Samo jedan osvojen bod u Budimpešti malo je u odnosu na doživljene traume prošlog četvrtka u Beogradu. Srpski fudbaleri nisu uspeli da se izdignu iz potpunog sivila, pa su se tako iz mađarske prestonice vratili sa mršavim remijem koji nam, kolo pre kraja takmičenja u Ligi nacija, ne znači previše. Da smo kojim slučajem pobedili Mađare situacija bi pred poslednju rundu takmičenja bila daleko povoljnija, a ovako nas već sutra očekuje najverovatnije novi fudbalski šamar – povratak u C diviziju što se smatra potpunim debaklom naše A reprezentacije.
Sada kada su ustanovljeni glavni krivci, najpre treba napraviti ozbiljnu analizu a ne na brzinu kao što se to ovde uglavnom radilo. Na realan način se moraju sagledati sve činjenice i posledice posle ovog neuspelog odlaska na prvenstvo Evrope. I ono što je svakako još važnije, nužno je napraviti nove smernice, sa novim ljudima za budući fudbalski projekat.
Svakako da kvalifikacije za Mundijal u Katar, koje će startovati u martu iduće godine predstavljaju prioritet za srpski fudbal. Tom poduhvatu treba podrediti sve i svakoga ko je u stanju da pomogne našem fudbalu staviti u službu, bez obzira na to kojoj fudbalskoj strani pripada. Ako se budemo rukovodili principom da biramo samo najbolje kako među fudbalerima tako i među fudbalskim poslenicima onda naš fudbal može steći novu, željenu dimenziju. Doduše, sve te promene moraju biti čiste, jasne i preduzete bez nekog velikog ustezanja.
Mnogo je naših bivših fudbalskih asova koji su trenutno van aktuelnih fudbalskih okvira u Srbiji. Mnogi nisu želeli da sarađuju sa sadašnjim rukovodstvom Fudbalskog saveza. Mnogi su angažovani i uspešni u klubovima. Zato se stalno i iznova pitamo gde su ti nekadašnji asovi koji su prenosili slavu našeg fudbala. Zašto jedan Zoran Mirković, Slaviša Jokanović, Dragan Stojković Piksi, Dušan Savić, Vladimir Petrović Pižon, Savo Milošević, Mitar Mrkela ili Veljko Paunović ne bi bili deo nove fudbalske vlade?
Potrebni su nam ljudi koje će narod prihvatiti, igrači uvažavati i gde će svako znati svoje mesto u ekipi. Ovako, okolo i u srcu naše fudbalske reprezentacije godinama su se stvarali nemiri. I to reklo bi se bez nekog posebnog razloga.
U proteklih deset godina, praktično od Južne Afrike i Mundijal,a prodefilovalo je mnogo selektora. Malo ko je valjao ne samo sadašnjem predsedniku nego i njegovom prethodniku. A bilo je tu i dobrih ljudi i sjajnih stručnjaka, koje smo olako pustili niz vodu. Ukoliko selektor nije sto odsto spreman da bude uz svoje igrače, da ih ako treba prati u stopu, onda od dobrog posla nema ništa.
Naši fudbaleri su hrabri, doduše ne baš i rečiti kada daju izjave. Oni misle da su danas moćni zbog novca, ali on kako dođe tako i ode. Ne tražimo previše od njih, već samo malo sportske radosti. Uostalom, zašto se ne ugledaju na Novaka Đokovića, koji bi ne samo njima već i ostalima trebalo da bude sportska vodilja ma gde bili i protiv koga se nadmetali. Ovako, čekaćemo nove kvalifikacije, slušaćemo velika obećanja, a na kraju, verovatno će to biti uzaludno protraćeno vreme. O novim posledicama ne smemo ni da razmišljamo. I predstojeća borba za Mundijal biće veoma kratka, trajaće samo šest meseci, što znači da ćemo sledeće godine baš u ovo vreme moći da vidimo koliko su zaista naši fudbaleri napredovali za godinu dana.
