Svojevremeno, u jednom malom mestu u južnoj Italiji,  lokalno stanovništvo redovno je simuliralo američke izbore. Predizborne kampanje, za republikanskog i demokratskog kandidata, izbori, prebrojavanje glasova, sve kao da je zaozbilje.  Gotovo kompletna punoletna muška populacija  čitav radni vek je bila provela u rudnicima SAD, te po povratku u stari kraj sa dolarskim penzijama se prisećala kako su tamo daleko jednom u četiri godine imali iluziju da svojim glasom o nečemu odlučuju. Ali, italijanska pečalba je odavno jenjala, a ni američki izbori više nisu što su bili.

U naše vreme, na svoj način su ih zamenili Bošnjaci i Srbi koji većinom Amerike, sem u filmovima, nikad nisu ni videli. Oni prvi sa Baščaršije navijali su za demokratskog kandidata u SAD više nego za kandidata Stranke demokratske akcije na predstojećim lokalnim izborima, a ovi drugi iz Gospodske ulice po bosanskom pravilu trojnom za republikanskog, ali znatno manje. Ni on, tokom četiri godine mandata, nije promenio negativan stereotip prema Srbima u Srpskoj. Naše simpatije je stekao zato što je bio obećao da se neće petljati u unutrašnje probleme drugih zemalja i što je čitav mandat, uključiv netom završene izbore, bio na udaru  establišmenta, „duboke države” i  velikih medija.  Sam protiv svih, poput Srba na razmeđu 20. i 21. veka. Objektivno, međutim, obećanje nije izvršio. Nastavio je sa nešto manje gasa, da gnjavi Srbiju sa priznanjem Kosova i Srpsku sa jedinstvenom Bosnom. Srpskim zaštitnicima  Rusima i Kinezima blokirao gasovode i „put svile”.

No, dok su u SAD u toku dramatična previranja oko regularnosti prebrojavanja glasova koja će finale očito doživeti na vrhovnom sudu, Bošnjaci slave Bajdenovu pobedu kao da je Edin Džeko dao gol za neki turski fudbalski klub. U koloni su kružili sarajevskim ulicama sa bosanskim i američkim zastavama, a Gradsku kuću su osvetlili specijalnim efektima.

Baš kao i Alija, koji je ’92. verovao da može da proglasi „nezavisnu, celovitu i jedinstvenu BiH” uznos Srbima, a ostalo će namah da mu završe Amerikanci, tako se i Bakir nada da će Bajden već prvog dana predsednikovanja pravo u Sarajevo da obavi Klintonove „nezavršene poslove u Bosni”. Gube iz vida da prošlo vreme jedine supersile, i da se u multipolarnom svetu o Bosni pitaju i drugi veliki igrači na globalnoj sceni. Sem toga, republikanci su zadržali većinu u predstavničkom domu i Senatu, imaju prednost u vrhovnom sudu, te da zato Bajdenovu neočekivano tanku i debelo spornu pobedu, ne slave ni u njegovoj stranci. I, najzad, da Trampova politika nije uzrok nego izraz krize američkog društva. Da će trampizam nadživeti Trampa: okretanje Amerike od sveta ka sebi, vraćanje industrije iz inostranstva u zemlju radi domaće nezaposlenosti, nemešanje u unutrašnje stvari drugih država, zatvaranja granica za divlju imigraciju.

Ushićenim Bošnjacima alijas „bajdenovcima”, međutim, ishod izbora na drugom kraju sveta došao je kao melem na ranu jednog sasvim realnog problema kod kuće. Dodik i Čović su formulisali zajednički nastup protiv bošnjačkog unitarizma i hegemonizma u Federaciji i BiH. Dodikovo gostovanje kod Milanovića i Plenkovića u Zagrebu, a ubrzo zatim i Čovića sa Dodikom kod Vučića izazvala su veliku uznemirenost u Sarajevu. Iako su otopljavanje srpsko-hrvatskih odnosa preko BiH mogli da pozdrave kao doprinos regionalnoj stabilnosti čemu eto doprinose i političari iz RS/BiH i HB/BiH, njihove reakcije su iz prve bile negativne.  „Milanović/Plenković sa Čovićem i Vučić sa Dodikom  dele Bosnu!”, uz asocijacije na Tuđmana i Miloševića, Cvetkovića i Mačeka.  Kako li samo zaboraviše na srpsko iskustvo sa Husein-begom, Benjaminom Kalajem i Antom Pavelićem?!  Zagreb im je za utehu naknadno ugostio i Izetbegovića, a Vučić izjavio da više nema strpljenja da muslimansko Sarajevo obasipa prijateljskim ponudama, a zauzvrat dobija uvrede i kamenje u glavu.

 Iako su saopštenja sa zagrebačkih i beogradskih susreta diplomatski uopštena „ekonomska saradnja”, „regionalni odnosi”, „evrointegracije”, i sl., nema nikakve misterije. Dodik i Čović su unakrsno upoznali „matice” sa svojom  zajedničkom reformskom agendom, i a čak ako o  tome nije bilo nijedne reči, u datom kontekstu imali su takvo značenje. Srbi hoće da im se vrate dejtonske entitetske nadležnosti, a Hrvati da sami biraju nacionalnog  predstavnika u Predsedništvu BiH, i to su, po njima, reforme koje bi Bosnu učinile funkcionalnom upravo u skladu sa apelima „međunarodne zajednice”. Jesu srpski i hrvatski lider, kao alternativu predložili razdruživanje, ali bošnjački političari i mediji su se umesto odgovora na predlog reformi, koje bi Bosnu izvukle iz hronične blokade,  dohvatili isključivo razdruživanja. Ali ne kao mirnog političkog dogovora o razlazu, o kakvom pišu Dodik i Čović, nego kao o nasilnoj secesiji koju bi Bošnjaci, kako prete, oružano sprečili.

  I onda, potpuno van konteksta komšijske reformske inicijative, na sva usta kao refren ponavljaju da se u Bosni sprema rat, i na to pale briselske borce za mir i stabilnost u regionu. A za njih je opet problem kada Srbi i Hrvati pomenu reforme i mirno razdruživanje, a nije kada Bošnjaci zaprete da bi oružano napali i valjda okupirali  RS i „HB”. Problem komplikuje  što se u borbu za jednakopravnost Hrvata u FBiH umešala i Hrvatska, članica EU, ali postoji dežurno „objašnjenje”:  Dodik je novopečene Evropljane uvukao u svoje opasne rabote.

Kao i obično sarajevski „Avaz” je u pomoć pozvao bivše visoke predstavnike, poput Švarca Šilinga,  proslavljene  nasilnim intervencijama u Dejtonski sporazum, koje su Bosnu ostavile manje funkcionalnom no što su je zatekli. Zalažu se za reforme, ali su protiv inicijativa sa terena, a sami su jedino sposobni da ponude više istog. Uključile su se i narodne mase...

Baš kao i oni sicilijanski pečalbari-povratnici, izrađeni po američkim rudnicima, i bosanski bajdenovci slave pobedu svog Džoa. Jedino što nemaju američke penzije. Ali, šućur alahu, biće i toga preko NATO-a. Eno Crnogorci na Milovu molbu za džabe dobili 30 respiratora, koje mu je Vučić prethodno nudio na poklon. Vela halve, vela kuhveta!

Profesor emeritus