subota, 04.07.2020. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
petak, 05.06.2020. u 14:25 Branko Bogdanović
IZ STARIH RIZNICA

Sve sablje kralja Aleksandra

Ovaj vladar je izuzetno cenio ovo oružje, koje je praktično uvršćeno u krunske insignije, a nosio je samo u najsvečanijim prilikama ili tokom poziranja za oficijelne portrete
Балчак сабље – дар „верне Херцеговине” регенту Александру. Фонд краља Петра I; Краљ Александар са почасном сабљом – даром Херцеговине. Збирка Архив Србије.

Princ Aleksandar Karađorđević je prvi oficirski čin (potporučnika), s pravom nošenja oficirske sablje, dobio 28. marta 1909. godine. Sve do stvaranja države Srba, Hrvata i Slovenaca, bez obzira na to što je u međuvremenu postao regent, vrhovni komandant vojske, a od 30. septembra 1918. i general, princ je sve vreme nosio svoju prvu, standardnu pešadijsku oficirsku sablju M1870.

Kao kralj Jugoslavije, sve do smrti 1934, opasivao je novu sablju M1920, koju su nosili svi oficiri bez obzira na čin. No, tokom života, Aleksandar je dobio bar tri sečiva od zahvalnog naroda i vojske. Prvo darovano oružje primio je nakon pobedonosnog završetka balkanskih ratova.

Dar od prestonice

Beograd je pripremio svečani doček s fronta Prve armije i njenog komandanta, prestolonaslednika Aleksandra. Štab armije je iz Skoplja na stanicu u Topčideru prispeo 24. avgusta 1913. godine. Svečana povorka krenula je u trijumfalni marš k centru grada. Na kraju Šumadijske ulice (Bulevar oslobođenja), kod Slavije, bio je podignut cvetni slavoluk pod kojim su predstavnici vlade, Skupštine, grada Beograda, vojske i naroda, s nestrpljenjem očekivali dolazak pobedničke vojske. U 8.45 časova, na čelu kolone, pojavio se prestolonaslednik, kome je predsednik beogradske opštine Ljubomir Davidović predao sablju sa zlatnim balčakom i srebrnom kanijom i sečivom. Na njoj su bile urezane reči: „Svom junačkom prestolonasledniku – Beograd”, a zatim imena mesta gde su se sve važnije bitke u turskom i bugarskom ratu vodile, s godinama 1912. i 1913. U pozdravnom govoru, Davidović je rekao: „U znak zahvalnosti, Beograd Vas moli da primite, Visočanstvo, ovu sablju... Neka ona nikada ne sine bez potrebe, a kad sine, neka se nikad ne povrati u korice bez časti za Vaše Visočanstvo, bez slave za srpsko pleme.”

U suštini, radilo se o parafrazi devize na sečivima evropskih srednjovekovnih mačeva: „ne vadi me bez povoda – ne vraćaj me bez časti”. Nažalost, do danas nije sačuvana ne samo ova sablja, nego ni njen precizniji opis.

Ulazak srpske vojske u Beograd 24. avgusta 1913. i Ljuba Davidović uručuje princu Aleksandru dar prestonice – počasnu sablju. Zbirka Arhiv Srbije.

Priča o drugom oružju smeštena je u period Velikog rata. Sam čin vezan za oružje koje je tada podareno Aleksandru možda više govori o popularnosti koju je Srbija u to teško vreme uživala u celom svetu. Regent se, naime, u proleće 1916. iz Soluna uputio u posetu Francuskoj i Britaniji. U Lion je stigao 21. marta, a odseo je u hotelu „Nasional”. S predsednikom Poenkareom i generalom Žofrom 25. marta posetio je Zapadni front u zoni Aragona i kod Verdena. Sve vreme posete posebno se interesovao za sudbinu naših đaka i studenata koji su se ovde školovali. Aleksandrov put pratili su svi svetski mediji. Tako su njujorški „San” 14. maja, a petrogradska „Niva” 19. novembra 1916. zabeležili detalje posete i, uz crtež oružja, objavili da je u pitanju „počasni mač, rad pariskog juvelira Andrea Faliza, podaren srpskom kraljeviću Aleksandru od omladine koja se školuje u Francuskoj. Balčak mača izrađen je od zlata, u vidu srpskog seljaka koji davi tri upletene zmije: Nemačku, Austrougarsku i Tursku. Istovremeno, nogama gazi četvrtu – Bugarsku”. Ilustracija objavljena u svim značajnijim svetskim listovima nastala je na bazi fotografije koju je tokom Aleksandrove posete Parizu snimila agencija Matilde Rol. Fotografija se i danas čuva u elektronskoj zbirci „Galika” Francuske nacionalne biblioteke. Zabeleška na negativu potvrđuje da je mač dizajnirala čuvena francuska juvelirska kuća „Braća Faliz” (Andre, Pjer i Žak Faliz). Ista radionica je još 1904. izradila kraljevske regalije za krunisanje Petra Prvog Karađorđevića, a kod „Braće Faliz” je Kraljevina SHS naručila i dijademu, koja je poklonjena kraljici Mariji na dan venčanja s Aleksandrom, 8. juna 1922. godine. Kada je u pitanju „mač srpskog princa”, sasvim je moguće da se radilo o narudžbini „Srpskog univerzitetskog bataljona” (Bataillon universitaire Serbe) iz Žuaresa. No, i sudbina ovog raskošnog oružja danas je nepoznata. Čak i u izveštaju o povratku prestolonaslednika na Krf, 25. aprila 1916. godine, „Velika Srbija” ne navodi ovako značajan poklon.

Snimak mača koji je srpska omladina 1916. u Parizu poklonila Aleksandru (foto Rol) i isečak iz ruske „Nive”, 19. novembar 1916. Princ Aleksandar u Parizu 1916. (foto A. Manuel) i oficirska sablja M1870 koju nosi na fotografiji. Zbirka Arhiv Srbije.

Princ – regent Kraljevine SHS je 19. septembra 1920. stigao u prvu zvaničnu posetu Sarajevu, a dočekao ga je predsednik oblasne vlade, dr Milan Srškić. U Oficirskom domu, 21. septembra, Aleksandru su, ispred delegacije od oko 70 žitelja Mostara, predsednik mostarske opštine Smail-aga Ćemalović i prvi predsednik bosansko-hercegovačke vlade Atanasije Šola predali „skupocenu sablju koju su Mostarci naročito za ovaj momenat spremili”. Prema protokolu, sablju je regentu trebalo da uruči legendarni pisac i predsednik Srpskog odbora Aleksa Šantić, ali, zbog bolesti, bio je sprečen da prisustvuje svečanosti.

Zanimljivo je da postoji više verzija o samoj izradi sablje. Prema savremenoj štampi, ali i porodičnom predanju, izrada sablje ukrašene zlatom, srebrom i brilijantima poverena je mostarskoj porodici Doder, kraljevskim dvorskim liferantima, vlasnicima zlatarske radnje „Braća Doder” i Fabrike metalne i srebrne robe „BRDO”. Balčak i kanije sablje dizajnirali su i izradili Nikola, Đorđe i Vladimir Doder, dok je sečivo nabavljeno u Beču. Prema drugoj verziji, Srbi u Bosni i Hercegovini su još nakon balkanskih ratova, 1913. godine, planirali da Aleksandra, u znak rodoljubivih osećanja, daruju sabljom. Inicijativa je potekla od Koste Kostića, jednog od pokretača lista „Narod”. No, izbijanje Velikog rata sprečilo je realizaciju ove ideje. Nakon rata, kada se pronela vest o Aleksandrovoj poseti Sarajevu, dr Uroš Krulj je podsetio svog predratnog političkog saborca Kostu Kostića da bi „sad mogli ostvariti ono, što (je) davno predlagao, da (se Aleksandru) kao poklon Mostaraca dade izraditi jedna lepa sablja u kakvom starinskom stilu (dimiskiju) s urezanim imenima sviju velikih bojeva i pobeda (mesta i datum) zadnjih ratova za oslobođenje 1912–1918”. Članovi Odbora za doček, Kosta Kostić, Salko Baljić i Cvitan Spužević, bili su autori nacrta, dok je izrada sablje poverena vlasniku bečke firme „Karl Radnicki”. Nevolja s ovom verzijom je u tome što austrijski medaljer Karl Radnicki (1818–1901) u vreme izrade sablje nije bio živ, a i njegov nećak, član bečkog Kluba vizuelnih umetnika „Stari svet”, kamenorezac i graver Karl Radnicki (1855–1920) preminuo je upravo 1920. godine.

Osim toga, mlađi Radnicki se inače nije bavio krupnom plastikom.

Izveštaj o darovanom maču u američkom „Sanu” i britanskim novinama.

Raskošna i luksuzna

Konačno, 1991. godine kustosi beogradskog Muzeja primenjene umetnosti izneli su pretpostavku da je sablja rad čuvene bečke zlatarske radnje „Mejerhofer i Klinkoš”. Firma porodice Klinkoš datira još iz 1797. godine. Kada se jedan od naslednika, Jozef Karl Klinkoš, 1831. godine, udružio s metalskim radnikom Stefanom Mejerhoferom, radionica je dobila naziv „Mejerhofer i Klinkoš”. No, Mejerhofer se 1869. povukao iz posla, a naslednici Karla Klinkoša su 1918. kompletnu proizvodnju prodali Krupovom koncernu. Tako je u vreme izrade sablje za regenta Aleksandra postojao samo Krupov bečki pogon „J. G. Klinkoš AD”, koji je odavno napustio izradu luksuzne robe od plemenitih metala. Moguće je da je kustose beogradskog muzeja zavela činjenica što je kod „Mejerhofera i Klinkoša” knez Mihailo Obrenović 1862. godine naručio ništa manje raskošnu sablju kao poklon rumunskom knezu Aleksandru Joanu Kuzi. Na damasciranom sečivu sablje podarene Aleksandru ecovan je natpis „Kraljeviću Oslobodiocu / Vjerna Hercegovina 1920”, dok su na kaniji ugravirani nazivi mesta svih značajnijih bitaka srpske vojske tokom ratova 1912–1918.

Aleksandar, a nakon njegove pogibije Petar Karađorđević, sve do 1941. godine izuzetno su cenili sablju; ona je, praktično, uvršćena u krunske insignije, a nosili su je samo u najsvečanijim prilikama ili tokom poziranja za oficijelne portrete.

Jedina sačuvana

Sablja, rad čuvene bečke zlatarske radnje „Mejerhofer i Klinkoš”, do napada Nemačke na Jugoslaviju, 6. aprila 1941, čuvana u dvorskoj kapeli na Dedinju. Većina kraljevskih insignija je pred najezdom okupatora, navodno, sklonjena u manastir Žiču. No, Vermaht je sredinom 1941. pretresao, a u vreme borbi oko Kraljeva, 10. oktobra 1941, i bombardovao Žiču. U svakom slučaju, Nemci su oružje s drugim dragocenostima kraljevskog doma uredno evidentirali i sklonili u Beli dvor na Dedinju. Tako ostaje nejasno da li je sablja uopšte bila preneta u manastir pa su je Nemci pronašli ili je sve vreme počivala u Beogradu. Nakon oslobođenja i konfiskacije imovine kraljevske porodice, 2. avgusta 1947, Ministarstvo kulture FNRJ sablju je predalo na čuvanje Narodnom muzeju u Beogradu. Oružje je, uz ostale predmete, zapakovano u sanduk br. 23, smešteno u arheološki depo muzeja i – zaboravljeno gotovo pet decenija. Tek početkom devedesetih godina 20. veka sablja je ponovo „otkrivena” i izložena javnosti. Danas se nalazi u Fondu kralja Petra I Oslobodioca na Oplencu i praktično je jedina sačuvana sablja kralja Aleksandra.

Komentari4
46aef
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Dejan Pavlovic
Sta ce mu tolike sablje Da sece nokte Pa nece valjda ispred vojske njima da vitla A taj Ljuba Davidovic ulizica kao i ovi sadasnji Nema razlike Zar ne
Voja
Uvalio nam Jugoslaviju sa sve slovencima i hrvatima
lzrvc
Александра у његово време сви волели и поштовали,данас га "срби" мрзе више него Хитлера,занимљиво.
Саша Микић
И Тита су сви волели и поштовали, а сада свашта пишу и говоре. То је судбина властодржаца да им се сви додворавају док су живи, а после они најближи их највише и пљују.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja