sreda, 30.09.2020. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
subota, 01.08.2020. u 18:00 Savo Štrbac
POGLEDI

Kartu čitaj, a seljaka pitaj

Na osnovu nekoliko indicija, dobismo „neoborivi” dokaz (i prilog za istoriju ratova devedesetih) da su minu pod šinobus, u kojem su svi bili Srbi, podmetnuli Srbi
(Срђан Печеничић)

Dana 14. jula 1993. godine oko osam časova na relaciji Vrginmost–Glina došlo je do eksplozije šinobusa, koji je dan ranije počeo da saobraća po prugama Korduna i Banije, i to onog dela koji je bio pod kontrolom RSK. Tom prilikom na licu mesta izgorele su dve žene: Maca Dančula (oko 70) iz Pješčanice i Soka Roknić (43) iz Čemernice (učiteljica u Blatuši); istog dana u glinskoj bolnici višestrukim teškim povredama podlegao je i Janko Radujković (70) iz Brnjavca; Pero Gvojić (36) iz Male Trepče ostao je bez obe noge do iznad kolena, Janko Jakšić (34) iz Batinove Kose ostao je bez jedne noge ispod kolena, Đuro Radujković (44), sin pomenutog Janka, ostao je bez leve noge do iznad kolena; nekoliko desetina putnika, uglavnom žena i dece, teže i lakše je izranjavano.

Na ovaj događaj me pre nekoliko dana podsetio Đuro Škaljac, koji je u to vreme bio pomoćnik ministra MUP-a RSK za Kordun, kada me zamolio da proverim da li se u „Veritasovoj” evidenciji žrtava nalazi već pomenuti Janko Radujković. Kada sam mu, nakon provere, saopštio da ga nema u bazi, uputio me je na Jankovog sina Đuru, koji je takođe bio u tom šinobusu. U razgovoru s Đurom Radujkovićem doznao sam i imena ostalih žrtava. U našoj evidenciji nije bilo ni Mace Dančula, dok se u bazi podataka nalazilo ime Soke Roknić, koju je još 2011. prijavio njen zet Stojan, koji je znao samo podatak da je Soka izgorela u eksploziji šinobusa, a da je njenu kćer Zoranu eksplozija izbacila iz voza, što joj je i spaslo život.

„Veritas” je žrtve iz rata devedesetih na srpskoj strani sa područja Hrvatske i bivše RSK unosio u svoju bazu iz službenih evidencija vojnih, policijskih i civilnih organa RSK, ali i na osnovu sopstvene istrage, i nije mi bilo jasno zašto žrtve iz ovog događaja nisu bile evidentirane kao ratne žrtve u pomenutim službenim evidencijama, pa sam odmah krenuo u intenzivnu istragu.

U Devetoj knjizi „RH i Domovinski rat 1990–1995, Dokumenti RSK”, izdavača Hrvatskog memorijalno-dokumentacijskog centra Domovinskog rata, nalazi se izveštaj Unprofora od 14. jula 1993. godine, u kojem se na nepune dve stranice opisuje ovaj događaj. Uprkos izjavama predstavnika srpske strane koji su bili prisutni na uviđaju da je „ova operacija vođena pod hrvatskom komandom koja želi da destabilizuje područje”, autor izveštaja ocenjuje: „Stav lokalnih vlasti je nekako neobjektivan. Čini se da (žestoki radikali) se trude da izgrade tenzije u smislu osvete za vreme procedure otvaranja mosta na Maslenici 18. jula”, dodajući da se ovaj događaj može sagledavati u „kontekstu nastavljanja jakih previranja između različitih ekonomskih i mafijaških grupa koje su aktivne u regionu”, koje nisu zainteresovane za mirno rešavanje odnosa između Krajine i Bihaćkog džepa, te između Srba i Hrvata.

Avanturista i hohštapler Slobodan Lazarević (po vlastitom kazivanju rođeni Beograđanin, sarajevski student, saradnik KOS-a još od 1968, 11 godina proveo u Australiji, ubačen na OI u Sarajevu 1984, pa u „Agrokomerc” kod Fikreta Abdića u Velikoj Kladuši, a devedesetih infiltriran u SVK, gde je, zahvaljujući poznavanju engleskog i francuskog jezika, dobio čin potpukovnika i položaj oficira za vezu sa Unproforom u Kordunaškom korpusu) svedočeći kao zaštićeni svedok optužbe pred Haškim tribunalom u predmetu „Milošević”, govorio je i o ovom događaju:

„Bilo je nekoliko incidenata koji su se desili brzo jedan za drugim i oni su sejali strah među stanovništvom, a u isto vreme su zaustavili bilo kakve moguće dalje pregovore s hrvatskom stranom... Prvi kojeg se sećam je miniranje pruge, to je trebalo da bude prvi prolazak voza, prvo putovanje voza nakon početka sukoba. Voz je naleteo na antitenkovsku minu, mnogo ljudi je poginulo i povređeno. I, naravno, okrivljeni su hrvatski teroristi.”

A na pitanje tužioca kako je saznao ko je bio odgovoran, svedok odgovara:

„Pa manje-više mi je to palo na pamet na osnovu jednostavnog razmišljanja, dedukcije. Mesto gde je postavljena protivtenkovska mina je bilo daleko od moguće penetracije hrvatskih snaga, kako bi bilo moguće da hrvatski teroristi uopšte uđu unutra, koliko bi brzo mogli da postave tu minu i da napuste područje. Sve to razmatranje nije mi dalo nikakav rezultat. Pošto je bila zima, a pošto nije bilo nikakvih tragova, nikakvih stopa u snegu, bilo je jasno da ništa nije došlo sa te strane, znači moralo je doći iznutra.”

Srpski istoričar i političar Mile Dakić, rodom sa Korduna, odakle su i sve žrtve, u svom „Ratnom dnevniku”, objavljenom pre nekoliko godina, pod datumom 19. jul 1993, za ovaj događaj navodi: „Vjerovatno je ovaj zločin 14. jula učinio neki domaći čovjek, možda baš bivši željezničar, revoltiran odabirom kadra pri obnovi željezničkog saobraćaja na Kordunu i Baniji”.

I tako, na osnovu nekoliko indicija, dobismo „neoborivi” dokaz (i prilog za istoriju ratova devedesetih) da su minu pod šinobus, u kojem su svi bili Srbi, podmetnuli Srbi. Pritom nije ni bitno što probisvet S. Lazarević (2009. pred haškim Tribunalom bio svedok odbrane hrvatskih generala za zločine nad Srbima; 2014. pod imenom Serž Lazarević kao francuski državljanin pojavio se na video-zapisima kao već trogodišnji zarobljenik mudžahedina u Maliju) događaj smešta u zimu, kad po snegu „svaka zver ostavi trag” – iako se događaj desio usred leta.

Smilja, supruga Đure Radujkovića, na moje pitanje zna li se ko je podmetnuo minu pod šinobus, odgovori: „Neprijatelj, ko bi drugi? Muslimani su bili daleko, a Hrvati mnogo bliže.” I podseti me na staro vojničko pravilo: „Kartu čitaj, a seljaka pitaj”.

Dokumentaciono-informaticni centar „Veritas”

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista

Komentari1
457c6
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Anabela
Stradanje srpskog naroda u Hrv. je neizrecivo. Evropa je prema stradanju Srba bila i ostala ravnodusna. Kada cemo osnovati Muzej genocida (nad srpskim narodom)? Nemamo pravo da zaboravimo zatiranje. Na drugoj strani ne samo da nije bilo nikakve katarze nego upravo obrnuto. Zlocini se poricu, zrtve prikrivaju, slavi se genocid, a nasi "intelektualci" i dalje boluju od prastanja-koje je samoponizenje, a ne oprastanje, "jugoslovenstva" i toboznje"civilizacije". Zato osnujmo taj Muzej.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja