četvrtak, 24.09.2020. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
utorak, 04.08.2020. u 22:41 Slavica Čedić

Bila je „Oluja” i pre „Oluje”

Кућа у Великој Глави, селу на пет километара од Скрадина, срушена 1991. (Фото Славица Чедић)

Dok danas čitam svedočenja prognanih u „Oluji”, razmišljam da li da ispričam svoju priču. Dešavala se četiri godine ranije, jula 1991, s jedva manje tuge.

Bojim se da će vreme izbrisati detalje, pa, dok me pamćenje služi, evo je:

Moji roditelji i slabovida sestra, blago mentalno zaostala, bili su u Velikoj Glavi, selu pet kilometara daleko od Skradina, maminom rodnom mestu. Kuća s nekad desetoro dece - opustela, urušava se. Moji odlaze u penziju 1981, oboje, dobijaju lepe sume kao otpremnine i - ja dolazim na letnji odmor, a oni kopaju temelje. Spavali smo kod tetka Ruže, Ruje Vujko, u zaseoku Vujci, u kome se svi prezivaju Vujko, kao i moja mama.

Narednih 10 godina se šest puta godišnje vozim na relaciji Beograd - Velika Glava, nosim stvari, pločice, sanitarije, motor za gusternu... U Beogradu jeftinije, u Šibeniku, kažu, cene uvećava turistička taksa.

U Drnišu, po pravilu, zaustavlja me patrola i trkeljiše... Tablice beogradske, Drniš jedino mesto od Knina s većinskim hrvatskim stanovništvom.

U Velikoj Glavi je po popisu 1991. godine bilo 288 Srba, 3 Jugoslovena i 1 Hrvat, a 2009, u zvaničnom biračkom spisku - 8 ljudi! (Foto Slavica Čedić)

Novu godinu 1991. dočekujem u novoj kući u Velikoj Glavi. Cele prethodne plaćala sam rate za uvođenje telefona - stiže i telefonska veza! Sve je tu za sjajan život! Mama presretna, ponovo se, kaže, iz Stevanićeve (pokojnog oca joj Stevana) kuće vije dim.

Jedini nespokoj izaziva TV program. Gledam uživo kako Sabor izbacuje Srbe iz Ustava! Prostom većinom - glasali su, većinski, da to nije onaj slučaj kada treba dvotrećinska većina!

Hrvatska prestaje da bude država Hrvata, Srba, naročito Srba, i ostalih. Sada je samo država Hrvata i ostalih.

Propaganda na drugom programu takva da bih, da sam mogla da ostanem duže od šest dana - prva nosila hrvatski barjak!

Srećom po moje srpstvo, vraćam se u Beograd.

Tata u januaru dobija upalu pluća. Jerko dolazi iz Skradina svakog dana i daje mu injekcije. Noću neko pred Božić okači srpsku zastavu na čempres pred našom kućom. Mamu zovu telefonom iz Dubravica, susednog hrvatskog sela, i poručuju „da skine zastavu, da se ne igra glavom”. Ona ima 67 godina, očajna je, ni kao dete se nije verala po drveću.

Sve to čujem telefonom, i ja očajna zbog nemoći.

Neko ipak skida barjak, tata se oporavlja. Dobro je.

Nije. U junu tata dopada šibenske bolnice. Povampirilo se zapaljenje pluća. On je loše, naše zdravstvene knjižice više ne vrede. Srbin u šibenskoj bolnici, mislim ja, nemoćna u Beogradu. Obilazi ga moj teča, Hrvat, dobar čovek, mada imati Srbina u obitelji nije za diku.

Mamu obaveštavaju da već duguje milione. Ona ih nema. U selu niko nema da joj pozajmi. U bolnici odlučuju da ga puste, uz nadu da će im ona poslati dugujuće milione. Hvala im.

Gnjaja Seper i moja mama dovoze tatu u njegovom legendarnom fići kući. Tata može da napravi korak - dva, najviše.

Juli, 26, autobusi ne voze ka Dalmaciji. Može li neko u selu da pomogne? Nikog nema, kaže mama, samo stare žene.

Zovem Politikinu garažu. Ide kombi sa novinama u Knin!

Kreće 27. u 9 uveče. Molim dva tehnička urednika, s jednim prelamam jednu, s drugim drugu stranu Beogradske, istovremeno. Gotovo! U garažu stižem minut pre polaska kombija.

Noć bez mesečine, ne vidim ni kuda putujemo, povremeno skrećemo nekim obilaznicama da izbegnemo opasna mesta.

Jutro, 28. juli, u Kninu sam! Odlazim kod našeg dopisnika Milana Četnika. S njegovog telefona čujem se sa mojima, poručujem da spakuju najnužnije i -.čekaju. Pojma nemam šta dalje! Milan zove Mesuda Hasotića, zaduženog za informisanje u Kninskom korpusu, ovaj kaže da se u selo ne sme, u Dubrovicama su snajperisti u zvoniku crkve.

Milan zove poznanike, niko nema gorivo.

Čujem se s mojima svakih pola sata. U selu i dalje samo stare žene.

U jedan sat - telefon zvoni, zvoni... niko se ne javlja! Ja u panici! Odveli su ih Hrvati!

Milan ponovo zove Mesuda, ko zna koji put. Objašnjava, čovek skoro nepokretan, devojka invalid, slepa, ne javljaju se!

Mesud Hasotić najzad zove: dogovoreno je primirje s Hrvatima na pola sata, sići će vojska iz Bratiškovaca do sela da pokupi moje!

Ja ni živa ni mrtva!

Posle pola sata, Hasotić javlja: u Bratiškovcima su, mora neko da dođe po njih.

Ja - da poletim! Živi su, samo je to važno!

Nekadašnja škola u selu (Foto Slavica Čedić)

Počinje panika oko prevoza. Niko nema goriva! Milan zove opštinu - hvala mu do groba - obezbeđuje službeno vozilo i vozača Milana Babića, samo oni imaju gorivo!

Sedam u automobil, krećemo. Vozač, nešto stariji od mene, lako stiže do Kistanja. Ne zna put dalje. Kistanje puno, ko da je pijačni dan. Staje kod milicionara s etiketom Republike Srpske Krajine, pita za put. Gde ćete tamo, u Rupama su snajperisti, kaže ovaj. Vidimo vozilo Crvenog krsta. Vozač moli za zastavu, kaže time bismo se zaštitili. Oni ne daju, ne može to tako...

Krećemo na rizik. Vozač usput gunđa, nadomak Rupa sve je glasniji. Nas dvoje zajedno, kaže, nemamo godina kao jedan vaš roditelj, a izgubićemo glavu...

Stanite! Da imaju po sto godina, i dalje su moji, najbitniji, ali i vas razumem. Ako ne smete dalje, u redu, vratite se, ja idem po njih, pa i pešice!

On ćutke krene dalje. Pored Rupa usporio, ali ide, i ćuti!

Evo nas u Bratiškovcima! Pred kafanom, troje, kao siročad, otac sedi, majka sa zavežljajem u rukama. Plačemo svo četvoro!

Bez problema vraćamo se u Knin. U Domu umirovljenika ima soba da prenoćimo. Ujutro idem u našu poslovnicu, šef Popadić, brat našeg Popa, šefa vozača u Politici, kaže da ni Politikin kombi više ne dovozi novine. Raspituje se - Borbin kombi jedini ide za Beograd. I, mi u njemu!

Puni tuge, ali i zahvalnosti mnogim ljudima koji su nam pomogli. Tu čujem da su Hrvati isključili telefone (centrala je bila u Dubrovicama), prethodnog dana oko podneva, da moja mama do poslednjeg trenutka nije verovala da će morati da ide pa je od svega što je mogla da ponese spremila džak krompira (čula je da u Beogradu ničeg nema), ali su joj vojnici rekli da to ne može da nosi; ostavila je ono malo nakita što je imala, sve papire vezane za kuću, od odeće su poneli ono što su imali na sebi...

Četiri dana kasnije Hrvati su ušli u selo, pa i u našu kuću; kada su ih snage JNA isterale iz tog dela sela (sredinom sela je bila granica dve vojske), pucali su u kadu i bojler, slomili lavabo i ulazna vrata... kasnije su skinuli grilje i prozore, došla je zima, onda je pala jedna, pa druga granata na kuću...

Ja sam poštanskom uputnicom poslala šibenskoj bolnici više od dva miliona dinara.

Tata je preminuo u martu 1992. od karcinoma pluća, a mi smo 15-tak dana ranije za nekoliko hiljada maraka otkupili od vojske stan na Ceraku na mamino ime da joj bar delom nadoknadimo srušenu kuću u Dalmaciji za kojom joj je srce prepuklo.

