petak, 04.12.2020. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
sreda, 21.10.2020. u 20:15 Milica Dimitrijević
ESTETIKA SPOMENIKA: IRINA SUBOTIĆ, istoričarka umetnosti

Legitimno je da postoje oprečna mišljenja

Meštrovićevom „Pobedniku”, simbolu Beograda, zaista je primerenije mesto na Kalemegdanu, a ne na Terazijama, odakle su ga, između ostalih, „prognale” i ženske organizacije
Ирина Суботић (Фото: лична архива), „Победник” (Фото Н. Марјановић)

Poslednjih decenija spomenici istorijskim ličnostima u Srbiji postali su predmet podela javnosti na estetskom, ali čini se više na političkom nivou. Istorija pamti razne primere oko kojih se domaća javnost uskomešala i nekad „isterala svoje”. Poznato je osporavanje postavljanja Meštrovićevog Pobednika na Terazijama sa moralnog i umetničkog aspekta. Spomenik Vuku Karadžiću, rad vajara Đorđa Jovanovića iz 1932. godine, trebalo je da bude postavljen u Univerzitetskom parku u Beogradu, ali su gradske vlasti procenile da je bio prevelik za to mesto. Posle nekoliko godina našao se u Parku Ćirila i Metodija, okrenut prema ulici, što je naljutilo autora.

Stručna javnost je poslednjih godina reagovala protiv estetike spomenika Nikoli Tesli na beogradskom aerodromu, caru Nikolaju u Ulici kralja Milana u Beogradu, kralju Petru Prvom Karađorđeviću u Novom Sadu , postavljalo se pitanje čemu spomenik Hajdaru Alijevu na Tašmajdanu. Najnovije reakcije tiču se postavljanja spomenika Stefanu Nemanji na Savskom trgu u Beogradu. Polemike u vezi sa estetikom, izvedbom, simbolikom, visinom od 23 metra ovog spomenika se vode do usijanja.

U seriji razgovora koje ćemo plasirati na ovim stranama pokušaćemo da dobijemo odgovore na pitanja da li su podele javnosti u vezi sa spomenicima više estetske ili političke prirode, šta bi trebalo raditi kako bismo imali dostojan spomenički pejzaž i kuda su nas odvele te polemike.

Odlično je što „Politika” pokreće diskusiju o tako važnoj temi kao što su memorijali! Javni spomenici su reprezentativan izraz kulture društva koje ih postavlja, pa je razumljivo da su ti simbolički znaci određenog vremena u žiži interesovanja celokupne zajednice, ali i svakog pojedinca, kaže za naš list Irina Subotić, istoričarka umetnosti, profesor emeritus i član „Evrope nostre”, i dodaje da je legitimno da postoje oprečna mišljenja, i estetska, i politička, i subjektivni stavovi, ali treba imati u vidu s kojih pozicija se vode rasprave.

‒ Meštrovićevom „Pobedniku”, simbolu Beograda, zaista je primerenije mesto na Kalemegdanu, iznad ušća Save u Dunav a ne na Terazijama, odakle su ga, između ostalih, „prognale” i ženske organizacije. Tamo dominira prostorom, upirući pogled ka zapadnim delovima tada novoformirane Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Nikolu Teslu Drinke Radovanović bolje je ne spominjati: tuga koliko nesporazuma u jednoj figuri! A šta tek da se kaže o aktuelnom postavljanju spomenika tako velikoj ličnosti kao što je bio Stefan Nemanja: taj megalomanski spomenik je sindrom vremena u kojem živimo pa nije neočekivano da izaziva različite reakcije ‒ dodaje naša sagovornica.

Ona, takođe, smatra da nije pitanje samo usaglašavanja struke već zakonsko primenjivanje niza procedura, uobičajenih u modernim, demokratskim društvima, kojima mi, kako kaže, očevidno, ne pripadamo. Konkretnije, reč je o tome kada i ko predlaže podizanje spomenika, da li postoji društveni konsenzus o potrebi za spomenikom, ko raspisuje i kakvi su uslovi konkursa, ko formira i ko se bira u savete i žirije, da li su poštovane zakonske odredbe, koliko je i na koji način javnost obaveštena i uključena, da li su transparentne sve procedure, odluke, i oko izbora i oko finansiranja spomenika, da li su poštovane ideje i javne primedbe građana i različitih struka – urbanista, arhitekata, predstavnika umetničkih i drugih strukovnih udruženja, finansijskih stručnjaka i slično.

‒ Lep primer takve saradnje ostvaren je u Splitu kada je trebalo naći adekvatno mesto za monumentalan Meštrovićev spomenik Grguru Ninskom u istorijskom jezgru grada, kraj Dioklecijanove palate. Gradske vlasti su sa stručnjacima i građanima šetali spomenik sve dok nije nađeno optimalno mesto kod jednog od ulaza, na kojem i danas stoji ‒ ukazuje nam ona i ističe:

‒ Ništa od svega ovoga nije poštovano kada je u pitanju realizacija spomenika Stefanu Nemanji, što razume se izaziva mnoga podozrenja, sumnje i nezadovoljstva: počev od mesta na Savskom trgu, ispred zaštićenog spomenika kulture kakav je stara Železnička stanica, do neprimerene, faraonske visine, izmišljene ikonografije, banalizacije tradicije i besmislenih detalja. Svedoci smo niza neadekvatnih poteza lokalnih vlasti, pre svega kada je reč o Beogradu i menjanju njegove urbane, istorijske matrice agresivnim, neadekvatnim projektima ili prevaziđenim, patrijarhalnim likovnim modelima. Tako se neuspešno i nemušto vraćamo u romantičarske zanose 19. veka, daleko od aktuelne memorijalne prakse koja prati politiku i kulturu sećanja novim vidovima umetničkih intervencija u prostoru, sa mnogo više vezanosti za određeni prostor, suštinu značenja i obrazovni cilj spomeničkog mesta.

Irina Subotić podseća i na sam razlog postavljanja spomenika – to se čini od pamtiveka da bi i u budućnosti podsećali na vrednosti prošlih vremena. Sadašnji spomenici, u koje pre svega spada ruska vizija Stefana Nemanje, govoriće o bezidejnosti, nedostatku ukusa, odsustvu simboličkih elemenata koji se nadoknađuju deskripcijom i viškom detalja, ali i o nerazumevanju da je istorija „potrošila” figurativni izraz te vrste, zloupotrebljujući ga u ideološke svrhe u hitlerovskim spomenicima vajara Arnoa Brekera ili staljinističkim delima Vere Muhine ‒ smatra ona.

Pojedini spomenici opstali su, neki su uništeni ili sačuvani u depoima muzeja, a određeni premešteni na mesta namenjena obrazovanju novih generacija, kao primeri nesrećnih ideologija prošlih vremena, zaključuje Irina Subotić i dodaje:

‒ U različitim prilikama sam reagovala protiv svake vrste uništavanja tragova prošlosti. Međutim, svedoci smo da se sa radovima na podizanju spomenika Nemanji odmaklo uprkos nizu neregularnosti i javno izrečenih protivljenja različitih struka, pa je ostalo pitanje – šta da se sada radi?

Komentari3
13f5b
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Predrag Klincov
Vera Muhina je sjajna vajarka. Kada nemamo Aniša Kapora bolje da se političari ne mešaju. Učiti od Ofira Šepsa.
Milosav Popadic
Nisam vidio spomenik Stefanu Nemanji, pa necu ni da govorim o njemu dok ne bude postavljen na posyament, ali mislim da za spomenik Stefanu Nemanji u Beogradu nema boljeg mjesta os Savskog trga, preko puta Muzeja Nikole Tesle i Mihaila Pupina.
Саша Микић
Заборавили сте да ни споменик Кнезу Михаилу није протекао без скандала. Наиме првобитна идеја је било постављање споменика на Студентском тргу и по конкурсу је одабрана идеја руског скулптора. Онда је у све то умешана политика, па се одустало од те идеје да би на крају посао добио Италијан Енрико Паци из политичких разлога, а не уметничких. На крају као резултат свега је остала урбана легенда, која наравно није имала везе са истином, да се Паци убио, јер је заборавио Кнезу ставити капу.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja