U dve večeri Beogradskog „Šopenfesta”, devetog po redu, čulo se petoro umetnika, prvog dana u Skupštini grada, a drugog u Kolarčevoj zadužbini. Direktorka festivala Milenija Reljić podsetila je prisutne da se u prethodnih osam godina čulo više od pet stotina mladih izvođača i tridesetak renomiranih pijanista na ovom festivalu, a publici se obratio na tečnom srpskom jeziku i novi i mladi ambasador Poljske u našem gradu, Rafael Perl.

Najveći umetnički utisak ostavile su dve mlade piijanistkinje, još studentkinje Fakulteta muzičke umetnosti u Beogradu, Iva Vuković i Anđela Dinić.

Dvadesetogodišnja Iva Vuković iz klase izvanrednog pijaniste Aleksandra Serdara, koja je prošle godine s pravom proglašena za najuspešnijeg studenta u prethodnoj školskoj godini, imala je, kao i svi učesnici festivala, jedno od Šopenovih dela; bila je to obimna Fantazija u ef-molu opus 49, sa burnim pasažima duž čitave klavijature i uz moćnu akordiku, ali i veoma rečit piano, na čemu je uvek i sam insistirao na svojim resitalima i njen veliki učitelj, maestro Serdar.

Predstavila je i Hinesterine Tri argentinske igre opus 2, koje vrlo retko možemo da čujemo kod nas (imale su ih na repertoaru pijanistkinje Nevena Popović i Alisa Bešević), gde su njeni izvanredno hitri prsti sa glisandima kroz koje se ipak provukao južnoamerički ritam – došli do izražaja.

Težište njenog programa bilo je u Betovenovoj Valdštajn sonati u Ce-duru opus 53 u koju je uronila psihološki rafinirano, sledeći i njen poetski fracuski naziv – „Aurora” i sama ozarivši maštovite teme početnih stavova, ali i jasno osmišljavajući tipično Betovenovu akcentuaciju i niz drugih rečitih detalja.

Ivanina koleginica sa Fakulteta muzičke umetnosti Anđela Dinić bila je đak generacije u Muzičkoj školi „Stanković” i sada je sa svojih tek devetnaest godina najmlađi student u svojoj, četvrtoj godini.

U klasi je takođe izvrsne profesorke Lidije Stanković. Anđela je donela jedno zaista anđeosko predstavljanje Mocartove Sonate u Ef-duru KV 332 u kojoj je veliki poznavalac njegovih partitura Alfred Ajnštajn našao sličnosti sa sonatama Johana Kristijana Baha, a Anđela ju je interpretirala dinamički nežno i uz sublimisanu pedalizaciju, sa penušavim trilerima u laganom stavu i nezadrživim tonskim bujicama u finalu.

Dala je i potpuno bajkovito uranjanje u jedan od stavova svite iz baleta „Krcko Oraščić” i u dramatično rasutim oktavama Šopenovog Trećeg Skerca u cis-molu opus 39.

Iz Sjedinjenih Američkih Država u svoj rodni grad došao je pijanista Marko Stuparević zajedno sa violončelistkinjom Kajlom Herman, te sam očekivala da ćemo čuti retko izvođenu jedinu Šopenovu čelo-sonatu u ge-molu opus 65, ali oni su interpretirali njegove dve spore etide u transkripciji Aleksandra Glazunova, koje su uključile duga pevljiva legata gudačkog instrumenta.

Marko je došao sa bizarnim programom koji je uključio Prelid i Nokturno za levu ruku i Petu sonatu u Fis-duru opus 53 Aleksandra Skrjabina i „Ostrvo radosti” Kloda Debisija u kome se nije osetila eksplozija strasti najsrećnijih trenutaka koje je kompozitor pretočio u note opisujući ljubavne trenutke sa voljenom ženom.

Iz Šopenovog opusa odabrao je prve dve balade – prvu je List okarakterisao kao „odiseju duha”, Šuman ju je smatrao genijalnom, a Alfred Korto je pohvalio njenu „raskoš harmonije i rafiniranost jezika”. U vrlo skromnom viđenju (zamagljenom i memorijskim ispadcima) ove sjajne osobenosti Šopenove pijanističke palete nisu došle do izražaja.

Ni dvojica pijanista u Kolarčevoj zadužbini nisu ostavila dublji utisak!

Miloš Pavlović, vanredni profesor na Fakultetu muzičke umetnosti, svirao je poetski ali sa mnogo improvizovanih nota koje sigurno ne bi dozvolio svojim studentima ni na časovima, čime je zatamnio čak i divne eho-efekte i treperavost trilera u Skarlatijevim sonatama i napeta odlaganja kadence u početnom stavu Hajdnove Sonate u Es-duru.

Potpuno nedopustivo sasvim je zamaglio sve što se događalo mimo diskanta u Prvoj Šopenovoj etidi, tzv. „Harfenoj” iz opusa 25, a lišio je preciznosti i raskošna arpeđa u obe ruke u poslednjoj etidi iz ovog opusa.

Za razliku od njega Neven Šobajić svira precizno, odmereno, pokazujući da do detalja poznaje svaki motiv (a i predaje na Univerzitetu u Bijeljini čitav niz predmeta – klavir, istoriju, teoriju pijanizma, poznavanje literature i čitanje s lista).

Doista je Bahova Četvrta partita u De-duru sa svih sedam stavova besprekorno i memorisanih i interpretiranih pokazala odlično vladanje formom, različitost a i uzajamnu koherentnost među stavovima, ali kod poslednje (treće) Šopenove Sonate u ha-molu opus 58 nedostajalo je „ono malo duše”, one romantičarske emfaze pa i ličnog pečata po kome bi se njegova interpretacija pamtila i zavolela.

Sve je bilo krajnje korektno, odlično memorisano, tehnički besprekorno – ali previše racionalno!