ili će, naprotiv, razotkriti najgore porive u nama. Roman se završava rečenicom: „Najzad oslobođeni, stanovnici nikada neće zaboraviti iskušenje koje ih je suočilo s apsurdnošću života i nestalnošću ljudske sudbine” – dodaje ona.
Kad je reč o osećanju uznemirenja koje izaziva činjenica da smo generacija koja je u ovoj zemlji već preživela brojne nedaće, a da sad u ovom osećanju teskobe na planetarnom nivou više nemamo gde da pobegnemo, Ivana Hadži-Popović kaže da smo mi „odavno zatočena balkanska generacija”, ali da će virus i nas i zapadnu civilizaciju pretvoriti u protagoniste naučnofantastičnog filma od pre desetak godina, gde jedan junak pita drugog : „Da li vam je nekada palo na pamet da u 2050. godini neće biti nikoga ko bi mogao da razume jezik kojim sada govorimo?”
A kad je reč o eventualnom raspletu, ona se ipak još jednom vraća na Ničea i njegovog čuvenog junaka Zaratustru, koji je umeo da odgoneta enigme, kreće se kroz lavirint i ubija bika, tog uzvišenog čoveka koji je težio da čovečanstvo dovede do savršenstva.
– Mislim da se suviše zloupotrebljava slogan „Ništa neće biti kao ranije”. Zapitajmo se šta će onda biti. Ili bolje, šta želimo da bude? Da li ćemo biti u stanju da u budućnost ponesemo samo ono što je u prošlosti bilo najbolje, jer nemojmo zaboraviti da ima još neodigranih činova iz Ničeove vizije za 21. vek i da će možda neka „nova bliskost”, kada sve ovo na ovaj ili onaj način prođe, možda tražiti i nova rešenja – zaključuje Ivana Hadži-Popović.
