sreda, 12.08.2020. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
ponedeljak, 13.07.2020. u 18:00 Savo Štrbac
POGLEDI

Dolazak Srba na područja današnje Hrvatske

U severnoj Dalmaciji, u kojoj sam živeo do avgusta 1995, postojala su, i još postoje, tri pravoslavna manastira, koja su utemeljena u 14. veku: Krupa (1317), Krka (1350) i Dragović (1395), koji od osnivanja postaju „duhovna središta, kulturna stecišta i nacionalna zborišta” srpskog naroda u Dalmaciji
Манастир Крка у долини истоимене реке у близини Кистања (Фото Епархија далматинска)

Nedavno je „Jutarnji list”, jedan od vodećih hrvatskih dnevnih listova, iz pera novinara Vlade Vurušića objavio poduži tekst o položaju Srba u Hrvatskoj, koji su u celosti ili delovima preneli i mnogi mediji u regionu.

Tekst po mom mišljenju dosta objektivno prikazuje današnji položaj Srba u toj državi i veoma je kritičan prema hrvatskim vlastima koje – svojim činjenjem i nečinjenjem – uveliko dovode do takvog njihovog položaja.

Međutim, jedna autorova tvrdnja izazvala je negativne komentare mnogih Krajišnika, koje su me i ponukale da napišem ovaj tekst. Evo intrigantne rečenice iz pomenutog teksta:

„Od vremena kraja 19. veka, otkad se rade statistike nacionalne i verske pripadnosti, Srba danas u Hrvatskoj ima najmanje od vremena prvih naseljavanja u 16. veku u hrvatske krajeve.”

Prva tvrdnja je tačna, u šta se može svako uveriti uvidom u bilo koju javno objavljenu statistiku. Za ilustraciju poslužiću se citatom iz knjige „Biološki slom i nestajanje Srba u Hrvatskoj (1880–2011)”, autora dr Svetozara Livade i saradnika.

„U razdoblju od 1880. do 2011. godine u granicama današnje Republike Hrvatske Hrvati su izrazito većinsko stanovništvo, dok su Srbi sa značajnim udelom neprestano druga po brojnosti nacionalna zajednica. U procentima broj Hrvata se kretao od 68,39 odsto 1900. godine (kada ih je u procentnom broju bilo najmanje) do 90,42 odsto 2011. godine (kada ih je u procentnom broju bilo najviše). Broj Srba se kretao od 22,21 odsto 1921. godine (kada ih je u procentnom broju bilo najviše) do 4,36 odsto 2011. godine (kada ih je u procentnom, ali i u apsolutnom broju bilo najmanje). U tu 131 godinu bilo je 14 popisa stanovništva u pet državnopravnih sistema: Austrougarska, Italija, Kraljevina SHS/Jugoslavija, socijalistička Jugoslavija i samostalna Republika Hrvatska.”

Međutim, druga tvrdnja iz citirane rečenice Vurušićevog teksta o vremenu doseljavanja Srba na prostore današnje Hrvatske nije tačna, što su primetili i mnogi Krajišnici, nazvavši tu neistinu istorijskom podvalom.

Iako nisam istoričar, na osnovu mog opšteg obrazovanja i neposrednih saznanja, i ja smatram da ta tvrdnja nije tačna, barem kad je reč o severnoj Dalmaciji. A evo i zašto.

U severnoj Dalmaciji, u kojoj sam živeo do avgusta 1995, postojala su, i još postoje, tri pravoslavna manastira, koja su utemeljena u 14. veku: Krupa (1317), Krka (1350) i Dragović (1395), koji od osnivanja postaju „duhovna središta, kulturna stecišta i nacionalna zborišta” srpskog naroda u Dalmaciji. Prva dva su sagrađena na istoimenim rekama, a treći na reci Cetini.

Manastir Krupa nalazi se podno Velebita, blizu izvora istoimene reke. Sagrađen je u vreme kralja Milutina. Predanje kaže da su mu temelje postavili monasi iz manastira Krupa na Vrbasu. Često je stradao u raznim najezdama. Ipak, iza toga je uvek i obnavljan.

Manastir Krka sagrađen je u dolini istoimene reke u blizini Kistanja. Podigla ga je princeza Jelena, kćerka Stefana Dečanskog i polusestra cara Stefana Dušana, udata za hrvatskog kneza Mladena III Šubića, bribirskog kneza, posvetivši ga Svetom arhanđelu Mihajlu. Predanje kaže da su manastir osnovali monasi prispeli iz Svete zemlje, i to iz manastira posvećenog Svetom arhistratigu Mihailu, kojeg je tamo podigao kralj Milutin.

Manastir Dragović je podignut nekoliko godina posle Kosovske bitke. Smešten uz reku Cetinu, nedaleko od Vrlike, u lepom predelu. S prvobitnog mesta premeštan je još dva puta. Poslednji put pedesetih godina prošlog veka zbog izgradnje hidroelektrane na Cetini i Perućkog jezera, kada je više hiljada Srba iz plodne cetinske doline raseljeno, najviše u Srbiju. Doživeo je i nekoliko teških najezdi „inorodnih i inovernih”, nakon čega je za izvesno vreme „zapušćivao”. Poslednji put se to desilo 1995. pred hrvatskom „Olujom” i do obnove ranih dvehiljaditih manastirske prostorije su korišćene kao štale.

U prva dva manastira često sam boravio, a i goste dovodio. U manastiru Krupa družio sam se s njegovim igumanom Kozlicom, starinom svetačkog izgleda, koji mi je više puta otvarao manastirsku riznicu i pričao o istoriji manastira.

U manastir Krka počeo sam dolaziti još kao gimnazijalac, a najčešće sam navraćao ratnih devedesetih, kad je u njemu stolovao vladika dalmatinski gospodin Longin. Bili smo prijatelji i zajedno smo dočekivali goste iz sveta.

Manastir Dragović prvi put sam video u proleće 1993, kada se nakon oštećenja brane izlilo Perućko jezero, a Cetina vratila u svoje korito, otkrivši i zidine starijeg manastirskog zdanja.

Danas dalmatinski manastiri, kao i uvek kroz istoriju, dele sudbinu srpskog naroda na tim prostorima. Oni su tu od 14. veka da svedoče o boravku Srba na tim prostorima i da nikome ne dozvole da nam pokrade nekoliko vekova istorije. Nažalost, sva je prilika da će idućeg proleća, nakon petnaestog popisa stanovništva, svedočiti o još većem istorijskom minimumu Srba na prostorima današnje Hrvatske.

Dokumentaciono-informacioni centar „Veritas”

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista

Komentari73
2d1fa
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Nesvrstani
Hrvata.. (južni) rijeka Cetine zaledje Splita- do Petrove (Gvozden) gore, raseljeni tokom 16 vijeka, od strane- pape, poslije nekoliko poraza od Turaka- da ne bi živjeli pod okupacijom, plaćali harač osmanlijama i ne bi prelazili na islamsku vjeru-- uz pomoć- Katoličke crkve, izvršena je njihova seobe na čisto katoličke i hayburške prostore- na sjever Italije, yug Austrije (oko Gradišta) i zapad Madjarske, naravno i medju sjeverne Hrvate u Zagorje i Medjumurje,!..Nema Hrvata mimo navedeni regija
Леон Давидович
Како Срби и Хрвати говоре исти језик, како год га звали не треба им преводилац, то значи да су у давној прошлости живели негде или заједно или једни поред других.Сва та далека прошлост и није од неког значаја али је од значаја геноцид НДХ над Србима у Другом светском рару и прогон Срба деведесетих. То је реалност из 20. века из блиске прошлости и још има живих који су преживели све то зло.
Matko
Upravo "sva ta daleka prošlost" i jeste od velikog značaja, a ja bih rekao - najvećeg značaja. Zato je i zovemo istorijom.
Ikra
Da, svijet je prepun uspomena, svijet je preopterećen prošlošću. Čudo kako pod tim teretom još diše. Čudo kako današnjica još uspjeva da proklija kroz naslage umrloga.
Nesvrastani
Vatikan i AustUgari su na prvom sve-Katoličkom kongresu održanom u austrougarskom gradu - Zagrebu,- rujna 1900 g, falcifikovanjem povijesti-,, poturili,, floskulu VJERA= NAROD, i sve Srbe katolike na zapadnom-Balkanu - proglasiše ,,hrvatima,, i ako se zna da su to dva bliska ali zasebna Slavenska naroda. Etnički- Hrvati- žive u Zagorju, Medjumurju, govore hrvatskim jezikom kajkavski- čakavicom.-
ДејанЗГ
@Nikson Чакавицом се говорило у целој средњевековној Далмацији од Сплита до Ријеке. Није ваљда да нисте упознати са хрватском књижевношћу пре 18. века? И хрватским великанима попут Марка Марулића (15/16. век), који нису ни познавали штокавицу? Кајкавски говор је био распрострањен широм Загорја и Славоније. И сами знате како су писали кардинал Јурај II Драшковић, и сви учесници хрватско-словеначке сељачке буне. Тек касније штокавица почиње да доминира, прво Далмацијом, а затим и овим крајевима.
Nikson
Ne mislite valjda da Hrvati u Zagorju govore čakavskim? Ili još gore, ne mislite valjda su kajkavski i čakavski isto ili nekakav hibrid? Gdje se govori čakavština? I tko govori čakavštinom? Oko navedene floskule, ona je karakteristična za pravoslavlje ne katolicizam čija je karkateristika univerzalizam.
Prikaži još odgovora
Aco
Ja sam krsten u manastiru Dragovic...eto toliko od mene.

PRIKAŽI JOŠ

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja