Adis Abeba, glavni grad Etiopije, septembra 1984. delovao je depresivno. Proslavljano je 10 godina otkako je vojni režim DERG oborio cara Haile Selasija I (1892–1975), poslednjeg među solomonskim kraljevima krunisanim od 13. veka, i početak delovanja Radničke partije Etiopije. Bilo je to usred građanskog rata u zemlji i na vrhuncu Velike gladi koja je ubila milion ljudi.

Prijem za domaće i strane goste bio je u kraljevskoj palati koju je sagradio imperator Menelik Drugi (1844–1913) dok je širio carstvo, a Haile Selasije skončao utamničen. Imanje na 40 hektara u centru Adisa u tmurno maglovito predveče okruživale su drvene straćare pred kojima su stajale ispijene ljudske siluete umotane u ćebad i krpe.

Iz Menelikove palate je posle 1991. i okončanja Demokratske Narodne Republike Etiopije, pobednik u građanskom ratu, moćni premijer Meles Zenavi planirao do smrti 2012. „Ekonomsko čudo na Nilu”, po uzoru na razvojne uspehe Južne Koreje i Narodne Republike Kine, sa godišnjim prosečnim rastom privrede od 10 odsto. Sadašnji premijer Abij Ahmed je iz te palate ovih dana pokrenuo vojnu akciju protiv zemljaka u najsevernijoj provinciji Tigre. Stotine ljudi ubijene su od početka borbi 4. novembra, a hiljade su pobegle u susedni Sudan. Ukoliko stvari krenu loše, savremena Etiopija, zasnovana na etno-federalizmu, mogla bi se raspasti poput socijalističke Jugoslavije, kažu neki analitičari.

Napetosti se već duže gomilaju u zemlji sa 90 etničkih grupa i 10 poluautonomnih regiona sa više od 110 miliona stanovnika, drugim po veličini u Africi. Od izbora Abija za premijera 2018. počeli su sukobi federalne vlade i Narodnooslobodilačkog fronta Tigrea (NOFT). NOFT, kao gerilska vojska, sa ustanicima susednog regiona Eritreje bio je 1991. odlučujući u obaranju režima marksističkog vođe Mengistu Haile Marijama. Od tada je NOFT bio glavni partner u vladajućoj koaliciji, dominantan u politici i ekonomiji Etiopije.

Abij, 44-godišnjak i najmlađi premijer u Africi, izabran kao „reformistički lider”, optužio je zvaničnike prethodnih vlada za korupciju i kršenje ljudskih prava i uklonio ključne ličnosti NOFT-a iz svog kabineta. Brzo je po liberalnom uzoru promenio politiku i već 2019. kao miljenik zapadnih medija dobio Nobelovu nagradu za mir zbog mirovnog sporazuma s dugogodišnjim neprijateljem Eritrejom. Eritreja se 1993. na referendumu otcepila od Etiopije, a dve zemlje su vodile žestok rat između 1998. i 2000.

Razdor Adis Abebe sa Tigreom proširio se pošto je savezna vlada odložila parlamentarne izbore širom zemlje zbog pandemije kovida 19. Čelnici Tigrea su to nazvali „personalnom autokratijom” i u septembru održali izbore u svom regionu. U Adis Abebi su to smatrali neviđenim činom prkošenja saveznoj vladi i umesto NOFT-a počeli da finansiraju lokalne zajednice, dodatno razbesnevši regionalnu vlast. Od tada se savezna i vlada regiona uzajamno označavaju kao „nelegitimne i neustavne”.

Rukovodstvo u Tigreu smatra Abijeve reforme pokušajem izgradnje unitarnog sistema vlasti koji uništava postojeći savezni aranžman. Neslaganje Tigreanaca s Abijem predstavlja dubok prelom u samom jezgru moći u zemlji.

NOFT je ranije uputio prikrivene pretnje otcepljenjem, pozivajući se na član 36. saveznog ustava o „bezuslovnom pravu na samoopredeljenje, uključujući pravo na secesiju”. Ustav iz 1995. je propisao federalni sistem u kojem glavne etničke grupe upravljaju svojim regionima, u službenoj upotrebi koriste lokalni jezik i upražnjavaju vlastite običaje.

Etiopija je 2019. dobila još jedan autonomni region, Sidamu na jugu zemlje, posle referenduma lokalnog stanovništva koje čini četiri odsto ukupnog u zemlji. Od tada se Abij suočava sa zahtevima drugih etničkih grupa za sopstvenom državnošću. Zato je kao protivtežu rasprostranjenom etno-regionalizmu pretvorio vladajuću političku koaliciju Etiopski narodni revolucionarni demokratski front (ENRDF) u unitarnu stranku Partiju napretka (PP).

Abij, pripadnik najbrojnijeg plemena Oromo, vernik pentakostalac od oca muslimana i majke pravoslavke, svoju ideologiju kojom se rve sa posledicama etno-federalizma naziva „medemer”, ili „okupljanje” na jeziku Amhara, druge najveće etničke grupe u Etiopiji. No, njegove političke reforme otvorile su poklopac nad ključajućim etničkim tenzijama u zemlji, koje su ranije vlasti nemilosrdno suzbijale. Za vreme Abijevog premijerovanja etnički sukobi su odneli živote hiljada Etiopljana, a nekoliko miliona oterali iz njihovih domova.

Analitičare etiopski ustav podseća na jugoslovenski iz 1974, a zahtevi za državnošću, poput Sidaminog, na demonstracije kosmetskih Albanaca 1981. za nadogradnju pokrajine na republiku. Sličnosti se nalaze između dominacije Saveza komunista u Jugoslaviji koji su posle Tita urušili frakcionalizam i nadmetanje etno-nacionalizama, sa ENRDF od smrti 2012. tigreanskog vođe i premijera Zenavija.

Stare istorijske nepravde, istinite ili navodne, kao i u Jugoslaviji, koriste poslednjih godina u Etiopiji nacionalistički političari radi mobilizacije glasača, što bi takođe moglo da vodi građanskim ratovima i etničkom čišćenju. Za to su najveće autonomne regije već opremljene sopstvenim snagama bezbednosti, najviše u Tigreu.

Uprkos jakim razlozima za kritiku etničkog federalizma u Etiopiji, tamošnje raznolike grupe, dobro naoružane i politički svesne, jasno stavljaju do znanja da se ne može presuditi protivno njihovoj volji. Otuda je malo posmatrača Etiopije koji veruju da će Abij nametnuti saveznu kontrolu Tigreu.

Sukob u Etiopiji preti kontrolisanim jačanjem, što će verovatno koštati desetine hiljada života. Uz to, u vladinoj beloj knjizi o nacionalnoj bezbednosti iz 2002. je ocenjeno: „Izgledi za raspad ne mogu u potpunosti biti isključeni”.

Urednik i novinar