Nemačka je sa strepnjom iščekivala predsedničke izbore u SAD i s olakšanjem dočekala „poštanski performans”, jer se nada poboljšanju transatlantskih odnosa u mandatu Džozefa Bajdena. Ovog meseca, možda ipak malo preuranjeno, pre početka rasprave o novim sankcijama u američkom Kongresu, kompanija odgovorna za izgradnju terminala za američki tečni gas u nemačkoj luci Vilhelmshafen – povukla se iz projekta. Nemci su gradnju ovih terminala odugovlačili i pokušavali da uspostave ravnotežu s potezima Vašingtona. Odluka o gradnji dva terminala za prijem američkog tečnog gasa doneta je kako bi popustili Trampov pritisak na „Severni tok 2” i neprekidne optužbe na račun nemačke zavisnosti od Rusije. Mediji sada naširoko pišu kako je vlada u Berlinu tada ponudila SAD sporazum vredan milijardu dolara u zamenu za to da Vašington odustane od sankcija. Berlin se sada nada da će Bajdenova administracija promeniti manir koji su pojedini nemački poslanici nazivali mafijaškom ucenom. Ipak, pitanje je da li su nade Berlina osnovane.

ŠTA MISLI BAJDEN: Nemački privredni komitet obratio se predsednici Predstavničkog doma američkog Kongresa Nensi Pelosi s predlogom da SAD odustanu od sankcija prema „Severnom toku 2”. Zabrinjavajuće je što inicijativa pooštravanja sankcija dolazi i od republikanaca i od demokrata protiv osiguravajućih kompanija i resora koji se bave izdavanjem dozvola. Agencija Blumberg je nedavno objavila da će nove mere ponovo biti uključene u nacrt budžeta za odbranu za 2021. godinu, koji bi trebalo da bude usvojen idućeg meseca. Bivši ministar spoljnih poslova Zigmar Gabrijel, koga mediji opisuju kao velikog „obožavaoca” gasovoda, nije jedini koji podseća da je upravo Bajden jedan od najozbiljnijih protivnika „Severnog toka 2”.

Ipak, deo Evrope na promenu administracije u SAD gleda kao na priliku da „na smiren način postigne ono što saveznici treba da razumeju među sobom: moramo da nastavimo da jačamo svoju nezavisnost, kao što SAD čine za sebe, i kao što Kina radi za sebe”.

MLAĐI PARTNER: Ovaj deo Evrope predvodi Makron, a njegova ideja o stvaranju evropskog odbrambenog potencijala, ma koliko bila smatrana suludom pre tri godine, sada opet ima priliku za oživljavanje. „Stvar je u definisanju uslova evropskog suvereniteta i strateške autonomije kako bismo mogli da kažemo svoje mišljenje, a ne da postanemo vazali ove ili one sile i da više nemamo pravo glasa”. Bivši francuski ministar spoljnih poslova Iber Vedrin tvrdi da „pod Bajdenom” Evropa mora da preuzme veću odgovornost. On se zalaže da se Bajdenova administracija upozori da Evropa želi ponovo da ima zdrav transatlantski odnos i da očekuju da sankcije budu ukinute, jer će u suprotnom biti uvedene uzvratne.

U tom kontekstu treba gledati i na zvaničnu potvrdu izrade novog dokumenta o vojnoj autonomiji EU – „Strateški kompas EU” – povodom kojeg je šef evropske diplomatije Đuzep Borelj pokušao da ublaži reakcije. „Ovde nije reč o nezavisnosti i povlačenju iz NATO-a ili prekidu strateškog partnerstva sa SAD, kako se mnogi plaše”, rekao je Borelj ne otkrivajući da se upravo sami Evropljani plaše da kažu da stvaraju svoju, evropsku vojsku.

E, MOJ DžO: Da li će Evropa postati sila koju drugi poštuju?

To ne zavisi samo od njenog odnosa prema SAD, nego i od stava prema Rusiji, Bliskom istoku, Africi. Koliko zaista Nemce zanimaju sankcije protiv Rusije i koliko im štete nanosi odgovor Moskve? Da li će Berlin i Pariz pratiti svoju politiku kad je reč o pitanjima u kojima im se stavovi razlikuju u odnosu na američkog partnera i koliko će imati snage za to? Koliko je snage imao Tramp i koliko je uspeo u svom četvorogodišnjem mandatu? Kolike su domete dugoročno imale njegove revolucionarne odluke da se SAD povuku iz besmislenih ratova? Jasno je bilo da zvaničnici američkog vojnog i bezbednosnog aparata pokušavaju da zadrže postojeće stanje na terenu, koje je održavano uprkos Trampovim odlukama. Skandalozno priznanje novootpuštenog specijalnog izaslanika za Siriju i borbu protiv Islamske države Džejmsa Džefrija – da je redovno lagao predsednika države – govori o tom sistemu. Ovaj visoki zvaničnik u koga je Tramp imao poverenje sve do samog kraja priznao je da je namerno obmanjivao predsednika o broju američkih trupa u Siriji. I činio je to, kako kaže, iz najboljih, državnih namera.

Kad je Tramp procenio da su SAD pobedile ID i počeo da insistira na povlačenju trupa, specijalni izaslanik i njegova služba su imali spremne odgovore: vojnika je bilo uvek nešto malo više od 200, na koliko je Tramp 2019. pristao da ih bude u Siriji. Sada se pretpostavlja da ima oko 1.000 njih koji čuvaju naftna polja. Možemo zamisliti šta o tome sada misli Tramp i šta bi savetovao „uspavanom Džou”.