sreda, 20.01.2021. ✝ Vеrski kalеndar € Kursna lista
petak, 20.11.2020. u 18:00 Siniša Korica

Čuvajte se gvozdenog čoveka

Emisijom novca bez pokrića samo moćne zemlje mogu krizu izvoziti u slabije (dolar), dok kod svih ostalih to povećava cene, obara standard i ruši režime
(Срђан Печеничић)

Istoričar Džejms Hoz napisa knjigu „Najkraća istorija Nemačke”, od Julija Cezara do Angele Merkel. „Tribune magazine” zapisa: „Izvanredan uvod u poznavanju i razumevanju najznačajnije zemlje današnje Evrope. Sjajno štivo i idealan bukvar”. Mene je u ovoj knjizi interesovala ne toliko militantna strana, pre svega, Pruske čiji je vojnički duh bio izazivač dva velika svetska rata, već ekonomski isečak priče iz ove knjige. Prepričaću jedan njegov deo, u slobodnoj interpretaciji, koji se na neki način ponavlja u svim državama. Pre ujedinjenja nemačkih državica pod Bizmarkom nemačka ekonomska moć koncentrisana oko bazena Rajne rasla je iz godine u godinu. Pre nego što je preuzeo Prusku Bizmark, poreklom Prus, sastao se juna 1862. sa britanskim premijerom Bendžeminom Dizraelijem koji je nakon sastanka dao istorijsku procenu novog gvozdenog čoveka: „Čuvajte se tog čoveka, on misli ono što govori”.

Nemci su u pripremama za Prvi svetski rat štampali ogromnu količinu obveznica sa veoma visokim i primamljivim kamatama. Praktično pokupili svu ušteđevinu nemačkih građana. Sa tim parama finansirali čeličane, gradili puteve, pravili topove. Elita je skriveno računala da će dug i kamate vratiti iz pljačke zemalja koje su mislili da napadnu, kao što je nekad Pruska porazivši Francusku iz nje pokupila svo zlato i na tome razvijala svoju industriju i jačala duh militarizacije. Međutim, nastupilo je ono „ali što račune kvari”. Nemačka izgubila Prvi svetski rat. Pobednici nametnuli obaveze za reparacije. Kad se saberu unutrašnji dugovi (izdate obveznice) i reparacije dobija se dug u visini od 174 odsto (od društvenog proizvoda)  otprilike isto onoliko koliko je Grčka bila dužna 2013. Ekonomski ovaj dug se nije mogao isplatiti iz povećanih poreza. Vlada se opredeljuje da štampa rajhsmarke kako bi vratila dug svojim građanima i kupovala stranu valutu za reparacije. Što su više štampali to je danak inflacija uzimao maha, kupovna moć stanovništva (standard) ubrzano padala. Katastrofalna inflacija uzela maha. Novembra 1923. jedan američki dolar vredeo je 4,2 biliona rajhsmaraka.

Ogromna većina nemačkog naroda koji su svoju ušteđevinu uložili u obveznice ostala je bez svojih štednih uloga. Opstali su oni koji su sačuvali nekretnine, čija je cena varirala s krizom, ali su vrednosti sačuvane, zemljoradnici, industrijalci. Svi ostali, profesori, državni službenici, lekari, vlasnici prodavnica, radnici i drugi postali preko noći siromašni. Osećali da ih je nova republika, posleratna Nemačka napustila, izdala. Postalo je to vlažno tle za pojavu zelenog skakavca u liku i delu Adolfa Hitlera. Priča ima nastavak. U toku Hitlerovog Drugog svetskog rata nacistička nemačka ekonomija se održavala štampanjem novca. U prodavnicama nije bilo luksuzne robe, a promet ostale se kontrolisao. Građani imali višak maraka, štedeli kad dođu bolja vremena. A onda je ekonomista Ludvig Erhard predložio kolosalno rešenje. Izneo ideju da se uništi višak rajhsmaraka i to tako što će se uvesti nova novčanica deutsche mark, da se stare marke zamene za nove i to u odnosu 15:1 za građane, a za poslovnu imovinu 1:1. Na ovaj način će se isprazniti džepovi građana koji neće gunđati, važno im je bilo samo da su ostali živi posle rata i da počnu da rade u zdravijem ambijentu. Na drugoj strani sačuvana je imovina onih koji su imali neka industrijska postrojenja koja su nastavila  s biznisom. U isto vreme američkim Maršalovim planom dobrim delom otplaćeni su stari dugovi Nemačke. Nemci počeli da se bude, zaustavili se nisu ni do danas.

I mi smo imali galopirajuću inflaciju 1993. kada je štampana novčanica od 500 milijardi dinara. Ružna slikovnica jednog doba, emisija novca bez pokrića.

Seo sam na vruću stolicu saveznog sekretara sredinom osamdesetih godina prošlog veka kada nam je „užarena” ekonomija već duboko naprsla. Imao sam dva zadatka, da se donese novi sistemski zakon o cenama i drugo da koliko-toliko povezujem rastrgane niti u snabdevanjima, nestašice i smirivanje inflacije. Prvi zadatak sam uspešno obavio. Zakon o cenama je bio prvi sistemski zakon koji je donet kao operacionalizacija „Dugoročnog programa ekonomske stabilizacije”. Drugi nije rešen ni mnogo godina posle mene.  Napadali su me u Skupštini Jugoslavije na temu rasta cena  van zadatih okvira. Inflacija je bila bolest posrnuća ekonomije i Jugoslavije u celini. Imao sam česte razgovore, sporenja, s ondašnjim guvernerom Narodne banke Jugoslavije Radovanom Makićem na temu primarne emisije ili štampanja novca, kao jednog od uzročnika rasta cena. On se branio tezom da je primarna emisija dogovorena na  najvišem nivou SFRJ i da ja tu mnogo ne „diram”, nego da se okrenem niskoj produktivnosti, malom izvozu, prevelikoj potrošnji. Jalov i beskoristan je bio moj napad na emisiju novca bez pokrića, ali i guvernerova odbrana. Emisijom novca bez pokrića samo moćne zemlje mogu krizu izvoziti u slabije (dolar), dok kod svih ostalih to povećava cene, obara standard i ruši režime.

Publicista i bivši član Savezne vlade u SFRJ

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista

Komеntari8
93d1e
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Мали Ђокица
Плашим се да овде нико није радио у привреди. Ја сам, отишао из привреде зато што ми је шеф, а по налогу директора, НАРЕДИО да пустим радио апарате, које смо правили, са 96% (и словима деведесет и шест од сто) шкарта, којим ниједну радио станицу нисте могли ухватити. Директора је поставио ЦК Београда или Србије. Ја на то нисам пристао. Железара Смедерево је пропала јер је ЦК Југославије у Железару прво запослио 300 учитеља??????? а касније 300 економиста????? Незнање, опструкција или саботажа???
софи
Поучан чланак уз један додатак. Маршалов план је легализација опљачканих вредности које је Немачка прибавила током рата.
Иван Грозни
Део средстава из Маршаловог план био је намењен и социјалистичким земљама. Оне су га наравно одбиле јер ко је смео да прихвати капитал са Запада у тамном вилајету званом СССР. Често се утицај Маршаловог плана прецењује. Међутим, не може се порећи чињеница да је одиграо одређену улогу у борби против комунизма и да је помогао стварању бољег живота у Европи.
asinus
Secam se glasanja u Energoprojektu o formiranju OOUR-a. Prepuna sala u novom kompleksu, ja klinac, y jos petorica.., PROTIV. Svi, ZA. Zove me direktor i pita me da li sam normalan. Ja mu kazem, "ucili su me da je snaga firme u ljudima, opremi i parama. Ako se to razbije u paramparcad, gde je snaga firme?" Rek'o mi da ne lupetam. Nisam prihvatio njegov savet. Dao sam otkaz i otisao, a da do danas nisam dobio odgovor. A mozda i jesam, kroz ratove koji su usledili. Ali, tada sam vec bio daleko.
Rale Mudric
@asinus ... in pele leonis. Gde to ime izabraste, prijatelju? Tesko je uzeti Vas za ozbiljno ako je to sto mislite o sebi. Iako, to sto napisaste nije bas nesuvislo, naprotiv.
Бојан
Највећи проблем Југославије је била неефикасност економског система. Није било квалитетне мотивације радника и адекватног кажњавања бројних пропуста руководећих људи. Залет ухваћен 70их је издушио крајем деценије а инфлација је била последица наведеног. Једини спас је био да се уради оно што је урадила Кина две деценије после тог времена и да као социјалистичка држава уведе контролисани капитализам и олакша стране инвестиције.
Radmila Mišić
Primer kineskog modela: fabrika porcelana je nerentabilna, država je zatvara ali stimuliše radnike da zakupe pojedine pogone i proizvode šta hoće ali obavezuje robne kuće da te proizvode ponude u svojim prodavnicama, pa ako ide prodaja... Intervjuisani radnik, zadovoljan, njegove vaze su sve različite, kreativan je, vaze se tako odlično prodaju da je kupio stan za sebe i ženu i po stan za sina i ćerku. (Viđeno na CGTN). Ovde to nikom nije palo na pamet.
Саша Микић
Две ствари су поквариле самоуправљање. Прва: поделом фирми на ОУР-е увећала се администрација у мери у коликој је настало од једне фирме нових ОУР-а, јер је само преписан Закон о књиговодству, а број радника је остао исти. Друга: немогућност процесуирања колективних органа као што је раднички савет због погрешне и штетне пословне политике. Уствари директори су своје малверзације успешно крили иза одлука радничког савета, који као колективни орган није подлегао кривичној одговорности.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

logo

Ovaj veb sajt koristi kolačiće

Sajt politika.rs koristi kolačiće u cilju unapređenja usluga koje pruža. Prikupljamo isključivo osnovne podatke koji su neophodni za prilagođavanje sadržaja i oglasa, nadzor rada sajta i aplikacije. Podaci o navikama i potrebama korisnika strogo su zaštićeni. Daljim korišćenjem sajta politika.rs podrazumeva se da ste saglasni sa upotrebom kolačića.

Prijavitе sе na našu mailing listu

* Obavеzna polja