subota, 31.10.2020. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
ponedeljak, 28.09.2020. u 21:21 Jelena Čalija

Srpski patrijarh zatočenik u oba svetska rata

Gavrilo Dožić, koji je i u Prvom i u Drugom svetskom ratu bio u logoru, upokojio se pre tačno 70 godina, a tim povodom Mitropolija crnogorsko-primorska priredila je njegove memoare, spise i životopis
Патријарх Гаврило Дожић (Фото Википедија)

Crkva ima svoj vekovni poredak koji se ne sme narušavati pod uticajem političkih prilika i ne može izaći u susret molbama da se Makedoncima da samostalnost mimo kanona, a ako bi se opredelili za neku „odmetničku avanturu” to nijedna pravoslavna crkva ne bi priznala. Pitanje samostalnosti Makedonske pravoslavne crkve ponovo je ovih dana aktuelizovano molbama da im vaseljenski patrijarh da autokefaliju, a aktuelno zvuči i citirana pozicija poglavara Srpske pravoslavne crkve od kojeg se nezavisnost, iako bi po kanonima tako trebalo, više i ne traži.

Citirani stavovi, u stvari, izrečeni su još u maju 1947. na jednom sastanku u Patrijaršiji, a tadašnjim funkcionerima predstavio ih je patrijarh Gavrilo Dožić. Zarobljenika austrougarskih i nemačkih logora u dva svetska rata, klirika Vaseljenske patrijaršije, poglavara srpske crkve koji je preko radija podržao demonstracije 27. marta 1941. i odbacivanje Trojnog pakta, Gavrila Dožića sadašnji čitaoci i proučavaoci crkvene istorije moći će bliže da upoznaju zahvaljujući sabranim delima koje je nedavno objavila Mitropolija crnogorsko-primorska povodom sedamdesetogodišnjice njegovog upokojenja.

Čine je tri knjige, „Memoari”, „Spisi” i „Životopis”. Uz naučnoj javnosti malo poznatu drugu knjigu „Memoara”, zanimljivo je da se prvi put objavljuje i više od 100 dokumenata, pisama, poslanica, akata patrijarha Gavrila, dok je njegov „Životopis” napisala istoričarka Radmila Radić. Opisujući ga kao jednu od najznačajnijih ličnosti osmovekovne istorije Srpske pravoslavne crkve, protojerej-stavrofor dr Velibor Džomić, autor više knjiga iz istorije srpske crkve, kaže da su najinteresantniji i istorijski najvažniji periodi njegove arhijerejske službe vezani za Pećku mitropoliju u Kraljevini Crnoj Gori, Mitropoliju crnogorsko-primorsku u Kraljevini SHS/Jugoslaviji, zatočeništvo u Drugom svetskom ratu i Patrijaršiju srpsku u Kraljevini Jugoslaviji, ali i u socijalističkoj Jugoslaviji.

„Dao je nemerljiv doprinos drugoj obnovi Pećke patrijaršije od 1918. do 1922. godine i uvek je utvrđivao jedinstvo srpskog naroda. Izabran je za patrijarha srpskog u jednom od najsloženijih trenutaka novovekovne istorije. Na svetskoj pozornici je u vreme njegovog izbora za patrijarha uveliko bio pozicioniran komunizam u Sovjetskom savezu, ali je bujao i narastao nacifašizam. Došao je na tron Svetoga Save u vremenu kada je njegov prethodnik, po svemu sudeći, otrovan zbog odbrane dostojanstva srpske crkve. Država je bila politički razjedinjena i obezglavljena jer je, nekoliko godina pre njegovog izbora za patrijarha, ubijen kralj Aleksandar, a državom su upravljali namesnici na čelu s knezom Pavlom”, podseća Džomić.

On ističe da je patrijarh Gavrilo ostao upamćen kao ispovednik pravoslavne vere jer je, kako dodaje, 27. marta 1941. godine, posle zaključivanja pakta s nacifašistima, sa Svetim arhijerejskim Saborom, koji je sazvao u vanredno zasedanje, odlučno ustao u odbranu obraza i duše našeg naroda.

„Da iza njega nije ostalo ništa osim čuvenog govora na Radio Beogradu 27. marta 1941. godine dovoljno je da ostane zlatnim slovima upisan u našu istoriju. U sastavljanju tog govora je, nema nikakve sumnje, učestvovao i vladika Nikolaj. Nije prihvatio poziv da ode iz zemlje s kraljem i kraljevskom vladom. Otišao je na najsigurnije mesto u duhovnom smislu – u manastir Ostrog da se moli Bogu za svoj narod i sveštenstvo kraj ćivota Svetog Vasilija Ostroškog, gde je i uhapšen od Nemaca”, navodi Džomić.

Hapšenje se dogodilo 25. aprila 1941. i patrijarh Gavrilo ga detaljno opisuje u svojim „Memoarima”: kako su mu u keliju upali gestapovci, uhapsili ga uz povike da je ratni huškač i zločinac, pretukli njegovog šefa kabineta, a njega ostavili napolju, satima na kiši bez zimskog kaputa. „Mi smo obojica ovoga puta podneli ono što danas podnose u istoj meri naša svetosavska deca, kojima je stavljen krvavi nemački nož pod gušu. Ali moral mora da ostane visok u svim iskušenjima, bez koga ne može ni biti sutra pobede”, piše patrijarh Gavrilo.

„U Drugom svetskom ratu je bio jedini crkveni poglavar koji je uhapšen i konfiniran, a potom i utamničen u zloglasnom nacifašističkom logoru Dahau. S njim je tu gorku čašu ispio i vladika Nikolaj. Interesantno je da je Hrvatica Ljubica Štefan još osamdesetih godina 20. veka u ’Glasu koncila’, pod imenom Tomislav Vuković, objavljivala feljton u kome je pokušala da prikaže da su patrijarh Gavrilo i vladika Nikolaj bili ’u hotelskom smeštaju’ logora Dahau. Feljton je kasnije pretočen u knjigu pod naslovom ’Srpska crkva i fašizam’, ali s njenim imenom kao autorke. Još je poraznije to što su opskurni tipovi kod nas plagirali teze Ljubice Štefan kako bi optuživali srpsku crkvu čak i zbog toga što su njen prvojerarh i najugledniji vladika bili zatočenici za vreme nacifašizma”, kaže Džomić i dodaje da ne treba nikako zaboraviti da je patrijarh Gavrilo bio u austrougarskom logoru u Cegledu i za vreme Prvog svetskog rata. 

Protestna pisma Brozu

Patrijarh Gavrilo vratio se u zemlju početkom novembra 1946.

„Zatekao je užasne bilanse. Ubijeno je pet episkopa od ustaša i jedan od komunista. Pobijeno je skoro 500 sveštenika od komunista, preko 200 od ustaša i još oko 200 od Nemaca, Italijana, Mađara, Arnauta i drugih. Srušeno je više stotina hramova i manastira. Uz sve to, nova komunistička vlast je krenula u ’odvajanje crkve od države’ na brutalan način. Sveštenici i vernici su gonjeni i suđeni, a crkva je u pravnom smislu svedena na jednu od ’građanskih organizacija’. Patrijarhova pisma i protesti zbog takvog stanja Brozu danas predstavljaju važne istorijske izvore o stanju i položaju naše crkve posle Drugog svetskog rata. Upokojio se 7. maja 1950. godine, ali postoje određena mišljenja da je i on otrovan.

Pred Boga, kome je od mladosti predano služio, otišao je kao ispovednik čista obraza”, kaže Velibor Džomić.

Komentari10
0d762
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Драган59
За људе који нису верујући тешко је и замислити колики духовни проблем за свештена лица може бити ускраћивање могућности богослужења и контакта са парохијанима. Кога интересује може прочитати кроз шта су прошли током интернације у Војловици и у физичком и у духовном смислу. Причати о логору као хотелу је не само непристојно него и неморално и одражава или неинформисаност или крајњу злурадост. Како нам је тешко пала изолација због пандемије коју смо провели уз све угодности властитог дома.
Sloba
Dožić nije proveo rat u Dahau nego u manastirima Ljubostinja i Volujvica. Tek pred kraj rata je nakratko prebačen u Dahau, gde je smešten u posebnu jedinicu za prominentne ličnosti iz savezničkih zemalja. Brzo zatim je prebačen u Sloveniju da bi tamo sa Nikolajem organizovao antikomunističke snage koji su bežali iz Srbije. Takodje, nije da nije hteo da pobegne sa kraljevakom vladom aprila 1941 g. nego je jednostavno zakasnio pa su odleteli bez njega.
Владимир
Мада је краљевина Југославија 25 марта 1941 потписала мировни уговор са Немачком (као и СССР - пакт Молотов Рибентроп), српски патријарх је два дана касније подржао државни удар (пуч) и благословио га речима : “Ноћашњи акт спасао је част нашег народа и државе па због тога и ми можемо само благословити ово дело”. Тај акт је разбеснео Хитлера и Србима донео невиђена страдања.
Dragomir Olujić Oluja
Velibor Džomić vrlo dobro zna da patrijarh Gavrilo Dožić i vladika Nikolaj Velimirović nisu u logoru Dahau bili (nešto više od mesec dana) kao logoraši, nego su po sporazumu Gestapoa i Nedićeve vlade poslati da “smiruju” jugoslovenske logoraše – zajedno su sa nemačkim oficirima stanovali u oficirskoj zgradi i hranili u oficirskoj kantini!...
Гиги
"Уз све то, нова комунистичка власт је кренула у ’одвајање цркве од државе". А шта је требала нова комунистичка власт, власт која је одбацила и Бога и цркву, да уради? Црква је још имала велику срећу да је сведена у правном смислу на једну од "грађанских организација" и да није забрањена. Не пушта Бог бадава недаће на цркву, има ту нечега што црквени великодостојници нису добро чинили.

PRIKAŽI JOŠ

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja