utorak, 26.01.2021. ✝ Vеrski kalеndar € Kursna lista
ponedeljak, 16.11.2020. u 21:33 Ljiljana Petrović

Mi smo televizijanci

Baronijan je prezime za koje su, valjda, svi u Srbiji čuli. Nekako lako pada u oči, a prilika za to je bilo nebrojeno. Vartkes Baronijan bio je čovek televizije od njenog prvog dana. Čak i nešto ranije, još 1957. našao se u timu u „eksprimentalnoj fazi”. Bio je muzički urednik i kompozitor ozbiljne muzike, i više od dve decenije na Fakultetu dramskih umetnosti predavao je predmet „muzika kao primenjena umetnost”
Марија Баронијан Шашић и Бранко Станковић (Фотографије Никола Ристић)

Za „TV reviju” govori njegova ćerka, montažer Marija Baronijan Šašić.

I supruga Vera je više od trideset godina radila u TV Beograd, od 2001. godine je u penziji. Njena tanana montažerska rešenja hvalili su mnogi. Kada su im deca stasala, ćerka Marija je nasledila majku, a sin Vartan krenuo očevim stopama i svirao više od deset godina violončelo u Simfonijskom orkestru RTS-a. Oni su pravi Televizijanci.

Za sve Baronijane posebno mesto u Vartkesovom stvaralaštvu zauzima pesma „Vostani Serbije” u TV drami „Jastuk groba mog”, koja je zbog svoje lepote i snage bila pretendent na himnu Srbije.

Danas u RTS-u jedino radi ćerka Marija. U februaru je, povodom osamnaestog rođendana „Kvadrature kruga”, od ekipe najnagrađivanije RTS-ove autorske emisije, dobila posebnu povelju u znak zahvalnosti. Samo prvu nije montirala, sve ostale su prošle kroz njene ruke.

– U našem poslu najbitniji je timski rad. Nikada nikoga nisam preskočila, svakoga čoveka sam poštovala. Jedan čovek ne može sve. Mi smo jedna mala uigrana ekipa, složna kao porodica. Priznajem, ovaj mali znak pažnje mi znači. Prećutno sam to osećala. Montažeri su specifični ljudi, daju mnogo, nekad i iznad svojih sposobnosti i snaga, žrtvuju se, ali nažalost, ne budu u dovoljnoj meri nagrađivani. Jako sam se obradovala ovom pruznanju-zahvalnici. Minulih osamnaest godina, Branko Stanković se trudio da „Kvadratura” ima sopstveni televizijski izraz, specifičan, u kome će i slika i reč imati svoje mesto... podjednako mu je važna i reč i slika. Ovde uvek nešto štima, i sagovornicima i gledaocima – priča Marija Baronijan Šašić.

Na trenutak je zaćutala prebirući, verovatno, po uspomenama... Nama je pažnju privukao portret čuvenog Barona, kako su nadenuli ime Vartkesu u Televiziji. Marija dosta liči na svog oca.

– Otac je umro u 59. godini, prerano nas je napustio. Bila sam druga godina gimnazije. Moje drugarice i drugovi su imali svoje idole među muzičkim i filmskim zvezdama a moj idol je otac. Njemu sam beskrajno verovala. Sećam se da sam želela da studiram psihologiju ili istoriju umetnosti, ali sam posle jednog razgovora s njim promenila mišljenje i upisala filmski i televizijsku montažu. „Kćeri moja, istorija umetnosi je lepa, ali to je nešto što svaki čovek treba da ima u svom obrazovanju. To je način života”, govorio je. „Psihologija je nešto drugo, toga imaš u međuljudskim odnosima, i s tim ćeš se svakodnevno susretati, pogotovo u profesionalnoj karijeri. Kada se zaposliš, savetujem ti, koliko god možeš gledaj da ,prikočiš’, ne reaguj ni pozitivno ni negativno na postupke svojih kolega. Nikad ne znaš da li ćeš se razočarati ili pokajati. Izbroj do deset pre nego što nešto uradiš. ”

Rad na filmu Petra Lalovića

Diplomski rad (na temu „Džez na filmu”) posvetila je svom ocu, jako je voleo džez, kaže. Njen prvi film je „Ptice koje ne polete”, bila je asistent profesoru Jeleni Đokić. Veli da je ovaj film bio njena sreća i nesreća. Trebalo je da pregleda sve materijale koje je snimio reditelj Petar Lalović i izvadi kadar koji će da ide u pasovanje negativa, a ako ne uđe da sve to vrati nazad.

– To je bio sizifovski posao koji me je naučio šta znači raditi. Zahvalna sam i Laloviću i svojoj profesorki što su me uzeli kao studenta da radim na takom velikom projektu. Sećam se proslavljeni reditelj je zakazao projekciju ujutru u devet sati pa sam morala ubrzano da radim. Prespavala sam tu noć na Dunavu, na dve stolice. Radila sam i na Lekićevom „Povratku lopova” kao asistent i Đorđevićevom „Tangu... ” a Velinovićevu komediju „Volim te najviše na svetu” potpisujem kao montažer.

Marija Baronijan Šašić

Od „gosta” u TV Beograd postala je „domaćin”. Radila je honorarno četiri godine, a zaposlila se 1997. godine. Seća se svoje prve emisije –

 „Deci Kobea s ljubavlju” o katastrofalnom zemljotresu u Japanu, radila ju je u jeku priprema za diplomski ispit na fakultetu. Pa prve emisije „Ipak se okreće”, sa kojom je položila ispit kao montažer „Velike televizije”. Danas, kada na malom ekranu vidi svoje prve radove, za neke pomisli: „Jao, da li je moguće da sam mislila da je to bilo dobro rešenje”.

– To je sasvim normalan sled. Ljudi napreduju i usavršavaju se. Jedino radom možemo da se usavršavamo.

U jednom trenutku je radila i za Informativni program koji traži brzog, preciznog i vičnog montažera, naglašava, a ona više voli da se ne eksponira, voli stvaralačku slobodu i tišinu „između četiri zida”. Voli dokumentarne TV zapise da oblikuje.

– Đaba vam tehnika ako nemate u glavi – priključuje se razgovoru njena majka Vera. – Ako nemate ideju, ne možete ništa da uradite. Današnja tehnologija ubrzava proces, ali bez ideje nema te ništa.

Mariju fascinira zvuk na filmu. Divi se kolegama koji rade u tonskoj obradi. Dešava se da ponešto u montaži ne čuje. Kada snimak pošalje u Košutnjaku, ti vešti „momci” ožive priču tako da izgleda kao da je druga emisija.

– Televizija je od rođenja moja druga kuća. Za nju me ne veže novac, to sigurno ne. Neka magija postoji, koja me prosto drži. Moj suprug Milan Šašić, koji radi u tehničkoj službi, često u šali kada ga pitaju gde radi kaže: Na televiziji. Na kojoj? Pa, postoji jedna televizija, gde se stvara program. RTS može da iznese i serija i filmove i... Svakog ponedeljak je bila nova drama, dokumenatrni program, dovoljno je samo seriju da prikazuje.

Objašnjava da dok radi „Kvadraturu kruga” mora da ima emotivnu distancu. Ponavlja da je počela da radi nesrećnih devedesetih godina u televiziji i da svaki put kada se u okviru ove emisije reprizira epizoda o sarajevskom Romeu i Juliji i njihovom stradanju na mostu, bude joj teško. Ta slika, gde nastradali Srbin Boško i Muslimanka Admira zagrljeni leže na sarajevskom mostu, obišla je svet.

– Rat je besmislen!

Vartan, Ani, Lav...

Ponovo pričamo o porodici... Bratu Vartanu, koji je nasledio oca i ima sluha za muziku, pomagala je na spotu za kompoziciju „Kiša”, koja se danas često emituje u muzičkim „pauzama”.

– Vartan je jedno vreme imao svoj kvartet. Čuli smo se sinoć. On trenuto živi u Ženevi sa suprugom Hanom (inače ćerkom dramaturga Filipa Davida), sa kojom ima ćerku Ani i sina Lava. Tamo ih je posao odveo. Napustio je Simfonijski orkestara RTS-a. Drži časove muzike. I Ani i Lav su talentovana deca. Lav ima talenat za muziku a Ani je neverovatna. Setila sam se prijemnog ispita za montažu i foto priče od deset slika. Poređala sam papire na podu i predložila Ani, s kojom sam prethodno gledala film „e-Ti-vanzemaljac”, da se igramo. „Ani, da li bi mogla na papiru da mi u slikama ispričaš priču od početka do kraja koji smo gledale. Imala je samo četiri godine...

Puriša im svirao...

Našoj sagovornici je rad na filmu „Tango je tužna misao koja se pleše” Puriše Đorđevića ostao u lepom sećanju.

– U jednom trenutku Puriša Đorđević želeo je da vidi kakvo ću rešenje da pronađem. Išao je dugačak kadar u kome Ana Sofrenović prelazi preko poljane, to je trajalo i trajalo, on je to video i rekao mi: „Iseci na pola”. „Kako na pola?”, bila sam iznenađena. A šta bi ti uradila? „Imate pravilo svetog trostva. Ako uradite jednom biće kao greška, ako uradite tri puta onda će se videti da je to namerno urađeno”, rekoh. Uzviknio je: Vidi, mala razmišlja! Brzo se okrenuo, uzeo svoju usnu harmoniku i počeo da svira majci i meni zadovoljno. Majka je bila montažer, a ja njen asistent – kaže Marija Baronijan Šašić.

U februaru je, povodom osamnaestog rođendana „Kvadrature kruga”, od ekipe najnagrađivanije RTS-ove autorske emisije, Marija Baronijan Šašić dobila posebnu povelju u znak zahvalnosti. Samo prvu nije montirala, sve ostale su prošle kroz njene ruke.

Komеntari0
bde36
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

logo

Ovaj veb sajt koristi kolačiće

Sajt politika.rs koristi kolačiće u cilju unapređenja usluga koje pruža. Prikupljamo isključivo osnovne podatke koji su neophodni za prilagođavanje sadržaja i oglasa, nadzor rada sajta i aplikacije. Podaci o navikama i potrebama korisnika strogo su zaštićeni. Daljim korišćenjem sajta politika.rs podrazumeva se da ste saglasni sa upotrebom kolačića.

Prijavitе sе na našu mailing listu

* Obavеzna polja