subota, 31.10.2020. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
ponedeljak, 03.08.2020. u 16:29 Aleksandra Mijalković
AKTUELNO: KORONA MENjA NAVIKE U KOMUNIKACIJI

Prilika da se ponovo gledamo u oči

Propisana udaljenost od dva metra i zaštitne maske otežavaju nam da osećanja, misli i namere sagovornika „čitamo” s njegovog lica, ali nam u tome mogu pomoći nesvesni pokreti ruku i nogu
(Фото Пикселс)

Nikad još poznati stihovi naše slavne pesnikinje Desanke Maksimović nisu bili prisutniji u našem svakodnevnom životu: „Ne, nemoj mi prići...”, proširili su se na sve međuljudske odnose. Prognani su rukovanje, prijateljski poljubac u obraz, ohrabrujuće tapšanje po ramenu...

Pandemija virusa korona promenila je navike ljudi u celom svetu, pored ostalog, socijalna distanca i nošenje zaštitnih maski postali su ne samo preporuka stručnjaka, već i zakonska obaveza u mnogim zemljama, pa i u Srbiji. Zbog toga, recimo, sagovornika više ne možemo da procenjujemo na osnovu jačine stiska njegove šake, niti da tokom razgovora pratimo njegove izraze lica.

Pa ipak, postoji način da „pročitamo” osobu koja je nasuprot nas, na dva metra razdaljine, čak i kad je „maskirana”. U tome nam pomaže poznavanje „govora tela”, koje znalci raznih profila proučavaju: psiholozi, policijski istražitelji, kockari, profesionalne varalice, iluzionisti, pantomimičari... Ovo je trenutak da od njih nešto naučimo.

Počnimo od potonjih, koji se u svojim nastupima pred publikom služe isključivo pokretima. Kako da na neverbalni način prenesemo ili pojačamo poruku, pitamo Marka Stojanovića, glumca i pantomimičara, predsednika i jednog od osnivača Svetske organizacije pantomimičara. Njegov kratki film „Pantomimom protiv korone”, snimljen u „kućnoj radinosti” i poslat na konkurs Organizacije ujedinjenih nacija, koja je uputila poziv kreativcima celog sveta da doprinesu u borbi protiv kovida 19, nedavno je postavljen na „Jutjubu”.

Život pod maskama

– Svi nosimo neke „maske” čitav život, one zavise od situacije, našeg karaktera, onoga što bismo želeli da budemo ili kako bismo želeli da nas ljudi vide. Naučnici su utvrdili da najveći deo komunikacije, u stvari, čini ona neverbalna, ali mi joj ne poklanjamo pažnju. Ovo je prilika da se ponovo gledamo u oči, da posmatramo čitavo telo, naravno i da pažljivo slušamo jedni druge, obraćajući pažnju na nijanse u glasu, i verujući svojoj intuiciji ili prirodi – poručuje Stojanović.

„Govor tela” je u istoriji civilizacije prethodio jeziku, i mnoge kretnje su do danas ostale prepoznatljive u svim kulturama, ali su neke druge dobile novo značenje u različitim narodima. Postoje univerzalni pokreti, razumljivi svima, recimo „stati”, „jesti”, „piti”..., ali ima i onih koji su specifični za određene grupe, dok su za druge nejasni ili čak uvredljivi.

– Radost, tuga, ljutnja, ljubav su univerzalne emocije. Pantomima asocira na bespredmetnu radnju, na pokrete koji imitiraju korišćenje predmeta, ali bez tih predmeta. Tako i osnovni pokreti s drugom osobom, ali bez te osobe, imaju opšte značenje, recimo „poziv u zagrljaj” raširenih ruku razumljiv je na svim meridijanima – objašnjava naš sagovornik.

Skoro svuda prihvaćen znak stisnute pesnice i podignutog palca znači „u redu je”, „bravo”, „srećno”. Pretpostavlja se da je potekao iz gladijatorskih borbi starog Rima, kad je imperator odlučivao da ostavi u životu poraženog tako što je okretao palac nagore (ili nadole, ako mu je namenio smrt, što je i danas znak za poraz, gubitak, promašaj). U Južnoj Americi, Avganistanu i Iranu podignuti palac, međutim, ima isto značenje kao kod nas pokazan srednji prst, ističe naš sagovornik.

Određeni gestovi novijeg datuma, prihvaćeni širom planete, preuzeti su iz kultnih filmova, plesova, slavnih ličnosti, kompjuterskih igrica ili internet postova. S obzirom na to da je kao pantomimičar nastupao širom sveta, a kao član Foruma za pozorišni trening i pozorište u obrazovanju imao prilike da prati i ovakve trendove, Marko nam navodi koji su od njih najšire prihvaćeni.

– Svaki period ima neki svoj pokret, gest ili pozu koji su prepoznatljivi tim generacijama. To može biti i plesni korak iz „Prljavog plesa” i „Futluza”, ili filmska scena raširenih ruku na pramcu „Titanika”, ili za još mlađe neprirodno ispružena noga za slikanje na „Instagramu”. Takve poze najbolje uoče komičari i imitatori, pa ako ih pratite znaćete šta je u trendu. Takozvani emotikoni su sjajni, grafički pojednostavljeni izrazi ljudskog lica, odlični za „preslišavanje”, i zabavno je čega se sve ljudi tu sete – navodi glumac.

Neki su pokreti urođeni, drugi stečeni. Šta je teže: izbeći ove prve, koje činimo nesvesno, ili (svesno) izvesti ove druge, naučene, kad to poželimo?

– Mnogo je lakše upravljati naučenim i uvežbanim pokretima. Teško je nadmudriti prirodu, a najteže mikropokretima mišića lica koji nas redovno odaju. Međutim, sad nosimo maske i eto nama prilike da ih sakrijemo. Ali ljudsko biće, njegovo telo, um, svest, duša i podsvest su jedna celina, zato će i ono što se ne vidi ispod maske da se odrazi na pokret drugim delom tela. Ako intuitivno osetite da nešto nije u redu, to je najčešće neprirodno trajanje nekog pokreta, i to vam zasmeta. Taj osećaj je samo znak da treba da budete na oprezu – kaže Stojanović.

Isti stav potkrepljuje i međunarodni stručnjak za neverbalnu komunikaciju Džo Navaro, bivši agent američkog Federalnog istražnog biroa (FBI) i autor knjige „Šta nam svako telo govori” (srpski izdavač „Laguna”). U ovom svojevrsnom priručniku za brzo „čitanje” ljudi on objašnjava zašto je gotovo nemoguće prikriti neke pokrete, koja osećanja stoje iza njih, i kako se – čak i na daljinu, što je u sadašnjim okolnostima veoma važno – mogu prepoznati ona iskrena od lažnih, odnosno obmanjujućih.

Odgovor se krije u delu mozga koji se zove neokorteks, zadužen za misaone, kritičke, kreativne procese, ali je on i najmanje iskren. On je „odgovoran” za reči, pa tako i za svaku neistinu koju izgovorimo.

S druge strane, limbički sistem reaguje na svet oko nas refleksno i momentalno, bez kašnjenja, bez razmišljanja. Reakcije koje pokreće (pokrivamo uši kad je buka, zatvaramo oči kad smo nečim zgroženi...) važne su za naš opstanak, potiču od predaka i utkane su u naš nervni sistem. Zato ih je teško prikriti ili eliminisati.

Tu spadaju i spontana ponašanja, kao što su dodirivanje i trljanje vrata (ili ogrlice kod žena, a kravate kod muškaraca), samogrljenje, milovanje ruku ili nogu, oblizivanje usana, masiranje ušiju, češanje brade, igranje kosom, zevanje...

Nagonski, spasonosni odgovor mozga na opasnost iz okruženja javlja se u tri oblika: prvi je „stani” (ukopaj se, ukoči se), drugi je „beži” a treći „bori se”. Oni su opstali u našem svakodnevnom ponašanju do danas. Recimo, suočeni s grdnjom mi se „skamenimo”, kad nas ispituju zadržimo dah ili zauzmemo „bezbednu poziciju” (jedna od tipičnih je da zakačimo stopala iza nogu stolice na kojoj sedimo). Primer koji Navaro navodi za ovu vrstu reakcije jeste pokušaj lopova da „postane nevidljiv” tako što uspori pokrete, povije telo, uvuče glavu među podignuta ramena.

Beži ili se bori

Druga reakcija („beži”) otkriva se kroz takozvana blokirajuća ponašanja, recimo, okretanje od sagovornika, stavljanje dlanova ispred lica, postavljanje raznih predmeta (torbe, fascikli...) između sebe i te druge osobe ili usmeravanjem stopala ka najbližem izlazu.

Fizički odgovor na nagonsku komandu „bori se” danas je zamenjen verbalnim sukobom, svađom, uvredama, sarkazmom, ali može se iskazati i stavom tela, kao što je nadimanje grudi ili narušavanje ličnog prostora druge osobe. Jer, svaki čovek je osetljiv na svoju „teritoriju”, i oseća se neprijatno i nervozno ako mu se drugi previše približe. Navaro kaže i da nas nečiji govor tela može upozoriti na opasnost i dati nam vreme da izbegnemo potencijalni konflikt. I to je jedan od dobrih razloga za proučavanje neverbalne komunikacije.

(Foto Piksabej)

Stopala su najiskrenija

Prepoznavanje potisnutih osećanja kroz pokrete i gestove podrazumeva pažljivo posmatranje sagovornika, i uočavanje svakog odstupanja od dotle uobičajenog ponašanja. Recimo, ako se ta osoba pri pominjanju određene teme naglo ukoči, ili ako počne da se naginje dalje od vas, ili da najednom „briše prašinu” s krila dok sedi, to znači da joj je neprijatno. Kad ljudi tokom razgovora stisnu usne ili ih puće, jasno je da nešto nije u redu, da se s nečim ne slažu. Ukoliko osoba preko puta nas spusti ruke na kolena ili okrene stopala ka vratima, spremna je da završi sastanak i da ode. Najiskreniji deo tela su upravo – stopala. Pisac i zoolog Dezmond Moris primetio je da ona izražavaju tačno ono što mislimo i osećamo. Roditelji uče dete od malena da obmanjuje („Barem se osmehni ujaku kad ti priđe”), ali pogled na njegova stopala koja trupkaju otkriva istinu. Noge koje se živahno klate levo-desno znak su radosti, ali ako je pokret preterano žustar u pitanju je nervoza, dok noge prekrštene u smeru sagovornika odaju naklonost i interesovanje za ono što priča.

Neki pokreti iskusnom posmatraču otkrivaju kad neko laže ili izbegava istinu, ali nekad su samo pokazatelj velikog stresa, i zato je stručnjacima važno da ne pogreše u „čitanju”, da se ne bi nevina osoba proglasila lažovom.

Šta nas odaje

Neverbalna komunikacija je prenošenje informacija izrazima lica, gestakulacijom, grimasama, dodirima, pokretima, pozama, telesnim ukrasima (odeća, nakit, frizura, tetovaže...) kao i tonom, bojom i snagom glasa (a ne samo sadržajem govora). Ova vrsta ponašanja, utvrdile su naučne studije, zauzima oko 60–65 odsto komunikacije između dve osobe. Zato se ovo nesvesno „izdajničko” ponašanje ponekad u stručnom žargonu naziva i „telefoniranje” ili „javljanje” i ono je tačnije i iskrenije od verbalnih iskaza.

Osobe koje efikasno „čitaju” ovaj govor i umeju njime da upravljaju biće znatno uspešnije u životu od onih koji nemaju tu veštinu.

Kao pljačkaši banke

Kako da komunikaciju na udaljenosti od dva metra, i to pod maskom, učinimo razumljivijom?

– Postoji za to odlična vežba: stavimo najlon čarapu preko glave i lica, kao pljačkaši banke, i to nas natera da sve ono što smo izražavali mimikom prebacimo na telo. Tako i na propisanoj bezbednoj razdaljini „čitamo” svaki pokret i pozu – naglašava Stojanović.

Komentari1
506fe
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Nikola M. Pavlović
Maska će nas održati, maski hvala! Prolazeći kroz život video sam da su neki ljudi celog života nosili masku i vešto skrivali ono što stvarno misle i što jesu. Ne treba brinuti, ove maske neće sprečiti da prave vrenosti dođu do izražaja.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja