Početkom ovog meseca mediji u BiH doneli su ekskluzivnu vest, unekoliko senzacionalistički intoniranu, u kojoj se spekuliše o mogućnosti ukidanja Republike Srpske kao administrativnog entiteta BiH zbog sudskog duga većeg od 100 milijardi dolara. Sporna presuda je doneta u Federalnom sudu Južnog distrikta Njujorka, a po tužbama protiv bivšeg političkog lidera bosanskih Srba Radovana Karadžića, kome je 2019. u Hagu potvrđena kazna doživotnog zatvora (tom prilikom utvrđeno je da je Karadžić kriv za genocid, zločine protiv čovečnosti, kao i za kršenje zakona i običaja ratovanja). Građansku parnicu u SAD – tačnije, dve odvojene parnice – pokrenule su žrtve rata u BiH. Prvu od njih, poznatu kao slučaj „Kadić protiv Karadžića”, inicirale su žene hrvatske nacionalnosti, kao žrtve silovanja (u javnosti, najpoznatije je ime Jadranke Cigelj, logorašice iz logora „Omarska” i autorke knjige „Apartman 102”). Drugu, poznatiju kao slučaj „Dou protiv Karadžića”, pokrenuo je njujorški Centar za ustavna prava, u ime veće grupe preživelih. Osnov za pokretanje postupka nađen je u više od dva veka starom američkom zakonu – tzv. Statutu o deliktima stranaca – koji licima bez američkog državljanstva dopušta da podižu tužbe zbog kršenja međunarodnog prava.
Nema potrebe posebno naglašavati šta bi prinudna naplata tolikog sudskog duga značila za RS, jer teško da bi se taj astronomski iznos mogao naplatiti novcem iz budžeta, prodajom avio-flote ili nekretnina. Karadžiću je dva puta pokušano formalno uručenje tužbe: prvi put 1993, kad je doputovao u Njujork radi pregovora s visokim zvaničnicima SAD (bio je okružen federalnim agentima koji su ga, čim im je prišao sudski dostavljač s optužnicom, ugurali u lift, uz obrazloženje da zbog glasne muzike i udaljenosti veće od 2,5 stopa nije bio u stanju da razgovetno čuje reči sudskog poslužitelja) i drugi put 1995, kada mu je optužba i zvanično uručena.
Sam Karadžić načinio je, uslovno rečeno, dve greške: prvu, što je sa svojim advokatskim timom, na čelu s Remzijem Klarkom, uopšte uložio žalbu zbog tužbe (time je, automatski, prihvatio jurisdikciju američkog suda i proces je mogao da otpočne) i drugu, što nakon presude od 2000. godine nije uložio zvaničnu žalbu na istu, pa je sud pokrenuo postupak priznanja pomenute presude, pošto se Karadžić nije ni pojavio pred sudom – što, drugim rečima, znači da je prihvatio sve navode iz tužbe. U parničnom postupku pred građanskim sudom u Njujorku Karadžiću se, u osnovi, sudilo za iste one zločine za koje je optužen i pred Međunarodnim krivičnim sudom u Hagu. Problem nastaje stoga što je, makar i u parničnom postupku u Njujorku, bivši vođa bosanskih Srba proglašen odgovornim za dela genocida, silovanja i mučenja, ali kao „državni funkcioner”, što će reči kao vojni i politički lider.
Stoga se sada odgovornost automatski proširuje i na entitet u čije ime su zločini počinjeni – dakle, posredno i na Srbiju, budući da je ona, kao susedna država, odlukom suda u Hagu označena kao sukrivac, jer ništa nije preduzela da spreči genocid. U krajnjoj liniji, to bi moglo da znači (uprkos činjenici da je odbijena revizija presude protiv Srbije pred Međunarodnim sudom pravde) da bi i Srbija mogla dospeti u neugodan položaj da mora da namiri ratnu štetu nastalu u Bosni, koja se, sa zateznim kamatama, već meri na više od 100 milijardi dolara.
Po rečima M. Pajta, eksperta za priznanje i izvršenje američkih presuda građanskog i ugovornog prava u zemljama Evropske unije, ostaje još poslednji korak – da se „na jednom od sudova u Evropi izdejstvuje priznavanje presude američkog suda”, nakon čega sledi prinudno izvršenje. Iako je značaj parničnih postupaka do sada uglavnom više bio u simboličnom smislu, upravo je američki sud, još 1995, u slučajevima protiv Karadžića, ustanovio da silovanje spada u zločin genocida, pune tri godine pre nego što će Međunarodni krivični sud za Ruandu to i zvanično prihvatiti kao normu delovanja. Naravno, razlika između krivične osude i građanske presude i dalje ostaje ogromna. Svrha građanskih parnica leži ponajviše u tome da se žrtvama pruži neka vrsta moralnog zadovoljenja, osećanja da je pravda makar u izvesnoj meri zadovoljena. Problem je što tužitelji u ovom slučaju prete da bi presudu naplatili teritorijom (primer Alzasa i Lorene nakon Prvog svetskog rata ili Južnog Tirola, koji je Italija naplatila kao ratnu odštetu od Austrougarske), odnosno „gubitkom političkog subjektiviteta u delu osuđenog entiteta”.
Prevodilac i esejista
Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista
