petak, 23.10.2020. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
utorak, 08.09.2020. u 21:15 Isidora Masniković
ZANIMLjIVI SUSRETI

Potrebni su mi novi izazovi

Imam tu sreću da mogu u poslednjih 20 godina da u potpunosti živim od svoje profesije. Ali spadam u pet procenata onih koji to mogu u Nemačkoj. Teško je, puno glumaca nema posla, a opet nije toliko teško kao u Engleskoj i Americi gde samo postoji niži i viši stalež – tvrdi glumac Aleksandar Jovanović koji već decenijama uspešno gradi karijeru u inostranstvu
Александaр Јовановић (Фото Christne Rogge)

Prošlogodišnja poseta snimanju serije “Spajds” u Berlinu, bila je idealna prilika da se susretnemo sa nemačkim glumcem srpskog porekla Aleksandrom Jovanovićem (48), koji ne samo da igra jednu od glavnih uloga u ovoj seriji (nedeljom, u 21.00, Saj faj kanal), već godinama uspešno gradi internacionalnu karijeru, ostvarivši niz  zapaženih rola u holivudskoj produkciji, rame uz rame sa velikim Antonijem Hopkinsom i Robom Louvom.

Ovaj neobični misleći čovek, blage naravi i intelektualne širine, od koje zastaje dah, bio je sjajan sagovornik i domaćinski nas je ugosto na setu, otvarajući dušu samo za srpske novinare , nakon oficijlne konferencije.

- Interesantno mi je ovo, nikada nisam davao intervju na srpskom – odmah na početku razgovora priznaje, na tečnom srpskom koji očigledno nije zaboravo,  iako je rođen u Nemačkoj i već decenijama živi u Berlinu. Od njega saznajemo i da je odrastao u Smederevskoj Palanci. Baka i deka su umrli, a roditelji mu danas žive u Nemačkoj, kao i on, gde je zasnovao porodicu sa glumicom, italijanskog porekla, Klelijom Sarto. Danas mu u Srbiji žive samo dalji rođaci tako da ga put retko odvede u zemlju odakle je potekao.

Poslednji put je bio u Beogradu u decembru 2018. i proveo se nezaboravno.

- Bio sam četri dana u i baš je bilo super. Nisam bio pre toga dugo.  Rodni grad mojih roditelja posetio sam 1989. godine pa sam pre desetak godina bio u Beogradu prvi put posle tog vremena, kada je prestonica Srbije bila drugačija nego što je sad. Prošle godine sam prvi put odveo ženu i ćerku u Beograd jer su rekle „Hoćemo da vidimo odakle si“ i to je bio opet dodir sa nekom zaboravljenom lepotom. Posetili smo i Adu Ciganliju… Dobro se osećam u Beogradu i posle toliko godina.

Međutim, iako ima uspešnu karijeru u Nemačkoj i van nje, nikada nije dobio poziv iz Srbije da igra u nekom filmu ili seriji.

- Jedan od mojih prvih filmova koji je imao dodira sa mojim korenima, a koji sam snimio na nemačkom, u Beču, 1995. gde je igrao i Ljubiša Samardžić bio je - „Jugofilm“, a onda sam pre pet godina snimao u Berlinu sa Lazarom Ristovskim „Auf kurze Distanz“ („Na kratkoj udaljenosti“). Dobro smo se družili za vreme snimanja. Čak smo se nakon toga i videli na Berlinalu. Kada sam bio u Beogradu svuda su bili plakati za film „Kralj Petar“, pa sam napravio sliku i poslao mu, a onda mi je on rekao da upravo montiraju film i pozvao da dođem na premijeru, ali nisam mogao jer sam snimao u Nemačkoj.

Naš sagovornik priznaje da mu je veoma čudno i žao što ga nema i na ovdašnjoj sceni i što se gotovo njedan srpski medij nije zainteresovao za njega. U poslednjih 20 godina snimio je više od 120 filmova. Dosta snima i u Americi, Engleskoj, a velika mu je želja da radi i u Srbiji…

Često sarađuje i sa suprugom. Pre petnestak godina producirali su film “Feuer“  („Požar“), a zatim su zajedno snimili i nekoliko serija …

- Obožavamo da radimo zajedno. Poslednje tri godine snimao sam jednu jako popularnu nemačku seriju, u Splitu… Nažalost, napustio sam je… U susret novim angažmanima. Potrebni su mi novi izazovi, kaže Jovanović.

I njihova četrnaestogodišnja ćerka Luna verovatno će krenuti roditeljskim stopama.

- Prošle godine odveo sam je u Brodvejski centar za igru, gde sam studirao balet krajem osamdesetih godina, i onda je ona izrazila želju da pohađa jedan od časova. Nakon toga mi je rekla -  „Hajde  sa mnom da prisustvuješ času“ i onda smo igrali zajedno što je bilo stvarno prelepo. Mislim da ona hoće da bude režiserka.

Doduše, moglo bi se reći da je ipak povukla pomalo i na tatu, budući da Aleksandra veoma zanima i režija. Potpisao je nekoliko krathih filmova, a priprema i svoj prvi dugometražni film, Šekspirov „Kralj Lir“.

Kada stigne, voli da odgleda neki srpski klasik. Ne gleda filmove preko interneta, koji su, kako on to kaže, za džabe, jer smatra da to nije etički. Gledao je „Klopku“, „Točkove“ i neke starije filmove. Kusturicu naravno. Veći je fan njegovih prvih filmova „Sećaš li se Doli Bel“, „Otac na službenom putu“, a ponekad kada ga uhvati nostalgija, vraća se kultnim ostvarenjima „Ko to tamo peva“ i „Mataroncima“. Rado se seća bioskopskih dana u Srbiji.

A da li su bili teški prvi koraci u svetu glume, u drugoj zemlji?

- Kada sam došao u Nemačku imao sam teškoća sa jezikom, rođen sam u Nemačkoj ali sam odrastao u Srbiji do 14. godine, ocene su mi bile loše, a ja sam uvek bio u školskom pozorištu. I onda sam primetio da mi je jedina šansa ako hoću nešto da uspem u životu, da se okrenem umetnosti. S tim ocenama u Nemačkoj ne bih imao nikakve šanse. Pošto sam voleo da igram, otišao sam na Akademiju u Hamburgu, igrao sam, dali su mi neku malu stipendiju, onda je sve išlo preko baleta, igranja, mjuzikla… Sa 25 godina sam imao povredu na rošulama, otišao sam u Kanadu na godinu dana. Zaljubio sam se, odlučo da prestanem da plešem, i kada sam se vratio za Nemačku rekao sam „hajde, sada idem u glumu“, i imao sam veliku sreću da me Fatih Akin odmah uzeo za jednu od njegovih glavnih uloga u  filmu “Kratko i bezbolno” i to mi je otvorilo vrata.  Posle dvadeset godina moja karijera ide “gore-dole”, ali moram da kucnem u drvo i da budem zadovoljan jer mi se poslednjih godina stalno otvaraju neka vrata i to je lepo videti, jer ipak mi je sada 32 godine u ovom biznisu, i volim ovu industriju mnogo više nego što sam je voleo na početku.

Kadrovi iz serije „Spajds” (Foto: ­SCI­FI, ­NBC UNIVERSAL)

Zanimalo nas je i kakav je status glumaca u Nemačkoj? Da li se može živeti od glume?

- Ja imam tu sreću da mogu u poslednjih 20 godina da u potpunosti živim od svoje profesije. Ali spadam u pet procenata onih koji to mogu u Nemačkoj. Teško je, puno glumaca nema posla, a opet  nije toliko teško kao u Engleskoj i Americi. U Nemačkoj je dobro što postoji  srednji stalež, ja pripadam njenu, i za nas je život udoban. Ali u Engleskoj samo ima donji i viši stalež, u Americi isto, tako da mi se mnogo dopada što sam ovde, imam sigurnost…

U Nemačkoj Aleksandar Jovanović ima status zvezde. Često ga prepoznaju na ulici, prilaze mu. On to objašnjava ulogama u serijama koje su veoma gledane.

- Ovo je u jednu ruku biznis ali i umetnost. Biznis nam neće dati tu umetnost, mi moramo da je stvorimo sami, kroz probe, pričanje, razgovore, konflikte sa temama. Najviše volim vreme pre snimanja kada počinjem da se pripremam. To je za mene ta umetnost, i imam veliku sreću da neki reditelju to isto vide kao i ja, i daju mi to vreme, ali je u suštini uvek sve brzo - objašnjava proces rada u Nemačkoj.

Mnogo se govorilo i o Jovanovićevoj saradnji sa Entonijem Hopkinskom.

- On je mnogo dobar čovek! Kada sam ga sreo, prvo što mi je rekao bilo je „Zdravo,  ja sam Toni“. Dok je, na primer,  Ben Kingsli, govorio „Morate da me zovete Ser Ben“. To su te dve velike razlike. Hopkins je skroman čovek, imali smo jednu scenu u kojoj je on imao dugačak monolog… Kada je završio, samo mi je prišao, pogledao i rekao „To nije bilo dobro“. To me je oduševilo.  U suštini, imate glumce koji su prepotentni i ima onih koji su skromni, poput Hopkinsa.

Čujemo i da Aleksandra Jovanovića u Nemačkoj često upoređuju sa Danijelom Krejgom, pa se šali da uskoro očekuje i poziv za ulogu Džejmsa Bonda. Sport slabo pratu, ponosan je na uspehe Novaka Đokovića. Često mu i prijatelji čestitaju kada Novak pobedi… On to doživljava i kao svoj uspeh. Voli da se bavi jogom, da  otputuje na lepa daleka inspirativna mesta gde može da bude sam sa sobom i svojim mislima .

Snima se previše serija a to frustrira

- Imam jednu agentkinju u Nemačkoj i jednu u Londonu koja mi pomaže da dobijem uloge u inostranstvu. Sada je sve jednostavnije, tržište se otvara. U ovom trenutku, za moj ukus, snima se suviše serija… I to pomalo frustrira. Baš sam razgovarao sa jednim rediteljem koji je rekao: „ispričati priču u 120 minuta je umetnost“ i to je tačno. Serije su bile bolje, u početku, na primer “Čista hemija” ili “Ljudi sa Menhetna”. To je bilo novo za nas, novo za pojam dramaturgije. Nadam se da će se ponovo usostaviti ravnoteža između filmova i serija.

Komentari0
8d608
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja