U Specijalnom rezervatu prirode „Peštersko polje” pre dve godine formirano je hranilišta za beloglave supove i ostale nekrofagne vrste životinja koje se hrane lešinama uginulih sisara, uglavnom papkara (koza, krava, jelena, ovaca...), ali i lisica, pasa, zečeva i na taj način sprečavaju širenje potencijalnih zaraza. Turistička organizacija Sjenica, kao upravljač rezervata, organizovala je ove godine od februara meseca do druge polovine oktobra, kada je Zavod za zaštitu prirode Srbije obavio stručni nadzor, iznošenje oko 23 tone hrane.

Uginule životinje se, u saradnji sa lokalnom zajednicom, dovoze na hranilište sa područja Pešterske visoravni i šire okoline što utiče na smanjenje nekontrolisanog bacanje lešina na divlje deponije.

– Uspešan rad hranilišta u SRP „Peštersko polje” i širenje prostora na kojima obitava beloglavi sup rezultat je višegodišnjeg zajedničkog rada stručnjaka, upravljača i svih zaštitara prirode na uspostavljanju nacionalne mreže hranilišta za nekrofagne vrste životinja koja je deo Balkanske mreže hranilišta. Time se omogućava neometano kretanje i širenje populacije ovih ugroženih vrsta na celom Balkanskom poluostrvu i šire u Evropi, – izjavio je za „Politiku” direktor Zavoda mr Aleksandar Dragišić i najavio da u mrežu hranilišta, koja se nalaze u specijalnim rezervatima prirode „Uvac”, „Klisura reke Mileševke”, „Klisura reke Trešnjice”, i sada „Peštersko polje”, nastoje da uskoro uključe još jedno, i to u Parku prirode „Stara planina”.

Odabir mesta za hranilište između lokaliteta Krnja Jela i vrha Trojan u SRP „Peštersko polje” realizovan je 2018. godine u saradnji Zavoda i upravljača. Hranilište je ograđeno, izgrađen je objekat za praćenje, fotografisanje i posmatranje životinjskih vrsta uz stalni video nadzor, dok upravljač vodi evidenciju o prisustvu vrsta, obezbeđivanju i iznošenju hrane. U odnosu na propisane režime zaštite i dozvoljene aktivnosti, posete novoizgrađenom objektu za posmatranje životinja su ograničene, i to prevashodno u naučno-istraživačke i obrazovne svrhe.

Nakon što je hranilište počelo sa radom, primećena su, po rečima predstavnika upravljača Milorada Babića, jata beloglavih supova čija se brojnost kretala od 30 do 180 jedinki. Nakon izvesnog vremena registrovano je oko 50-ak jedinki beloglavih supova noću u šumi u blizini hranilišta, kao i na stenama neposredno ispod vrha Trojana. Poređenja radi treba reći da se najveća gnezdeća kolonija u Srbiji nalazi na obližnjem Uvcu sa oko 400 jedinki.

Pored beloglavih supova, hranilište na Pešteru posećuju gavran (Corvus corax) i vetruška (Falco tinnunculus), a od krupnih zveri zabeležen je vuk (Canis lupus).

Beloglavi sup, naša najveća ptica sa rasponom krila od skoro tri metra i težinom od oko osam kilograma, simbol zaštite ugroženih vrsta, pre tri decenije bio je pred izumiranjem. Fond za zaštitu ptica grabljivica osnovan je 1994. godine sa ciljem da se lokalnom stanovništvu ukaže na neophodnosti zaštite beloglavog supa i da se direktno sprovodi stručni program aktivne zaštite.

Lešinari su jedna od najugroženijih grupa ptica, kako kod nas tako i u svetu, a od njihovog opstanka u velikoj meri zavisi i naša budućnost, stoji u izveštaju biologa sa Univerziteta u Juti u kome se navodi da bi izumiranje ovih čistača prirode imalo mnogo negativnih posledica po živi svet.

Broj ovih ptica, koje prirodu čine čistijom, ali i zdravijom, naglo opada. Lešinari se hrane u grupama, pa je broj onih koji stradaju od otrovane životinje veliki. Pojedine zemlje već su iskusile do kakvih posledica dovodi smanjenje populacije lešinara, pa je uloženo dosta truda i novca u njihovo očuvanje. Među zemljama koje su uspele da povećaju brojnost lešinara nalaze se SAD (Kalifornija), Indija, ali i Srbija, gde je broj jedinki beloglavog supa značajno povećan od kada su stavljeni pod zaštitu.

Tim biologa Univerziteta u Juti lako je predvideti šta čeka one koji poput Afrike, gde je za 97 odsto manje lešinara nego pre 50 godina, ako se nastavi sa njihovim istrebljivanjem. Smanjenje njihove brojnosti, životinjske vrste koje se hrane i na drugi način, prelaze na ovu vrstu ishrane zbog veće dostupnosti i hranjivosti. Populacije pacova, insekata, vrana i divljih pasa mogu se značajno uvećati, što se dogodilo u Indiji, ne dozvoljavajući preostalim lešinarima da priđu svom plenu.

U čemu je problem? Ni jedna od ovih životinja ne može da očisti prirodu od uginulih životinja tom brzinom kojom može lešinar, a što je još važnije, u njegovom želucu se luče tečnosti koje ubijaju različite vrste virusa i bakterija, dok organizmi drugih životinja nisu sposobni za to već ih prenose dalje.

Važnost  formiranja hranilišta za opstanak ovih ptica je velika. Smanjuje se razdaljina koju prelete u potrazi za hranom (oko 120-150 kilometara), a na taj način i mogućnost trovanja preko uzimanja otrovnih mamaca koji su još u širokoj primeni u Srbiji. Stalni izvor hrane utiče i na zadržavanje mladih polno nezrelih jedinki u koloniji i privlači nesparene ptice, čime se povećava mogućnost obnavljanja kolonije.