četvrtak, 03.12.2020. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
četvrtak, 22.10.2020. u 20:15 Mirjana Sretenović
ESTETIKA SPOMENIKA: SMILjA MARJANOVIĆ DUŠANIĆ, istoričar

Razložni glasovi su se izgubili u medijskoj histeriji

U polemici o spomeniku Stefanu Nemanji pravog sučeljavanja stručnih mišljenja nije bilo: sve se uglavnom svelo na manihejsko, ostrašćeno etiketiranje neistomišljenika
Макета споменика (лево), Смиља Марјановић Душанић (Фото: лична архива)

Poslednjih decenija spomenici istorijskim ličnostima u Srbiji postali su predmet podela javnosti na estetskom, ali čini se više na političkom nivou. Istorija pamti razne primere oko kojih se domaća javnost uskomešala i nekad „isterala svoje”. Poznato je osporavanje postavljanja Meštrovićevog Pobednika na Terazijama sa moralnog i umetničkog aspekta. Spomenik Vuku Karadžiću, rad vajara Đorđa Jovanovića iz 1932. godine, trebalo je da bude postavljen u Univerzitetskom parku u Beogradu, ali su gradske vlasti procenile da je bio prevelik za to mesto. Posle nekoliko godina našao se u Parku Ćirila i Metodija, okrenut prema ulici, što je naljutilo autora.

Stručna javnost je poslednjih godina reagovala protiv estetike spomenika Nikoli Tesli na beogradskom aerodromu, caru Nikolaju u Ulici kralja Milana u Beogradu, kralju Petru Prvom Karađorđeviću u Novom Sadu , postavljalo se pitanje čemu spomenik Hajdaru Alijevu na Tašmajdanu. Najnovije reakcije tiču se postavljanja spomenika Stefanu Nemanji na Savskom trgu u Beogradu. Polemike u vezi sa estetikom, izvedbom, simbolikom, visinom od 23 metra ovog spomenika se vode do usijanja.

U seriji razgovora koje ćemo plasirati na ovim stranama pokušaćemo da dobijemo odgovore na pitanja da li su podele javnosti u vezi sa spomenicima više estetske ili političke prirode, šta bi trebalo raditi kako bismo imali dostojan spomenički pejzaž i kuda su nas odvele te polemike.

Spomenik je po pravilu nosilac određenog kolektivnog sećanja. Kao takav, on uspostavlja kontinuitet sa izabranom prošlošću, istovremeno je prilagođavajući sadašnjem trenutku. Sam izbor ličnosti ili događaja kojem je posvećen, a potom i kriterijumi koji su uticali na njegovo estetsko uobličenje, dobrim delom zavise od ukusa i potreba vladajuće elite. Što je ta elita ideološki isključivija i netolerantnija, to spomenici nastali u njeno vreme manje govore kasnijim generacijama i najčešće su sasvim skromne umetničke vrednosti, kaže Smilja Marjanović Dušanić, profesor istorije na Filozofskom fakultetu u Beogradu.

Dovoljna potvrda ove teze su, prema njenim rečima, bezbrojni spomenici iz komunističkog vremena (mišićavi udarnici koji grade socijalizam, idealizovni likovi partijskih šefova, itd).

– Danas srećom toga više nema, ali je ostala isključivost velikog dela kulturne i intelektualne elite kada spomenik dobiju ličnosti koje im ideološki nisu po volji, nezavisno od njihove istorijske uloge ili mesta u nacionalnoj kulturi – dodaje ona.

Gde je zapravo problem kada je reč o spomenicima: postavljanje komisije po ključu, nedostatak javnih rasprava, zakasnela reakcija javnosti?

Ne znam koji su kriterijumi primenjivani, ali ne bi me iznenadilo da je i danas reč o višedecenijskom, nasleđenom kontinuitetu – istorijsko prečesto postaje sredstvo za konkretan politički cilj. Ličnost kojoj je spomenik posvećen najčešće predstavlja jednu od izabranih reprezentacija aktuelne vlasti, koja podizanjem spomeničkog obeležja sebe proglašava nosiocem javnog sećanja.

Šta se dogodi  posle kritika javnosti ili struke, kada je spomenik već tu? Nikom ništa?

Odgovoriću vam pitanjem. Ukoliko biramo koja ličnost je pogodnija da joj se podigne spomenik u javnom prostoru našeg grada, da li je to, prema bilo kom objektivnom kriterijumu, Stefan Nemanja ili Hejdar Alijev, nekadašnji predsednik Azerbejdžana, kojem je podignut u svakom pogledu besmisleni spomenik na Tašmajdanu?

Kako gledate na odluku da se podigne spomenik Stefanu Nemanji?

Čini mi se da za istoričare koji su učestvovali u javnoj polemici (sa retkim i donekle bizarnim izuzecima) uopšte nije sporno zaslužuje li Stefan Nemanja spomenik. Od manjeg značaja je pitanje da li je trebalo da taj spomenik bude na Savskom platou ili na nekom drugom mestu u gradu. Ali razložni glasovi su se donekle izgubili u svojevrsnoj medijskoj histeriji, stvorenoj dobrim delom izjavama pojedinih javnih radnica i radnika koji prečesto i neselektivno iznose svoje mišljenje o najrazličitijim pitanjima. Taj nedostatak mere, ukusa i dobrog obrazovanja, pa i izvesna ideološka ostrašćenost (tako na primer neki odbacuju podizanje spomenika Nemanji jer im se „gade patrijarhalni stereotipi kao što su otadžbina, nacija, vera”), deluju i tužno i smešno. Šta drugo reći na banalnost izjava da je spomenik Stefanu Nemanji „primitivni, ratnohuškački nadgrobni spomenik nekada kosmopolitskom gradu” ili pak da „Stefan Nemanja nikad nije bio Beograđanin”, „da on nije imao pojma šta je to Beograd”, da je „ličnost koja ni u jednom vremenu ne zaslužuje spomenik”... Neupitno je da Nemanja zaslužuje spomenik. Estetika izabranog spomenika meni lično je strana, ali koliko važnosti ima činjenica da se meni više dopada Karavelićev spomenik kralju Dragutinu u Arilju. To je stvar individualnog ukusa i ništa više od toga.

Vaš utisak o polemici koja se u vezi sa spomenikom Stefanu Nemanji razvila u javnosti?

Ako izuzmemo umesne i kompetentne stručne kritike koje nije imao ko da čuje, dominantan javni diskurs nastao u vezi sa podizanjem spomenika Stefanu Nemanji odražava neprekidnu potrebu dela naše kulturne elite da sebe vidi kao nosioce zamišljene kosmopolitske estetike, poslednje odbrane od „duha palanke”. U suštini te potrebe jeste želja da se nametnu kriterijumi koji nisu samo, pa ni dominantno, estetički. Oni su prevashodno ideološki i treba da posluže održavanju decenijama dugog monopola na odlučivanje o kulturnoj politici države i društva. Time ne želim da kažem da ne treba postaviti pitanje neprimerene veličine spomenika u odnosu na njegovo urbano okruženje ili iznositi primedbe koje se tiču skulptorove estetike, ukupne cene spomenika itd. Naprotiv, rekla bih da većinu graditeljskih poduhvata koji su poslednjih godina ostavili trajnog traga na izgled Beograda prati nedostatak transparentnosti u odlučivanju i pravog sučeljavanja stručnih mišljenja. U polemici o spomeniku Stefani Nemanji takvog sučeljavanja praktično nije bilo: sve se uglavnom svelo na manihejsko, ostrašćeno etiketiranje neistomišljenika.

Komentari4
a5a6f
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Што несрећна
Да ли колективно сећање нашег народа којим је обухваћена индустријализација и развој железничког саобраћаја, од друге половине XIX века до пре неколико година, а који симболизује Главна железничка станица у Београду, пуштена у рад 1884. године, линијом Београд-Ниш, треба заменити "сећањем" на XIII век и великог жупана (угарског) Стефана Немању, оснивача династије која је трајала до 1371? Зар није, уместо овог спорног споменика енормних димензија, могла да се сагради станица будећег метроа?
Stefan
U ovom delu "Како гледате на одлуку да се подигне споменик Стефану Немањи?" je sve rečeno o nevažnosti negativnih komentara koji dolaze, dodao bih, iz ličnog nezadovoljstva samim sobom, ljudi koji ih izgovaraju.
Krst ili mač
Umišljena "elita" koja jedino zna da vodi baš tu palanačku politiku koja počinje i završava se u Njegoševoj ulici. Ovakav spomenik je idealan mramor za protinsku propagandu, za koje mnogi znamo izvor finansiranja. Samo bih podsetio i na seriju Radjanje kraljevstva, valjda se tako zove gde je profesorka bila saradnik.
zoran stokic
Nemanjići nisu izabrali Evropu gradova i to je to! U 13 veku je nastala Evropa gradova (namesto sela) - privredno i intelektualno žarište - uspon znanja; gradske škole i fakuteti - preko 60% dece je prošlo kroz te škole (u Remsu i devojčice). Novi verski redovi u gradovima potpuno su izmenili samo hrišćanstvo - težište je bilo na znanju na "dve istine". Gradovi preuzimaju ideje Aristotela i Cicerona da ono što određuje grad nisu zidine već ljudi koji u njima žive šta znaju da urade, socijalizova

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja