utorak, 01.12.2020. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
subota, 24.10.2020. u 20:15 Nikola Dražović
GLUMAČKE LEGENDE

Treba biti dostojanstven

Nije prirodno da glumim ceo život, odem u penziju, i da onda svakog dana ponovo igram. Uostalom, kad ste videli glavnog skretničara sa neke železničke stanice, da ode u penziju, pa da dođe da gleda kako prolaze vozovi. Drugi ljudi, druga pravila. Treba se pomiriti sa time – kaže glumac Aljoša Vučković
(Фотографије: „Контраст Студиос“)

Ako bismo se vodili izrekom da nije važno život ispuniti godinama, već godine životom, za legendu srpskog, ali i zlatnog doba jugoslovenskog glumišta Aljošu Vučkovića, moglo bi se reći da je u svojoj misiji uspeo. I on bi se sa time složio. Sa više od stotinu uloga za uskoro 74 godine života, i pola veka karijere, kao Luka iz „Užičke republike“, major Gašpar iz „Povratka otpisanih“, Ferata iz „Velog mista“ ili doktor Ivo Lukšić iz „Boljeg života“ uz mnoge druge, Aljoša je obeležio istoriju televizije na ovim prostorima. Skromno i neambiciozno, kako on to često voli da kaže – ne jureći prilike, već čekajući da ga pozovu, i da ona prava pronađe put do njega. A kako poziv nikada ne odbija, tako se i ove godine odazvao produkciji „Kontrast Studios“, i malom, ali značajnom epizodnom rolom pridružio seriji „Azbuka našeg života“. Ispravivši nas odmah da za glumca nema velikih ili malih uloga, jer je, kako smatra, svaka od njih jedna životna priča, a one nikada nisu manje ili više značajne već su sve podjednako vredne, Aljoša Vučković u intervjuu za „TV reviju“ otkriva čime ga je ova ponovo privukla magičnom svetu televizije.

- Uvek volim da pomalo pametujem, ali istina je da sam zadovoljan kada me neko pozove da ponovo radim nešto čime sam se u životu bavio. Kao što je to slučaj sa nekim ko je celog života projektovao avione, ili se bavio građevinskim radovima, moja životna preokupacija uvek je bila gluma. Zbog toga se svakom pozivu rado odazovem. U „Azbuci“, kao i u bilo kom drugom projektu moja je dužnost da ponudim svoj maksimum i da se profesionalno posvetim ulozi.  Na taj način znam da sam dao sve od sebe. Na rediteljima i produkciji je da procene da li su zadovoljni onim što su dobili, ali je finalna odluka uvek reč publike. A kako će im se dopasti ovo što smo uradili, videćemo sledeće godine – poručuje glumac uz čije su filmove i serije odrasle generacije gledalaca iz svih delova bivše Jugoslavije.

Po čemu pamtite „Bolji život“? Zahvaljujući ovoj roli postali ste legenda, da ne kažemo ikona domaće glumačke scene.

- Nisam ikona, a ni legenda. I danas sam, kao što sam to bio i tada – samo glumac koji svaki svoj zadatak ispunjava profesionalno i onako kako se od njega očekuje. Mnogo toga se promenilo. „Bolji život“ je fenomen koji je deo jednog vremena. Baš kao i ja. Ipak, smatram da sam svoje odužio, i da imam pravo na zasluženi mir i penziju. Daleko od toga da ne pratim šta se događa u kinematografiji. Ipak, kao što je to i prirodno, usledila je smena generacija. Sportskim žargonom govoreći, na teren su izašli neki novi timovi. Oni imaju svoju koncepciju i pravila. I to je normalno. Život se uvek vraća ka mladosti. Ako procenim da mi neka uloga odgovara, kao što je to bio slučaj sa „Azbukom našeg života“, priključim se i uživam u tome. Ali, nije prirodno da glumim ceo život, odem u penziju, i da onda svakog dana ponovo igram. Kada se tako nešto dogodi to je lepo, ali treba biti dostojanstven. Uostalom, kad ste videli glavnog skretničara sa neke železničke stanice, da ode u penziju, pa da dođe da gleda kako prolaze vozovi. Drugi ljudi, druga pravila. Treba se pomiriti sa time.

Neke stvari se ne zaboravljaju

Koja je životna priča Miloša Markovića kog glumite u „Azbuci“ i čime vas je on privukao?

- Miloš je uz ostale, veoma zanimljive i živopisne likove ove serije, jedna niska koja se niže. Svi oni zajedno čine priču o životu. Reč je o veoma zanimljivoj roli. On je bivši logoraš koji je preživeo golgotu za vreme bivše SFRJ, koga u jednom trenutku intervjuiše glavna junakinja Vesna Popović. Nju glumi Aleksandra Janković. On deli sudbinu svih onih ljudi koji su pomalo zaboravljeni, baš kao što su to njihove patnje. U takvom okruženju on je i sam sebe primorao da zaboravi svoju prošlost. Kao što to kaže u jednom trenutku: „Najdragoceniji dar koji je Bog dao čoveku jeste zaborav“. Međutim, neke stvari se ne zaboravljaju jer su suviše strašne. Iz današnje perspektive mnogi mladi danas i ne znaju šta se sve događalo u našoj prošlosti. I to nije samo nasleđe naše zemlje. Svaki narod u svojoj istoriji ima zapisanu neku takvu strahotu. Ono što zaista treba sve da nas plaši jeste ta ljudska sposobnost da muči druge bez potrebe i opravdanja. Sposobnost da prema drugom živom biću čini monstruozne zločine. Iznova. To nije slučajnost. To je deo ljudske strukture. Razotkrivanje te istine mali je doprinos moje uloge u ovoj seriji.

Aljoša Vučković i Aleksandra Janković

Da li je to bio i razlog zbog kog ste je prihvatili?

- Dobio sam ponudu, procenio sam da želim to da snimim, iako je ova rola bila veliki izazov. Tekst je obiman, bilo ga je mnogo za dan snimanja i to nije bilo nimalo lako. Međutim, ne volim da odbijam poziv. Često se našalim, pa kažem da bih glumio i da treba izgovorim tri puta „Alo“. Ali ono što me uvek privlači kod novih likova je to što nikada ne znam u kom pravcu će me ta priča povesti. Nepredvidljivost je izazov  koji nikada ne odbijam.

Svet je ove godine „izbačen iz koloseka“. Kako se to odrazilo na vas? Da li ste se uželeli glume?

- Svet nije ni bio u koloseku da bi ga nešto izbacilo iz njega. Smatram da će ova situacija tek mnoge i mnogo toga dovesti u red. Veoma je zanimljivo sve što trenutno proživljavamo. Ljudi su dovedeni u jedan neobičan životni trenutak kada su mnoge teme na preispitivanju. Po savetu stručnih lica sugerisano im je da nose maske. Zatim je kredibilitet tih stručnjaka doveden u pitanje. Kako ja to posmatram, meni niko ne može da zabrani da živim ili dišem. Verujem da će se tek javiti pokret za zaštitu ljudskih prava koji će se zapitati o čemu se tu radi. Smatram da bi trebalo pustiti da život ide svojim tokom, da se talasa pa da vidimo šta će se izroditi – bura ili bonaca.

Ljudi su po prirodi velike lenštine

Gledate li nove serije i filmove? Dopada li vam se ono što vidite? Čini li vam se da su se teme promenile?

- Ne. Bio bih arhivator, popisivao bih šta kada treba da pogledam, a to vremenom preraste u opsesiju bez smisla. Imam svoj život. Smatram da sam svoj radni vek pošteno odradio, i da sada mogu da odmorim. Oduvek sam verovao u to da je čovek nateran da radi. Mi smo po prirodi velike lenštine. Ako sledite zdrav razum, ljudima je u krvi to da su lovci, a ne da imaju osmočasovno radno vreme. Po toj logici, ono što se od takvog čoveka očekuje je da nađe plen, da ga ulovi, pojede i nastavi da odmara. Evolucija je čoveka naterala da ode od sebe. Neki ljudi tu želju za neradom znaju da prikriju. Kamufliraju je zahvaljujući inteligenciji. Drugi se striktno pridržavaju nametnutih pravila i žive onako kako se to zahteva od njih. I upravo ta različitost je ono što svet čini interesantnim. Bilo bi jako dosadno da živite okruženi ljudima koji su isti kao vi.

Izuzev povremenih glumačkih angažmana, čime popunjavate svoje zaslužene penzionerske dane? Šta ih čini potpunim, a vas srećnim?

- Nema tu neke velike razlike. Uživam u istim onim stvarima koje su me činile srećnim i u vreme kada sam se aktivno bavio glumom. Samo sada imam više vremena da im se posvetim. Znam da je ovo pitanje koje novinar mora da postavi, a da publika očekuje odgovor koji će zadovoljiti njenu radoznalost. Smatram da bi zadovoljenje tog poriva ljudi trebalo da potraže u sopstvenim životima. Ne znam zašto bi bilo ko od nas trebalo nešto da kaže o sopstvenoj privatnosti. To nam nalaže samo pristojnost. Ali pitanje je koliko toga čovek može da izdrži. I koliko je to što imamo da kažemo, posle mnogo godina i ponavljanja svrsishodno i verodostojno. Ima jedan sjajan citat iz starog filma „Lito vilovito“ koji kaže: „Pusti neka oči govore“. Ljudi su zaboravili da komuniciraju osluškujući. Posmatrajući. Trenutak u kom je čovek neartikulisan ton pretvorio u reč, a reč u jezik iz kog je proistekla komunikacija, to je jedan svemirski događaj. Najveći domet čovečanstva. To je izum veći od točka. A ljudi su ga se odrekli. Mi smo ti koji smo sišli sa koloseka. Ovo što nam se trenutno događa kazna je za našu neposlušnost. A priroda uvek vraća. Čovek ne može od nje očekivati orhideje, ako joj je poslao nešto mnogo gore i opasnije.

Komentari1
10cb0
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Dejan
Aljosa je uvek delovao nekako drugacije i "svetskije". Sretao sam ga po gradu kao klinac...uvek je delovao kao neki izaslanik iz nekog drugog, gospodskijeg sveta. Smeker zapadnjackog tipa

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja