utorak, 22.09.2020. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
četvrtak, 13.08.2020. u 23:13 Aleksandra Kurteš

Sabrijana u Beogradu

Трг републике – полазна тачка за шетњу (Фотографије М. Спасојевић)

– Lice Beograda prvi put pogledom sam dotakla sa Avale, najlepšeg vidikovca. U ovu oazu došla sam pravo sa Aerodroma „Nikola Tesla”. Moja adresa bila je studentsko odmaralište „Radojka Lakić” gde sam nekoliko meseci učila srpski jezik i zavolela pohovani kačkavalj – kaže Sabrijana Đajaputri, Indonežanka koja osam godina živi u našoj prestonici i završava doktorat na Fakultetu bezbednosti. Ona je stipendista Vlade Srbije u okviru programa „Svet u Srbiji”, a u Indoneziji je diplomirala ruski jezik na Fakultetu humanističkih nauka i završila master na međunarodnim odnosima.

Na beogradskoj planini stekla je naviku da pešači do spomenika Neznanom junaku i Avalskog tornja. I sada iz Studentskog grada dolazi na svoje rute.

– Čujem kako Beograđani govore da na Avalu mogu samo vikendom jer je daleko, a ja smatram da 45 minuta do sat vremena vožnje nije ništa u poređenju na moje svakodnevno „klackanje” duže od tri sata, od kuće do kancelarije u Indoneziji – kaže Sabrijana i dodaje da je u Beogradu sve jednostavno, pa navodi primer: – Svi odreda sastaju se na istom mestu, na Trgu republike, kod spomenika knezu Mihailu.

To je i sad Sabrijani polazna tačka za šetnju po gradu. Tu se srela sa našim foto-reporterom. Iako kaže da je nju lako prepoznati zbog tradicionalne indonežanske nošnje koja podrazumeva maramu na glavi, ona je kao znak raspoznavanja u rukama držala svoj putopis „Sabrijana u Srbiji”. To je knjiga koju je nedavno objavila Izdavačka kuća „Nova poetika”, a u njoj je ova devojka iz Džakarte sabrala svoje utiske o životu u Beogradu i putešestvijima po Srbiji.

– Dok sam pisala priče, ja sam proveravala koliko poznajem srpsku kulturu, običaje, tradiciju, prirodne lepote i kako opipavam puls svakodnevice – objašnjava ova doktorantkinja, zaposlena u Ministarstvu spoljnih poslova Indonezije. Ona dodaje da je sastavni deo njenog usavršavanja „krstarenje” po našoj zemlji. Povodom objavljivanja knjige upriličeno je i virtuelno druženje sa članovima Srpsko-indonežanskog prijateljstva „Nusantara” u okviru koga je usledio i razgovor za naš list. U ovom, kako u šali kaže, preslišavanju, ona napominje da dobro pamti i kako je upoznala Kalemegdan, nazivajući ga ikonom grada, pa u svojoj knjizi navodi precizno njegovu „ličnu kartu” i poput turističkog vodiča naširoko nabraja sve što se u okviru ovog kulturno-istorijskog kompleksa nalazi.

Znak raspoznavanja – putopis o Srbiji 

Sabrijana napominje da je inspiriše sunce koje uranja u nedra oblaka iznad Save i Dunava i da joj prija vožnja biciklom po Savamali čak i kad kiša rominja. Beogradske zime su joj posebna draž. Istina, prve pahulje u životu videla je u Americi, ali je hladnoću iskusila baš ovde. Po ciči zimi viđala je i ulične svirače u Knez Mihailovoj ulici i u podzemnim prolazima. Sa istim žarom sviraju i kad zvezda upeče, a Sabrijana zapaža da im prolaznici rado spuštaju novac u kutiju.

– To mi razgali srce jer pokazujete koliko uživate u malim stvarima i poštujete običnog čoveka. Kao srednjoškolka počela sam da sviram violinu, ali sam bila lenja da to nastavim i odjednom, poneta muzikom u novom okruženju jer vi Srbi volite pesmu i igru, odlučila sam da učim saksofon. Učitelju Srbinu požalila sam se da sam bučna tokom vežbanja i da smetam stanarima u domu, a on mi je savetovao da vežbam napolju. Sinulo mi je jednog predvečerja da dođem pred Dom Narodne skupštine i tu izvedem svojevrsnu muzičku tačku. Bodrila su me dvojica prijatelja, ali sigurno i sugrađani – kroz smeh se priseća Sabrijana, pa nastavlja: – Ako me pitate kakva mesta najviše volim da obilazim odgovor je – džamije i druge svetinje, muzeje, posebno vojne i istorijske, a naročito groblja. Najviše mi se sviđa da na njima budem u podne. Groblje u Zemunu jedno je od najvećih koje sam posetila u Srbiji. Smešno je što se plašim da na groblja idem noću, iako se mnogi čude jer studiram vojnu nauku – iskrena je Sabrijana.

Posle šetnji ona predah nađe u klubu – knjižari gde može da prelista knjigu i okrepi se u društvu prijateljica, dok je njen kutak za osamu Narodna biblioteka Srbije.

– Od kafića su mi draža skrivena mesta, gde nema mnogo turista. Kad poželim kolače, svratim u „Pelivan”. Srbi se od umora okrepljuju kafom, a ja biram čaj. Maminu kuhinju zaboravim čim na trpezi vidim gibanicu, proju, pitu od jabuka, ćufte, gulaš, kajmak i druga domaća jela – priznaje Indonežanka. Gde god da krene, oko vrata okači foto-aparat jer su, prema njenim rečima, foto-zapisi isto što i dnevničke beleške, a sve što doživljava čuva od zaborava. U želji da do tančina upozna Srbiju isključivo govori srpski jezik, iako je, priznaje, imala i blokade, ali njen metod je da pažljivo sluša svaku reč da bi videla šta tačno iza te izgovorene reči stoji.

Ambasador Indonezije u Srbiji Mohamed Čandra, ponosan na Sabrijanin rad, ocenjujući njen putopis, kazao je: – Priliku za proučavanje srpskog jezika dobila je jedna studentkinja iz Indonezije koja je veoma zavolela Srbiju, osećajući je kao drugi dom. Učiti na srpskom jeziku sigurno nije lako. Sabrijana iza sebe ostavlja trag koji mogu prepoznati i Indonežani i Srbi i na taj način oni će negovati svoje prijateljstvo.

A, Sabrijana Đajaputri u našoj zemlji već je sagradila trajno gnezdo prijateljstva.

Komentari6
a60b0
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Dobri Marković
Izuzetno mi se dopada ovaj tekst, koji pokazuje mudru odluku da se obnovi dolazak stipendista iz zemalja nesvrstanih. Sve najbolje mladoj Indonezanki, sa zeljom da dodje kao diplomata u Srbiju, jer ce tako mnogo vise moci da uradi, posebno kada govori srpski jezik.
divno
divna prica - i jedna od pametnijih inicijativa (nastavak iz doba nesvrstanih) taj "Svet u Srbiji"
Dr.Pavlovic
Jako lepa prica :)
prijatelji su svi kad su kod nas
Može li neko srpsko-strano društvo prijateljstva ikad da ima srpsko ime? Samo pitam.
Marko Jelic
NUSANTARA je sjajni sinonim za mnoštvo (hiljade ostrva, mnobrojne nacije, itd...) za život u različitosti, baš kakav je život u Indoneziji. Podsećam da je u formiranju Drušvo srpsko-indonežanakog prijateljstva HRAST u Indoneziji. Hrast je simbol dugovečnosti, baš kao što su i želja da odnosi dve zemlje budu trajnog karaktera. Uostalom, važna je suština - učvrstiti odnose na svim nivoima, pa i na nivoima udruženja građana.
Marija
Uzivala sam citajuci ovaj tekst. Sve najbolje mladoj Indonezanki.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja