sreda, 02.12.2020. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
utorak, 20.10.2020. u 20:15 Marija Đorđević
ESTETIKA SPOMENIKA: ZDRAVKO JOKSIMOVIĆ, vajar

Kriterijum je dugogodišnja investicija

Nije ovo spomenik Stefanu Nemanji, nego naš spomenik, o našem vremenu, generacijama koje dolaze. Ovo je još jedan dug koji će, ni krivi ni dužni, naslediti
Предлог решења за споменик Стефану Немањи аутора Здравка Јоксимовића, Габриела Глида и Милорада Панића, Здравко Јоксимовић (Лична архива)

Poslednjih decenija spomenici istorijskim ličnostima u Srbiji postali su predmet podela javnosti na estetskom, ali čini se više na političkom nivou. Istorija pamti razne primere oko kojih se domaća javnost uskomešala i nekad „isterala svoje”. Poznato je osporavanje postavljanja Meštrovićevog Pobednika na Terazijama sa moralnog i umetničkog aspekta. Spomenik Vuku Karadžiću, rad vajara Đorđa Jovanovića iz 1932. godine, trebalo je da bude postavljen u Univerzitetskom parku u Beogradu, ali su gradske vlasti procenile da je bio prevelik za to mesto. Posle nekoliko godina našao se u Parku Ćirila i Metodija, okrenut prema ulici, što je naljutilo autora.

Stručna javnost je poslednjih godina reagovala protiv estetike spomenika Nikoli Tesli na beogradskom aerodromu, caru Nikolaju u Ulici kralja Milana u Beogradu, kralju Petru Prvom Karađorđeviću u Novom Sadu, postavljalo se pitanje čemu spomenik Hajdaru Alijevu na Tašmajdanu. Najnovije reakcije tiču se postavljanja spomenika Stefanu Nemanji na Savskom trgu u Beogradu. Polemike u vezi sa estetikom, izvedbom, simbolikom, visinom od 23 metra ovog spomenika se vode do usijanja.

U seriji razgovora koje ćemo plasirati na ovim stranama pokušaćemo da dobijemo odgovore na pitanja da li su podele javnosti u vezi sa spomenicima više estetske ili političke prirode, šta bi trebalo raditi kako bismo imali dostojan spomenički pejzaž i kuda su nas odvele te polemike.

Vajar Zdravko Joksimović (1961), profesor na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogrdau i dobitnik „Politikine” nagrade (2016), autor je spomenika Zoranu Đinđiću u Prokuplju, Isidori Sekulić i Karlu Maldenu u Beogradu. Sa svojim kolegama konkurisao je i za predlog spomenika Stefanu Nemanji.

Da li su podele u javnosti u vezi sa spomenicima estetske ili političke prirode, kakav je vaš utisak?

 Naše društvo je duboko i tragično podeljeno. To se reflektuje na sve ono što predstavlja javni interes, samim tim i na kulturu spomenika koji se užurbano podižu. Međutim treba biti oprezan sa upotrebom formulacije javnog interesa jer su i oni koji u ime javnog interesa nešto napadaju ili brane, takođe, podeljeni. Već smo zaboravili kako izgleda nezavisna, profesionalna i argumentovana kritika. Ako govorimo o spomenicima, bivšim i sadašnjim, jedini koji se u našoj sredini time sistematski i ozbiljno bavi, jeste prof. Ljubomir Gligorijević koji godinama unazad u Književnom listu komentariše naše spomeničko nasleđe. Njegova kritika je isključivo estetske prirode, ali nažalost, ograničena tiražem pomenutih novina.

U društvu u kojem je sve temeljno i sistematski obesmišljeno, kritičko mišljenje o likovnosti nekog spomenika je, takođe, bojim se, postalo izlišno. Pogotovo ako bi ta kritika bila isključivo estetske prirode. U našoj sredini dok stvari ne pređu na lični nivo, za publiku su dosadne i nevažne. Estetika, šta to beše i koga to zanima? Međutim, koliko god izbegavali to da priznamo, sve se na kraju ipak svodi na kriterijum. Kriterijum je dugogodišnja investicija i ima veoma složenu i zahtevnu strukturu.

Sve smo relativizovali, a naročito ono što pripada visokom obrazovanju. Na elitno smo postali posebno alergični. I tu reč smo proskribovali i označili krivom za podele. A kriterijum je samo srećna posledica visokog obrazovanja.

Podele u našoj javnosti povodom najnovijih spomenika su, nažalost, uglavnom, političke prirode. U njihovoj ostrašćenosti pogubila se i obesmislila bilo kakva rasprava koja bi i mogla da bude od koristi kako da se povodom nekog spomenika dođe do najboljeg rešenja. Nezavisnih kritičara koji ne zastupaju ni jednu ni drugu stranu, svakako ima, ali su obeshrabreni da uđu u blato naših podela, ili su već od svega digli ruke.

Autor ste spomenika Zoranu Đinđiću u Prokuplju. Koje ste negativne reakcije vi čuli u vezi sa ovim delom?

Povodom mog spomenika Zoranu Đinđiću podignutom u Prokuplju 2007. mogli su se čuti samo politički komentari. Samo je neko jednom napomenuo da je postavljanje jedne ruke u džep suviše riskantno i da unosi nešto šeretsko, ali ja sam svesno preuzeo odgovornost smatarajući ovu vrstu spomeničke drskosti primerenom Zoranovom karakteru. Sve drugo su bili politički motivisani komentari koji sa estetikom samog spomenika nisu imali nikakvog dodira. Sve je kod nas politika. Upravo zbog neizbežne politizacije, koja će pratiti bilo koji spomenik Zoranu Đinđiću, na konkurs za spomenik u Beogradu nisam ni želeo da učestvujem.

Šta bi trebalo da prethodi konačnom rešenju nakon konkursa, kako bi se izbegao diskutabilan spomenički pejzaž?

Formula je tako jednostavna. Prepustiti organizaciju konkursa onima koje profesionalno bavljenje umetnošću i kulturom kvalifikuje da mogu kompetentno i konstruktivno da učestvuju u radu žirija. Naravno, odabrati ljude od integriteta sa proverenom biografijom i omogućiti im da rade bez pritisaka sa strane. Izbalansiran sastav žirija je jedan od osnovnih preduslova. Dešava se da u žiriju nemate nijednog vajara i da su urbanisti, arhitekte i istoričari umetnosti jednostavno nadglasani od političara koji imaju poslednju i presudnu reč. Zatim obezbediti transparentnost procedure, razumne rokove, i adekvatan honorar i za članove žirija i za nagrade i za autorski honorar. Mislim da ovo, za nas, u današnjim uslovima, predstavlja nedostižan ideal. Dakle, obnoviti normalnu i regularnu proceduru koja neće ostaviti prostora da pitanja od javnog interesa ostanu bez odgovora. Složićete se da spomenici pored kojih svakodnevno prolazimo, predstavljaju, i te kako, javni interes.

Konkurisali ste za predlog spomeniku Stefanu Nemanji. Šta je, po vašem mišljenju, najproblematičnije kada je reč o ovom spomeniku?

Učestvovao sam sa kolegama Gabrielom Glidom i Miloradom Panićem. Sve je od samog starta bilo nekako prenapumpano. Kao neki vic. Bio jedan konkurs. Na njemu su učestvovali jedan Rus, jedan Italijan, jedan Kinez, jedan Slovenac i gomila Srba. U žiriju je bio jedan jako uticajan političar. I to je to. Kraj vica nam je poznat jer kako je sve počelo, drugačije nije ni moglo da se završi. Vajar, kolega Živković, kao član žirija, povukao se na vreme, iz profesionalnih i moralnih razloga. Ako je Skoplje naš ideal nema nam spasa. Najgore od svega je to što se vek arhitekture meri stotinama godina. Nije ovo spomenik Stefanu Nemanji, nego naš spomenik, o našem vremenu, generacijama koje dolaze. Ovo je još jedan dug koji će, ni krivi ni dužni, naslediti. I, što je takođe užasavajuće, možda i njegovu estetiku?

Komentari2
e483b
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Predrag Klincov
Dovoljno je nastaviti prekinutu tradiciju spomeničke eksperimentalne plastike. Znanje oplemenivanja dostupno je eliti. Imamo li elitu ?
Миодраг Стојковић
Немамо споменик првом ослободиоцу Београда . А имамо толико тога на ту тему. Војводи тј. тачније , господару Миленку Стојковићу.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja