sreda, 02.12.2020. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
sreda, 28.10.2020. u 10:13 Milica Dimitrijević
ESTETIKA SPOMENIKA: SVETOMIR ARSIĆ BASARA, vajar i akademik

Svaki spomenik živeće koliko ima u sebi duhovne snage

Do sada nisam pročitao kritiku koja je ocenila umetničke vrednosti spomenika Stefanu Nemanji. Bilo bi neumesno pisati o nečemu što još ne postoji, što treba tek da zaživi
Светомир Арсић Басара (Фото архива САНУ)

Poslednjih decenija spomenici istorijskim ličnostima u Srbiji postali su predmet podela javnosti na estetskom, ali čini se više na političkom nivou. Istorija pamti razne primere oko kojih se domaća javnost uskomešala i nekad „isterala svoje”. Poznato je osporavanje postavljanja Meštrovićevog Pobednika na Terazijama sa moralnog i umetničkog aspekta. Spomenik Vuku Karadžiću, rad vajara Đorđa Jovanovića iz 1932. godine, trebalo je da bude postavljen u Univerzitetskom parku u Beogradu, ali su gradske vlasti procenile da je bio prevelik za to mesto. Posle nekoliko godina našao se u Parku Ćirila i Metodija, okrenut prema ulici, što je naljutilo autora.

Stručna javnost je poslednjih godina reagovala protiv estetike spomenika Nikoli Tesli na beogradskom aerodromu, caru Nikolaju u Ulici kralja Milana u Beogradu, kralju Petru Prvom Karađorđeviću u Novom Sadu , postavljalo se pitanje čemu spomenik Hajdaru Alijevu na Tašmajdanu. Najnovije reakcije tiču se postavljanja spomenika Stefanu Nemanji na Savskom trgu u Beogradu. Polemike u vezi sa estetikom, izvedbom, simbolikom, visinom od 23 metra ovog spomenika se vode do usijanja.

U seriji razgovora koje smo plasirali na ovim stranama pokušali smo da dobijemo odgovore na pitanja da li su podele javnosti u vezi sa spomenicima više estetske ili političke prirode, šta bi trebalo raditi kako bismo imali dostojan spomenički pejzaž i kuda su nas odvele te polemike.

Lepo je i korisno što se na stranicama naše drage i omiljene „Politike” vodi rasprava o spomeniku Stefanu Nemanji. Trebalo je ranije otvoriti raspravu o našem vajarstvu i o uslovima u kojima vajari žive i rade, kaže Svetomir Arsić Basara, vajar i akademik, s kojim završavamo našu seriju razgovora o spomenicima. Akademik Arsić Basara bio je, da podsetimo, u žiriju koji je izabrao spomenik Stefanu Nemanji, a čiji je autor Aleksandar Rukavišnjikov, ruski vajar.  

Zašto su spomenici kroz istoriju delili javnost. Da li je reč prevashodno o estetskim ili političkim razlozima?

Sposobnost vajara da svoju građu pretvara u predmete koji počinju da žive sopstvenim životom doprinosila je kod starih naroda, da se skulptura identifikuje sa onim stvaralaštvom što je pripisivano i smatrano gotovo božanskim. Verujući da je skulptura deo božanske sile, ljudi su, u svojim osvajačkim pohodima, nastojali da to živototvorno dejstvo, što ga ima skulptura, unište ili na bilo koji drugi način nagrde ili upropaste, smatrajući da time uništavaju i sam duh u skulpturi. Ako se pak radilo o statui vođa ili vladara, rušilačka snaga bila je još jača. Vreme u kome živimo nije pošteđeno ovih događaja. Svedoci smo nedavnih rušenja spomenika predsedniku Sjedinjenih Američkih Država. Posle Titove smrti gotovo svi njegovi spomenici su uklonjeni. Spomenici kralju Aleksandru i kralju Petru Prvom svi su porušeni. Spomenici svim vođama bivših socijalističkih zemalja su uklonjeni. Peticijom se zahteva da se poruši još neizgrađen spomenik Stefana Nemanje. Italijani ne ruše svoje spomenike. Zato je Italija dvadesetvekovna okamenjena istorijsko-umetnička prošlost i cela zemlja – muzej. Godine 1960. kada je u Rimu održana Olimpijada, socijalističke zemlje zahtevale su da se poruši spomenik Musoliniju, koji se nalazi u neposrednoj blizini Olimpijskog sela. Ako se spomenik ne ukloni neće učestvovati na Olimpijadi. Zasedao je Senat i odlučio da se spomenik ne ruši. „To je deo naše istorije”, rekli su.

Da li je mogućno usaglašavanje struke o ovim pitanjima, u smislu da ne bude samo „ukus” presudan kriterijum već da imamo javne rasprave, vidljive konkurse, vidljive predloge, recimo na nekoj izložbi? 

Ovo pitanje zadire u komplikovanu i složenu slojevitost društvenog ponašanja i društvenih odnosa. Da jedno društvo sazri, da bude objektivno i korektno u svim sferama svoga delovanja, treba da prođe kroz proces sazrevanja koji dugo traje.  

Nastanak izvesnog broja spomenika kod nas, koji nisu odraz vremena u kome su nastali i kao takvi ni poruka budućem vremenu, posledica su odlučivanja određenih personalnih okolnosti koje su sebe smatrale kompetentnim. Diletantizam u odlučivanju stvorio je diletantske spomenike.

Toliko je loših primera, a nikad korektiv. Šta se dešava posle kritika?

Savremenici ne mogu uvek da procene pravu vrednost umetničkog dela. Ostaje da „Pokoljenja dela sude!” Svaki spomenik, kome god bio podignut, živeće koliko ima u sebi duhovne snage. Neće trajati zato što je podignut Nikoli Tesli, Ajnštajnu, Njegošu, Šekspiru, Njutnu... Oni su sebi podigli spomenik do zvezda. Puškin kaže: „Nerukotvoreni spomenik sebi sam digao pun časti. Korov na njegovoj stazi nikada neće nići. Više od obeliska u nebo će se dići i nikad neće pasti!” 

Šta mislite o kritikama koje su se u javnosti mogle čuti o spomeniku Stefanu Nemanji?

Čitam šta piše u „Politici”. Do sada nisam pročitao kritiku koja je ocenila umetničke vrednosti spomenika. Bilo bi neumesno pisati o nečemu što još ne postoji, što treba tek da zaživi, da se rodi, da ceo spomenik vidimo u prostoru. Spomenik Stefanu Nemanji vraća nas u naše duhovno gnezdo. Opominje nas da budemo „svoji na svome”, da se približimo svojim korenima. Dosta je bilo otuđivanja Srbije same od sebe i posle Prvog i posle Drugog svetskog rata u interesu Jugoslavije.

Kada je reč o proceni prave vrednosti jednog umetničkog dela mi nemamo kritičara koji bi to uradio. Nemamo naslednika Lazara Trifunovića. U muzeju Savremene umetnosti rade kustosi zaduženi za izučavanje skulpture. Trebalo bi da se pojave i kažu koju reč o stanju u našem vajarstvu. Ušao sam u desetu deceniju života, skulpturom se bavim sedamdeset godina. Za sve to vreme nijedan kustos, plaćen da proučava srpsku skulpturu, nije prekoračio prag moga ateljea. Šta rade za ceo svoj radni vek ne znam. Ali znam da taj muzej nije objavio studiju o savremenom vajarstvu u Srbiji.    

U socijalističkoj Jugoslaviji, nakon „bombaškog” perioda podignuti su spomenici kojima se sada divi sav kulturni svet. Kod mene su više puta dolazili istoričari umetnosti iz SAD, Francuske, Italije da se informišu o prilikama i uslovima u kojima su nastala ta dela, sada cenjena u celom svetu. Posebno ih interesuje da li su političari u nekom vidu vršili pritisak na umetnika i kako su široke narodne mase reagovale na spomenike modernog izraza.

Autor sam tri monumentalna spomenika iz tog vremena (1963. Landovica; 1964. Brezovica i 1969. Kačikol). Nikada mi nijednu reč neko od političara nije sugerisao kako bi trebalo da uradim spomenik. Idejna rešenja bila su moja umetnička kreacija. Kao vajar imao sam odrešene ruke da radim kako ja hoću. Sada bi neki hteli peticijom da uslovljavaju podizanje spomenika. Apsurd!

 

 

Komentari5
2d9eb
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Zoran
Akademik Basara je rekao kljucnu istinu Šta rade likovni kriticari plačeni od države da rade svoj posa A ja bih upitao šta radi ministar kulture kada "trula država" izgradi izvanredne spomenike i memorijalne centre a ova do sada ništa. Lepo bi bilo da ovaj spomenik bude prekretnica u našoj spomenickoj kulturi A što se tice spomenika: videćemo "Rodio se valja ga ljuljati" Oni kojima ovaj ne valja napravice bolji Vreme je da u Srbiji vajari izaďu iz galerija
dr Slobodan Devic
Da li oni koji se protive ovom spomeniku znaju ko je izgradio spomenik knezu Mihajlu na pozorisnom trgu u Beogradu? Da li im je poznato koliko su se eminentni Parizani bunili protiv Ajfelovog tornja i Piramide ispred Luvra. Meni se ipak nesto cini da je najveci problem sto ga pravi Rus ...
Olga
Najveci problem spomenika Stefanu Nemanji je njegova visina. Visina od 23 metra odgovara zgradi od 8 spratova ! Obliznji spomenik Gavrilu Principu (na uglu Nemanjine i Balkanske ul) visok je 2 metra.
Ing.arh
Ne shvatljivo je koliko su izbegnuti odgovori na postavljena pitanja.Mi koji smo protivnici konkretnog spomenika koji se trenutno montira uBeogradu Stefanu Nemanji cinimo to zato sto je :spomenik dimenzionalno izasao iz svakog razumnog okvira.sto stilski pripada 19.veku ,a poruka o pobedi nad Vizantijom preko razbijeng slema je skandalozna.Mi smo preko Vizantije primili i veri i pismenost.Kroz istoriju mnogo je znacajnija nasa saradnja iako je bilo ikratkotrajnih sukoba.Takav sp.ne treba podizat
Imaćemo2+X DespotaStefana?
Divna je sloboda vizije i umetničkog stvaranja ali zavisi i od čega ona polazi .Ako ta sloboda ima koren u nekom svetski modernom i aktuelnom trendu koga većina vajara u jednom trenutku počne da se drži pa ga onda napusti a koji počne da se širi iz nekog centra Pariza. Londona ,Njujorka ili odakle već tada imamo radove koje razume samo umetnik koji ih onda rado tumači ali ne razume i publika-Takve su u BG umetničke vizije patrijarha Pavla, ideje o Đinđiići i J.Gagarinu..

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja