Godinama se najavljivala i odlagala, ali kako se čini, konačno je na dnevni red grada došla i obnova Pošte u Savskoj koja se nalazi tik uz zgradu stare Glavne železničke stanice. Za objekat koji je podignut između dva svetska rata na osnovu projekta srpskog arhitekte Momira Korunovića sledeće godine najverovatnije će biti raspisan arhitektonski konkurs. Njegovi učesnici imaće zadatak da oblikuju to zdanje tako da vrate elemente autentične fasade. To je juče za naš list najavio Marko Stojčić, glavni gradski urbanista, koji zasad isključuje mogućnost da delo arhitekte Momira Korunovića bude u potpunosti obnovljeno u izvornom obliku, kako su to on i drugi gradski zvaničnici u nekoliko navrata do sada najavljivali.

– Analiziraćemo arhivski projekat tog objekta koji je u odnosu na prvobitno stanje drastično izmenjen ne samo kada je reč o fasadi nego i o dimenzijama zgrade. Stručnjaci gradskog Zavoda za zaštitu spomenika kulture smatraju da tehnički to nije moguće izvesti jer je ugrada izgubila svoju originalnu strukturu i pitanje je ima li smisla obnavljati je na taj način i da li bi to bilo finansijski opravdano – naglašava Stojčić.

Ovo bi trebalo da znači da će u vodu najverovatnije pasti i dugogodišnje nade ljubitelja međuratnog duha grada i arhitekture tog doba da će Beograd posle više decenija, poput mnogih evropskih gradova, vratiti izvorni izgled jednom međuratnom zdanju.

A samo pre nepunih godinu dana, u gradu su bili izričiti da će, kada zgrada Pošte bude bila prodata, od budućeg investitora zahtevati da vrati ne delimično, već potpuno autentičnu fasadu ovom zdanju.

Pošti Srbije zgrada u Savskoj koja je podignuta između dva svetska rata, kako su prošlog septembra ukazivali gradski oci, nije više potrebna i kako je država njen vlasnik ona će je i prodati.

– Grad neće izdati dozvolu za obnovu ukoliko budući vlasnik ne vrati nekadašnju fasadu. Naš uslov će biti da se obnovi zdanje tako da dobije autentičnu fasadu. Zgrada će promeniti namenu i možda u njoj bude hotel – naveo je tada za naš list Goran Vesić, zamenik gradonačelnika.

Pošta je podignuta dvadesetih godina prošlog veka i za nju dobar deo stručne javnosti smatra da je bila Korunovićevo najbolje arhitektonsko delo. Oštećena je u Drugom svetskom ratu, ali da je bilo dobre volje u posleratno doba mogla je da se rekonstruiše i vrati u izvorno stanje. Zgrada jeste obnovljena, ali posleratno doba umesto da povrati njenu prvobitnu lepotu dokrajčilo ju je. U toku te rekonstrukcije poskidani su svi fasadni ukrasi i ornamentika, zgrada je ogoljena, pa od nekada jednog od najreprezentativnijih objekata u Savskom amfiteatru decenijama imamo samo kostur i neuglednu fasadu u socrealističkom maniru.

Da će ovoj zgradi koja je posle Drugog svetskog rata rekonstruisana do neprepoznatljivosti, biti vraćen nekadašnji izgled najavljivano je prethodnih godina više puta u susret obnovi Savskog trga. Neko vreme zavladalo je zatišje, pa se činilo da se odustalo od ove ideje. Na sreću nije, ali posle poslednje najave nadležnih velika je dilema koliko će nakon rekonstukcije fasada Pošte ličiti na nekadašnju.

Još jednom se otvara i pitanje zašto se nadležni zavod odlučuje da stare prestoničke zgrade budu delimično rekonstruisane, a ne u potpunosti prema izvornom izgledu. Tako, na primer, prethodnih godina Beogradskoj zadruzi u toku rekonstrukcije nisu vraćene dve kupole koje je nekada imala, niti su Glavnoj železničkoj stanici u toku aktuelne rekostrukcije vraćene kule u pravcu Karađorđeve. Za sve to, kao i za Poštu u Savskoj, postoje arhivske fotografije, koje čak i laici godinama prikazuju na forumima, a vrlo verovatno i detaljna arhivska dokumentacija.

Loša sudbina zdanja srpskog Gaudija

Nešto više sreće od Pošte u Savskoj imalo je nekoliko drugih zgrada urađenih prema Korunovićevoj zamisli, arhitekte poznatog i kao srpski Gaudi. Među njima su zgrada Ministarstva pošta (danas Muzej PTT), Crkva Svete Petke, zgrada Sokolskog doma „Matica” (Stari DIF), Seizmološki zavod na Tašmajdanu, Crkva Svete Petke, Crkva Svetog Lazara na Bulbulderu i Crkva Pokrova Presvete Bogorodice u Kajmakčalanskoj.

Ipak, crnju sudbinu od sudbine Pošte doživelo je drugo Korunovićevo delo – zgrada dvorskog Maršalata, potkovičasto zdanje koje se nalazilo između Starog i Novog dvora. Ova raskošna zgrada, zbog vizija gradskih urbanista polovinom prošlog veka, sravnjena je sa zemljom, iako je preživela Drugi svetski rat.

Beograđani koji godinama na forumima iniciraju obnovu najvažnijih predratnih zdanja, sa pravom se pitaju šta koči nadležne da ih izvorno rekonstruišu, ako se zna da su evropski gradovi, koji su znatno bili oštećeniji od naše prestonice, to učinili odavno. Među zgradama čije vraćanje na mapu grada se inicira, osim izvorne Pošte su i Viktorovićeva apoteka na Terazijama (prva zgrada uz hotel „Moskva”), pomenuti Maršalat, ograde oko dvorskog kompleksa i kupole Starog dvora, elementi međuratnih Terazija, Most kralja Aleksandra, Narodna biblioteka na Kosančićevom vencu...