Odrastanje puno očekivanja, izazova, loših i dobrih odluka, kroz koje prolazi svaki mlad čovek. Aljošu Ljubičića, fizioterapeuta u košarkaškoj reprezentaciji Srbije za mlade do 19 godina, inspirisalo je da napiše roman „Stajalište 21”. Životno iskustvo i rad sa mladim ljudima pokrenuli su ga na pisanje, a boravak u Kuvajtu mu je dobro došao da završi rukopis.
Glavni junak i pisac romana su „vršnjaci”. Odrastaju i sazrevaju početkom novog milenijuma. Zajednička im je ljubav prema košarci i takmičarski duh. „Usmeravan od malih nogu na sport kome je posvećen, sa vizijom da će jednog dana igrati košarku za reprezentaciju”, Aljoša posle završene Srednje medicinske upisuje Višu medicinsku školu. Tako i svoj profesionalni put nastavlja u sportu.
„Počeo sam da radim kao fizioterapeut pre nego što sam završio višu školu ”, kaže Ljubičić. Imao je posao, ali nije imao platu.
To je bio razlog da, na poziv druga, košarkaškog trenera, ode u Bahrein na godinu dana u ulozi fizioterapeuta najboljem tamošnjem košarkaškom klubu.
„U Kuvajtu sam radio u fitnes centru, prvo kao fizioterapeut i lični trener, a posle i menadžer centra”, dodaje. Tako se nakupilo četiri godine, kaže ovaj tridesetogodišnjak, koji je u kofer sa stvarima spakovao i svoje uspomene na godine lude i ekipu iz kraja, što ga je i povuklo da se po isteku ugovora vrati novobeogradskim blokovima – poprištu radnje prvog romana u kome piše o „dečacima prepuštenim ulici koji ne idu u školu jer je smatraju nebitnom u životu”.
Pisanje je došlo spontano u naletu inspiracije, pre nego što je krenuo u zemlju u kojoj postoji samo jedno godišnje doba – leto.
„Bio sam ispunjen samim činom pisanja, pričinjavalo mi je zadovoljstvo”, kaže autor književnog dela za mlade koji misle da nije do njih i za roditelje koji veruju da laž može da zaštiti, a za koje je dobio drugu nagradu „Pegaz” Književne omladine Srbije u kategoriji romana.
Može li se uporediti vreme mladosti i odrastanja devedesetih i ovo danas? Emotivno može, konstatuje Ljubičić.
„Činjenica je da se dosta toga izmenilo za poslednje tri decenije. Mi nismo imali mobilne telefone, a danas već imate i virtuelnu nastavu. Posmatram današnju omladinu, dostupno im je daleko više sadržaja, informacija, znaju neuporedivo više, ali su ranjiviji i osetljiviji. Bliskost između dece i roditelja ostala je nasušna potreba. Roditelj je taj koji treba da sluša dete, da čuje šta ima da mu kaže”, ističe naš sagovornik.
Aljoša Ljubičić je jedan od onih koji se posle završenog školovanja otišao u inostranstvo i vratio se nazad u Srbiju, uprkos brojnim primamljivim ponudama.
„Otišao sam previše mlad i nisam mogao da kažem da je ovde loše. Zato što ja to nisam osetio, iako sam radio za platu koju sam retko dobijao, živeo sam sa majkom i nisam imao neke velike prohteve. Iz daleka ovde je sve bilo sjajno. Vratio sam se da pokušam. Otvorio sam sa kolegom centar za fitnes i oporavak. Kada se u martu desila korona, doživeo sam je kao priliku da radim ono što želim. Dobio sam vreme za kojim sam žudeo i tako sam stigao do kraja druge knjige od planirane tri, kojima ću zaokružiti priču o mom junaku Borisu i njegovom odrastanju. U Srbiji, generalno, ljudi rade ono što se od njih očekuje, a ne ono što oni istinski žele, svi sve znaju i u sve se razumeju”, kaže.
Upitan šta on istinski želi, Ljubičić kaže: „Da pišem, ali od toga se ne živi.”
