ponedeljak, 26.10.2020. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
petak, 25.09.2020. u 22:00 Dubravka Lakić
68. SAN SEBASTIJAN

Tu čašu ispij do dna

O filmovima Tomasa Vinterberga, Fransoa Ozona, Danijel Arbid, Šarunasa Bartasa i osveženjima iz Kine i Japana
Из филма „Још једна рунда” Томаса Винтерберга (Фотографије: прес служба 68. ССИФФ)

San Sebastijan ‒ Danci piju kao smukovi. Ne, nije u ovoj izjavi reč o političkoj nekorektnosti već o zaključku koji se da izvesti iz sadržaja filma „Još jedna tura” Tomasa Vinterberga. Uz Larsa fon Trira jednog od pokretača „Dogme 95”, originalnog filmskog manifesta koji je zauzeo svoje visoko mesto u filmskoj istoriji 20. veka.

Dakle, Danci i piće. Mnogo pića. Bilo koje vrste i bilo kojim redosledom. Jedno za drugim niz grlo, bez pauze, do potpunog obeznanjivanja. I to ne samo vikendom već i tokom radnih dana. Što više alkohola u krvi da bi se dan preturio preko leđa. Odagnala otuđenost, usamljenost, nesigurnost, a stvorila opuštenost u komunikaciji sa drugima i to lažno osećanje sreće.

 Kroz aktivne interakcije četvoro junaka – umornih srednjoškolskih profesora istorije, fizičkog vaspitanja, psihologije i muzike, Vinterberg gradi konceptualistički film. Sve je koncentrisano oko navodne teorije jednog poznatog psihologa da bi čovek trebalo da se rodi sa 0,5 promila alkohola u krvi kako bi mu ta skromna opijenost otvorila um za svet oko nas, umanjila probleme i povećala kreativnost.

 U nameri da dokažu ovakvu teoriju, profesori počinju eksperiment kako bi održali konstantni nivo opijenosti tokom celog radnog dana u školi. Posebno kreativan u tome je profesor istorije u tumačenju izvrsnog Madsa Mikelsena, koji je svoja, inače dosadna predavanja o Drugom svetskom ratu, uz taj svoj alkoholni doping, pretvorio u ushićujući šou zahvaljujući kojem učenici gutaju i pamte sve lekcije. Pa i onu o tome kako je Čerčil, inače teški alkoholičar, iz rata izašao kao pobednik... „Još jedna tura” nudi obilje slatko-gorkog smeha, jer se iza komičnih situacija kriju i one ozbiljne životne stvari. One se vide i osećaju u pozadini ove filmske priče u kojoj je dokazano i to da je tugu nemoguće utopiti u alkoholu. Zato i ne pokušavajte.

 Vinterbergov film je jedan od takmičara za prestižnu „Zlatnu školjku” 68. San Sebastijan festivala koji na svojoj najavnoj špici nose i onu dragocenu oznaku kanske palme. Sa istom oznakom pred publiku i žiri stigli su i filmovi „Leto 85” Fransoa Ozona, „Jednostavno strast” Danijel Arbid i „U sumrak” Šarunasa Bartasa u čijoj je mnogostrukoj koprodukciji učestvovala i srpska produkcijska kuća „Biberče”.

 „Leto 85” je tipičan „ozonovski” film. Vrsno režiran, emotivan, povremeno mističan, pun ljubavi. One prve, mladalačke. One koja se zauvek pamti. I takva ljubav rodiće se između šesnaestogodišnjeg Aleksisa i osamnaestogodišnjeg Davida koji su jedan u drugom prepoznali prijatelja iz snova a ne samo osobu sa kojom će doživeti svoje prvo seksualno iskustvo. Ali da li će takav san i takva ljubav trajati duže od jednog leta?

 Ozonova francuska koleginica Danijel Arbid za razliku od njega više priča o telesnoj žudnji, seksualnoj opsesiji, a manje o ljubavi. Jer u njenom filmu „Jednostavno strast” reč je upravo o tome – o strasti kakva se jednom u životu doživi. Film Arbidove je adaptacija romana Ani Erno i neka je vrsta „50 nijansi”, ali ne sive, već čitavog spektra jarkih boja francusko-ruskih strasnih telesnih sudara. S jedne strane je privlačna Francuskinja, profesorka književnosti, a sa druge misteriozni Rus. I sve pršti od strasti...

 Litvanski autor Šarunas Bartas pod oznakom Kana nudi istorijski osvrt na 1948. godinu i Litvaniju pod „sovjetskom čizmom” i to kroz priču o bogataškom dečaku Unteu što, priključujući se partizanskom pokretu koji se opire sovjetskoj okupaciji, otkriva nasilje i izdaju. Bartas u filmskim kadrovima nudi likovnu raskoš koja povremeno odvlači pažnju od samih filmskih junaka čiji motivi i uzroci borbe često ostaju nejasni...

 Dašak svežine i tematskih originalnosti u glavni takmičarski program 68. San Sebastijan festivala uneli su filmovi iz Kine i Japana. Kineski „Vuhai” Žu Žijanga modernim filmskim jezikom, dosledno i ritmično pripoveda o gubitku ljudskog dostojanstva u vremenu (pre)brzog ekonomskog razvoja države, u kojoj materijalno preuzima primat nad osnovnim ljudskim vrednostima. Žijang portretiše čoveka i fascinantne pustinjske pejzaže oko omanjeg grada negde u unutrašnjosti Mongolije. U tom kontrastu čovekovog svakodnevnog stresa u trci za novcem i smirenosti i lepote prirode autor gradi priču o mladom Jangu, njegovim frustracijama zbog statusne razlike između sopstvene i porodice njegove supruge zbog čega će, u nameri za poslovnim dokazivanjem, upasti u teške kreditne dugove i u ponor beznađa. Zanimljiv film. Hrabriji, otvoreniji i direktniji od filmova iz uobičajene struje savremenog kineskog filma.

 I japanski film „Ima li plačljivaca naokolo” Takume Satoa nudi gledaocima onu vrstu uzbuđenja koje se rađa iz suočavanja sa sudarom tradicionalnog i modernog u ljudskoj svakodnevici. I poput junaka iz kineskog filma „Vuhai” i Satoov je mladi muž koji na pogrešan način pokušava da se izbori sa onim što se zovu bračne, roditeljske, društvene i poslovne obaveze. Mlađahni Tasuku jednostavno je nezreo i kao takav dovešće sebe u situaciju da ga pijanog i golog usred svetog, tradicionalnog festivala Namahage (praznik sličan pokladama tokom kojeg maskirani muškarci plaše decu kako bi ona bila dobra i poslušna tokom cele godine), prikažu na nacionalnoj televiziji. Zbog ovakve nesmotrenosti Tasuku je izopšten iz društva zbog sramoćenja sela i njegove tradicije, zbog čega će sam pobeći u Tokio. Posle dve godine Tasuku će se vratiti kući smatrajući da će iskrenim izvinjenjima i supruzi i ćerkici, porodici i selu, ispraviti sve i nastaviti tamo gde ga je sopstvena glupost zaustavila. Takume Sato pred svog junaka stavlja niz prepreka ukazujući da postoje greške koje su neispravljive. Put ka životnoj zrelosti i preuzimanju odgovornosti posut je trnjem.Antrfile

Iz filma „Akelare” Pabla Agijera

Lov na baskijske veštice

San Sebastijan ‒ Jedan od filmova o kojem se priča je „Akelare” argentinskog reditelja Pabla Agijera, rađen inače u koprodukciji sa Baskijom, gde se i dešava njegova radnja smeštena u sam početak 17. veka u jeku inkvizicije u Španiji.

 Nekoliko devojaka iz ribarskog sela u kojem su svi muškarci na moru, optužene su da su veštice i zatočene čekaju presudu za spaljivanje na lomači. Sudija, kojem je kralj dao naredbu da „očisti region”, od njih zahteva i da priznaju sve ono što znaju o akelareu – ceremoniji sa plesom i magičnim konotacijama tokom koje, navodno, postaje jasno da je sam đavo odabrao svoje sluge da bi se pario sa njima.

 U Agijerinom filmu mladi ženski glumački ansambl sa toliko strasti i talenta oživljava likove i atmosferu, odslikavajući i žensku snagu, prkos i hrabrost kakvu feministkinje našeg doba mogu samo da sanjaju...

Komentari0
752fe
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja