sreda, 20.01.2021. ✝ Vеrski kalеndar € Kursna lista
sreda, 02.12.2020. u 12:29 Marina Vulićević
INTERVJU: DRAGAN STOJANOVIĆ, književnik

Moj junak čuje čudesni Šostakovičev valcer

Mediji mogu nešto. „Logičko razmišljanje” pomaže donekle. Važna je intuicija. Još važnije je lično i kolektivno iskustvo
(Фото лична архива)

Novi roman Dragana Stojanovića „Tamna pučina”, dugogodišnjeg profesora Opšte književnosti i teorije književnosti na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu, (u izdanju Doma kulture „Studenstki grad”), pojavio se nedavno, a već je ovenčan priznanjem „Beskrajni plavi krug” Matice srpske. Reč je o svojevrsnom nastavku prethodne Stojanovićeve knjige „Ćerka španskog borca”, koja je dobila Andrićevu nagradu. U fokusu „Tamne pučine” je junak koji se vraća iz Velikog rata, koji se nada, sanja, pati i voli, ali uviđa da se vrednosti u koje je verovao osipaju, da se ljudi kvare, da njegova porodica nestaje. Ovaj roman ukršta istorijske i fiktivne likove sa „duhom vremena”, postavljajući etička pitanja, o kolebljivosti prilika i karaktera ljudi, o tome da li u najgorim okolnostima ipak postoji mogućnost izbora i da li je upravo to što nekoga čini čovekom.  

Polazeći od naslova vašeg novog, nagrađenog romana, moglo bi se pomisliti da je njegova radnja smeštena u naše vreme. Međutim, kao i u prethodnoj zbirci novela, vraćate se vremenu između dva svetska rata. S kakvim osećanjem ste pristupili ovoj pripovesti?

Čuveni engleski istoričar Edvard Gibon, poznat po svojoj „Istoriji Rimskog carstva”, odnosno Vizantije, kaže: „Istorija je tek nešto više od niza zločina, gluposti i nesreća čovečanstva.” Kad se okrenete minulim vekovima, vodeći, koliko je moguće, računa i o tome koliko i na koje sve načine istoričari lažu, vidite da mnogo šta opravdava ovakav Gibonov zaključak. U „Ćerki španskog borca” i u „Tamnoj pučini” želeo sam da, koliko je moguće, sagledam i kroz naraciju položim do sada nesveden račun o tome šta se nama ovde dešavalo u dvadesetom veku. Šta je u tome bilo utešno, šta ostaje bezutešno. Šta je ispunjavalo i održavalo naše živote, šta ih je unakažavalo, unesrećivalo, sužavalo i osiromašivalo; čime smo suzbijani više nego što je moralo biti i nego što se smelo dozvoliti. A pritom valja pokazati i to kako, u svemu tome, opstaju i težnja da se dosegne lepota sveta, ostvare ljubav, solidarnost, dobrota... Veliki je problem u takvom nastojanju kako preobličiti istorijske ličnosti u književne likove. Kraj svega, svet ipak nije crno-beo, ni u stvarnosti, pa ne sme biti takav ni u književnosti.

Da li ste možda osmislili trilogiju ili tetralogiju, povodom nastavka ovih tema?

Radim na još jednom omanjem romanu. Videćemo šta će biti.

Stojan, glavni junak „Tamne pučine”, trpi nepravde istorije. Kako njegov proročki san o valceru pred Veliki rat nagoveštava raspad jednog veka, ili jednu dugu valpurgijsku noć?

Upućeniji čitalac prepoznaje Šostakovičev valcer br. 2, kompoziciju koja, nastala u krajnje sumornim okolnostima, treba i može – da odgurne, simbolički i ne samo u muzici, devetnaesti vek, koji je sebe ubio Prvim svetskim ratom, sa svim „lepim plavim Dunavima”, lažnim pozlatama i obećanjima i, vidimo, da uz teške i mračne njegove simfonije ovog kompozitora, uprkos svemu omogući da zazvuči najviša, vedra, poletna lepota. Moj junak čuje to u bunilu mnogo pre nego što je ovaj valcer komponovan.

Nije samo Stojan prozorljiv, već i njegov otac, koji na samrti predviđa ponovni dolazak zla. Da li je u doba, u kojem nije bilo medija, zapravo puko logičko razmišljanje bilo dovoljno da se „pročita” doba i predvidi buduća katastrofa?

Mediji mogu nešto. „Logičko razmišljanje” pomaže donekle. Ali to ni blizu nije sve. Važna je intuicija. Još važnije je lično i kolektivno iskustvo. Važno je istorijsko pamćenje, poznavanje sopstvene tradicije, ali i tuđih gledišta. Važan je napor da se ostane u istini o sebi. A svakako i to koliko moći zaista imaš, koliko bogatsvo. Samosvest mora da prati i podržava moć, kao što moć valja da bude praćena mudrošću, samosavladavanjem i odgovornošću. Kad razmišljate o tome, ne čini se čudno što je Gibon rekao ono što sam naveo. Šotakovičev valcer je neka vrsta čuda.

Puška koju Stojan dobija u „prvom činu”, opaljuje do petog, ali metaforički, dok on razmišlja o rečima svog profesora da zlikovac ima pravo da bude kažnjen pravedno. Zašto nijedan od njih ne koristi to svoje pravo, ma koliko očigledno to izgledalo?

Sve nam govori da se, kad je reč o istorijskim zbivanjima, ne samo ovde kod nas, ne treba previše uzdati u savest, obzirnost, obećanja, pogotovu ne na zahvalnost, a ne previše ni u svakakve ugovore i sporazume, ukoliko iza njih ne stoji odgovarajuća sila. Sad se mnogo govori i o „mekoj moći”. Ranije se to nazivalo drugačije. U svakom slučaju, ljudi stradaju i gube i ono što ne bi smeli izgubiti. Hegel tvrdnjom da zločinac ima „pravo na kaznu” hoće da kaže da ovaj tek kad za svoje zlodejanje biva kažnjen zadobija status ljudskog bića, jer se tako pokazuje da je slobodan, čime se izdvaja među drugim stvorenjima. Kazna zaokružuje fenomen zločina. Na psa se zamahuje štapom, baca se kamen. Čovek nije pas. Vidimo, međutim, da zločinci retko čitaju Hegela i manje-više uvek gledaju da izbegnu kaznu. Ima izuzetaka, ali koliko?

Postoje li kazne za one koji „samo” nisu znali?

U svoje vreme su mi u Nemačkoj vrlo ozbiljni ljudi govorili da su svi sve znali. Ne u svim aspektima, i svakako ne baš svi. Imate i „teoriju” da „sila ide ispred prava”. U svim vremenima je bilo dosta rašireno mišljenje da je pobeda važnija od istine, da je u svakom slučaju bolje da pobedimo „mi”, jer ćemo inače robovati „njima”. Važniji od svega su „naši interesi”. Pisca, međutim, interesuju individualne sudbine, udesi i protivrečja u dušama pojedinaca. „Interes” pojedinca često nije u skladu s interesima kolektiva. Književnost možda tu i počinje gde se pokazuje taj nesklad, koji ona pokušava da osvetli.

Šta je koren nesreća kakve ste opisali i u ovoj knjizi i zašto se one ponavljaju u vremenu?

Verovatno ima više takvih „korena”. Trebalo bi mnogo stranica da se makar samo opiše konstelacija koja nas određuje i koja se u ponečem menja, ali traje.

Pred potpisivanje Trojnog pakta vaš junak daje ostavku u Narodnoj banci i odlazi u anonimnost. Kako vi kao poznavalac pored ostalog i velike nemačke književnosti, Geteovog „Fausta” i Manovog „Doktora Faustusa”, procenjujete koja je cena kompromisa sa đavolom, koji je možda istorijska svakodnevica?

Kod Getea se Bog i Đavo dogovaraju i klade, na kraju Bogorodica, a ne Hristos-sudija, iskupljuje Fausta, ukoliko je čovek „za svoj spas delatan”, a tome se pridruži i ljubav. Kod Mana je i individualni i kolektivni ugovor s đavolom kažnjen ludilom, propašću... Ipak, Leverkin-Faust je tvorac dela, a najvažnije među njima je „Naricaljka doktora Faustusa”, dodekafono uobličena tuga, najdublja žalost. Mi smo u mnogo čemu bili žrtve drugih, većih i moćnijih, ali smo isto tako mnogo zla naneli sami sebi. Činilaca je bezbroj, ali pisac na kraju dolazi do takve rezultante. Istina književnog dela i istina ove ili one istoriografske studije mogu biti kongruentne, ali nisu isto. A često nisu ni kongruentne. 

Komеntari3
3d654
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

viks
Umetnosti i književnosti će biti bolje kada se ljudi manu postmoderne, dobro pročitaju kraj romana i ceo roman Smrt u Veneciji. Pisci učeni, ulickani odstupite. Potrebni su divlji pisci, razulareni, što prekoračuju granice pristojnosti i ne moraju baš dolaziti sa odseka filologije. Institucionalizam i akademizam je okovao našu kulturu.
Velimire, Velimire
Pročitaj tekst još jednom, lepo piše:...Мој јунак чује то у бунилу много пре него што је овај валцер компонован...
Velimir
"Upućeniji čitalac prepoznaje Šostakovičev valcer br.2..." Upućeniji književnik bi trebalo da prouči kada je nastao taj valcer, jer njegov junak nije mogao da ga čuje u vreme Velikog rata...

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

logo

Ovaj veb sajt koristi kolačiće

Sajt politika.rs koristi kolačiće u cilju unapređenja usluga koje pruža. Prikupljamo isključivo osnovne podatke koji su neophodni za prilagođavanje sadržaja i oglasa, nadzor rada sajta i aplikacije. Podaci o navikama i potrebama korisnika strogo su zaštićeni. Daljim korišćenjem sajta politika.rs podrazumeva se da ste saglasni sa upotrebom kolačića.

Prijavitе sе na našu mailing listu

* Obavеzna polja