Pravda je veoma retko iznad prava, a nekada konačnu presudu umesto suda donosi istorija. Iako nikada nisu osuđeni za najteže i najmasovnije zločine, Ante Pavelić i Adolf Hitler smatraju se nekima od najvećih krvnika u istoriji čovečanstva. Zato je bila neodrživa zamena teza u javnoj polemici o heroju Blagoju Jovoviću, čije ime od sada nosi bivša Zagorska ulica u Zemunu.

– Kao što u Nemačkoj nikome normalnom ne pada na pamet da dovodi u pitanje slavljenje kao heroja ljudi koji su pokušali atentat na Hitlera, ne treba ni u Srbiji da se osporava vrednovanje atentata na Pavelića kao akta pravde. Čovek koji je u ovom slučaju uzeo pravdu u svoju ruke, učinio je to u simboličkom smislu u ime ogromnog broja svih nevinih žrtava zločinačke NDH i on svakako zaslužuje ulicu u Beogradu – kaže za „Politiku” dr Milan Škulić, profesor Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu.

Jovović je 1957. godine u Argentini pucao na Pavelića i naneo mu rane od kojih je ustaški poglavnik kasnije preminuo.

Pavelić nikada nije odgovarao pred sudom za svoje monstruozne zločine.

Hici na Pavelića za neke komentatore predstavljali su „uzimanje pravde u svoje ruke” i „slavljenje krvne osvete”, uz nametanje besmislenog zaključka da je zločinac žrtva, a atentator na njega ubica.

Profesor Škulić ističe da pretpostavka nevinosti u svim pravnim državama znači da se niko ne može smatrati krivim bez pravnosnažne presude, ali da stroga formalnost prava ima nekada i svoje granice, što je veoma retko ali ne i nemoguće, a nije ni neopravdano, niti nepravično.

– Nekada drastična veličina istorijski nespornih zločina sama po sebi  potire i neka inače veoma važna pravila država koje se odlikuju vladavinom prava. Za neke istorijom nesporno definisane zločince, odgovorne za enormne zločine teško uporedive sa bilo kojim drugim nedelima, ne važi pretpostavka nevinosti ma koliko ona inače bila važna u pravnoj državi. To se odnosi i na krvoločnog ustaškog poglavnika. Takođe, oni koji u odnosu na takve zločince uzmu pravdu u svoje ruke, ne smatraju se kriminalcima već naprotiv, oni zaslužuju poštovanje – naglašava dr Milan Škulić.

Pretpostavka nevinosti jeste jedna od najvažnijih ustavnopravnih garancija, ali ipak trpi izuzetke koji se svode na legitimnu istorijsku presudu. – To je u praksi veoma retko i tiče se samo nekih istorijski apsolutno nespornih zločina i zločinaca. Tada i svojevrsno „uzimanje pravde u svoje ruke”, iako pravo kažnjavanja pripada samo državi a ne i pojedincima, ipak ima svoje razumno opravdanje i može se smatrati pravičnim – kaže profesor.

Niko ne može da spori da je Hitler bio zločinac iako nikada nije pravnosnažno osuđen za užasne zločine u Drugom svetskom ratu, jer je sam sebi presudio.

– Da je Hitler nekim  čudom preživeo i izbegao, na primer, u Argentinu kao omiljenu destinaciju mnogih preživelih nacističkih zločinaca, te da ga je tamo stigla „ruka pravde” nekog pripadnika izraelskih snaga bezbednosti, ogorčenog zbog Holokausta, da li bi i tada to moglo da se okarakteriše kao „krvna osveta” i nasilnički čin? Da li bi neko s pravom mogao da zameri podizanje spomenika atentatoru na Hitlera u Jerusalimu? -  pita dr Škulić.

Zato oni koji su Hitleru radili o glavi  nisu zločinci, a bilo je mnogo pokušaja atentata na firera, od kojih je najpoznatiji onaj grupe zaverenika sa pukovnikom Fon Štaufenbergom na čelu.

– Atentatori na Hitlera su svoj pokušaj tiranoubistva platitili glavom. Oni ne samo da nisu kriminalci već su naprotiv heroji koji se u samoj Nemačkoj slave. Njima su u Nemačkoj podignuti spomenici, po njima se nazivaju ulice i trgovi, o njima se kao herojima uči na časovima istorije, izdaju se poštanske marke njima posvećene. Obrnuto, istorijski se nespornim zločincem smatra ozloglašeni nacistički sudija Roland Frajzler, iako nikada nije osuđen, jer je pred kraj rata poginuo u savezničkom bombardovanju, a koji je izrekao više hiljada smrtnih kazni protivnicima zločinačkog režima, između ostalog i čuvenim članovima antinacističe grupe „Bela ruža”, od kojih su najpoznatiji brat i sestra Šol. Ovaj „dželat u sudijskoj togi” je posebno bio ogavan jer je okrivljene verbalno veoma agresivno ponižavao u sudnici, držeći uz to bljutave panagerike nacističkom režimu – podseća dr Škulić.

Tako je i Ante Pavelić istorijski potvrđeni zločinac, a ugledni nemački autori o „prvoj nezavisnoj hrvatskoj državi” navode sledeće: „Od oko 6 miliona stanovnika u NDH, bilo je 51 odsto Hrvata, 32  Srba, 11  Muslimana, 2  Nemaca, 1  Mađara, 0,3 Jevreja i 3 odsto ostalih. Vlada je udaljila sve „nehrvate” iz javnih službi, štampe i radija. Jevreji su morali da nose zvezdu i bila im je konfiskovana imovina. Upotreba ćirilice je Srbima bila zabranjena. Pravoslavnoj crkvi je oduzeta svaka finansijska podrška; njeni pripadnici su morali da nose traku na ruci sa oznakom P (za pravoslavac). Poznato je da su osnivani koncentracioni logori, čiji repertoar užasa nije zaostajao za nemačkim. Ubijeno je 750.000 Srba, 60.000 Jevreja, 26.000 Roma i nekoliko hiljada opoziciono nastrojenih Hrvata.”

– Krvoločni ustaški pokret Ante Pavelića, ali i tadašnja zvanična domobranska vojska tzv. NDH su bili najverniji nacistički saveznici, a evo šta je „sam za sebe” i druge nacističke lidere rekao Gebels: „Što se nas tiče, mi smo mostove iza sebe srušili... Mi smo se do kraja upustili i konačno odlučili... Ući ćemo u istoriju kao najveći državnici ili kao najveći zločinci.” Srećom, istorija nacističke glavešine pamti kao „najveće zločince”, a zajedno sa njima i njihove verne ustaške saveznike koji ne samo da su svoje kosti ostavljali čak pred Staljingradom već su sprovele i masovan sistematski genocid nad Srbima – kaže na kraju profesor dr Milan Škulić.