Eto, to je moja priča. Neka ostane za sećanje. Bar mojoj deci, i za one divne ljude koji su mi pomogli. Vozaču, nažalost, ne znam ime, ni onda ga nisam pitala, druge su me brige onda skolale.

Autor teksta je bivši novinar i urednik našeg lista

Komentari36
013cc
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Boris
Porodica Zec, da se ne zaboravi.
Radmila Mišić
Početkom 90tih kolega poreklom iz Like je pričao da je u vreme "Maspoka" bio kod babe i dede u Lici za zimski raspust (imao je desetak godina) i da su on, ostala deca i žene spavali na podu središnje prostorije u kući a da su muškarci stražarili na smenu na prozorima tokom noći. Pošto se to dešavalo 1970.-71. čudi me toliko naivno a obilno ulaganje u kuću u Lici-zar nije bilo jasno da će se SFRJ rasturiti kad Tito umre?
ja
po lajkovima i komentarima ispada da vas vise citaju i prate hrvati, nego srbi.... zapitajte se malo za koga radite
Buba
Zaboravila gospođa navesti šta je sve prethodilo njenoj nevolji. Zaboravila 2 godine srbovanja po mitinzima širom domovine, iskazivanje mržnje prema svemu što je hrvatsko. U to vrijeme i Stipe Šuvar je bio ustaša, i Ante Marković, i Stipe Mesić i svaki obični mali Hrvat. Svi smo mi bili ustaše. A nismo. Bog mi je svjedok da nismo. Bilo je vremena za dogovor, ali dogovora nije bilo. Svi mi imamo na stotine svojih tužnih priča.
Sarkazam
@Bogdan - Počnimo sa mitinzima van Hrvatske prije nego je za HDZ itko čuo po cijeloj SFRJ, pa kao šlag na tortu uz onaj iz veljače '89 u Kninu spomenimo onaj iz srpnja iste godine na Kosovo Polju kraj Knina (ima snimaka ne internetu pa se sami možete uvjeriti) gdje se klicalo "Ovo je Srbija" i slično, prodavao časopis "Velika Srbija". Kasnije je bio miting u Srbu itd.
Bogdan
Molim Vas, nama neupućenima navedite taksativno ta srbovanja na mitinzima. Čisto informativno HDZ je osnovan u junu 1989. a SDS u februaru 1990. Ali svakako me zanimaju pojedinosti a ne prazne floskule. Ako možete citirajte Jovana Raškovića na tim govorima, a možete i Franju Tuđmana na njegovim. A najbolje bi bilo da ponovo preslušate sjednice Hrvatskog Sabora nakon konstituisanja u maju 1990. To što je tamo izgovoreno Srbima ima karakter nacizma, ali je važno da Vi to čujete i prepričate nam.
Ни по бабу, ни по...
Свих људи који си претрпели патњу или којима је неко страдао, најискреније ми је жао. Истине ради, морам рећи да сте једну ствар прескочили. Поменули сте протеривање Срба из Устава Хрватске, поменули сте Олују и прогон Срба, али сте заборавили протеривање Хрвата са територије Српске Крајине у време када је она формирана. Поздрав и свако добро
Bogdan
Bole@ Na teritoriji RSK po popisu stanovništva iz 1991. (popis imate na internetu), živjelo je 186000 Hrvata. Na teritoriju koju je Hrvatska zauzela u Oluji, živjelo je 97000 Hrvata. Priča o 500000 prognanih Hrvata iz Krajine je smiješna, jer je čitava Krajina bila na dohvat hrvatske artiljerije. Broj ubijenih Srba je pet puta veći od njihovog učešća u stanovništvu Hrvatske.Počinili ste užasan zločin i to dva puta u jednom vijeku i to što očekujete da kažemo da je to u redu, nećete dočekati...
marko markovic
Gospođo Anka, proučite vjerodostojne dokumente, otvorimo arhive za javnost, i argumentirano raspravljajmo. I vi ćete biti iznenađeni ... budite objektivna i odgovorna, u pitanju je suradnja i budućnost dvaju (bratskih) naroda, čega se vi unaprijed odričete i u ime budućih generacija. Nemamo to pravo ...
Prikaži još odgovora

PRIKAŽI JOŠ

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja