sreda, 15.07.2020. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
nedelja, 31.05.2020. u 21:55 Vladimir Vukasović
MEĐUNARODNI PREGLED

Virtuelna okupacija u tri slike

Državne granice su ozbiljna stvar, mada ne uvek i na Balkanu, gde se trzaju više od zeca prestrašenog poterom gomile izgladnelih istoričara s evidencije biroa za zapošljavanje. Nisu za šalu ni višedecenijske pogranične trzavice Grčke i Turske, ali oko ne može da ne zapara crnohumorni aspekt njihove poslednje epizode.

Još ne znamo ni da li se išta zbilja desilo, to jest da li je cela stvar medijska podmetačina zlonamernih desničara, kako to tvrdi grčka vlada, ili su turski vojnici ipak nakratko zaposeli nanos koji je reka Evros privremeno načinila, nejasno na čijoj strani granice. Ako jeste tako bilo, Turska se, desetinama godina odbijana u aspiracijama na članstvo u Evropskoj uniji, ponela kao neko koga susedi nikako da pozovu u svoju kuću, pa se zato popeo na onaj deo krošnje njihovog stabla što se, pod teretom letnjih plodova, privremeno nadvio nad njegovim zemljištem, odatle je dobacio nekoliko pogrdnih reči, sišao i vratio se među svoja četiri zida da smišlja sledeću provokaciju.

Od čuvene knjige Žana Bodrijara o prvom oružanom sukobu SAD i Iraka, teza o „virtuelnom”, simuliranom, nepostojećem ratu reinterpretirana je bezbroj puta, ali je grčko-turski slučaj uzdiže na novu ravan. Ovo je bila okupacija koja se možda nije ni dogodila, na vreme toliko kratko da niko nije siguran da li je tu bilo išta da se vidi, na odjednom izniklom komadiću porozne zemlje koji je dosad već nestao ili će ga rečne struje raspršiti svakog časa. Ako se sačeka dovoljno dugo, sva carstva tako nestanu, sama od sebe, progutana strujama vremena, poetizirali bi istoričari kad bi došli do daha od jurnjave za zecom; ovde je proces bio groteskno ubrzan, kao kod onih likova iz horor priča što ostare za nekoliko sekundi i raspadnu se u prah iz kojeg se ne može dokazati ni da je njihovo postojanje ikad bilo išta više od iluzije.

FATAMORGANE GEOGRAFIJE: U jednom su pravom ratu, libijskom, Turci imali konkretnijeg uspeha, ali i to umnogome zahvaljujući virtuelnim, s daljine dirigovanim snagama, ratnicima bez krvi i mesa. Njihovi „zastavnici”, dronovi „barjaktari”, uz pomoć sirijskih plaćenika, prvo su u mestu ukopali ofanzivu trupa Halife Haftara na Tripoli, da bi je zatim naterali na veliko povlačenje.

Na bekstvo su primorali i plaćenike ruske kompanije „Vagner”, koja slovi za blisku Kremlju, što je pobudilo analize toga šta znači novi bliskoistočni sudar Ankare i Moskve nakon onog sirijskog. Osim zbog svoje medijske atraktivnosti i brojnih istorijskih paralela, to vekovno rivalstvo moralo je izbiti u prvi plan pošto je libijski rat pod okupacijom stranih interesa, čiji domaći paravani, tabori Haftara i Fajiza el Seradža, ionako zvuče virtuelno, nerealno, kad ističu argumente za to zašto tobož oni predstavljaju jedini istinski svelibijski interes. I taj je rat virtuelan po tome što prividno svedočimo borbi dve lokalne vojske iza kojih, teže uočljivi, stoje oni stvarni igrači na terenu, što su, izuzev Rusije i Turske, u prvom redu Egipat i Ujedinjeni Arapski Emirati.

Koliko god da su i sukobi između bliskoistočnih klanova za regionalnu prevlast važni za Evropu, pitanje toga da li će u Libiji trijumfovati Turska ili Rusija jeste najbitnije za posmatrače s ove strane Sredozemlja, uglavnom nemoćnu publiku s izuzetkom Francuske i, delimično, Italije, takođe upletenih u libijski konflikt. Rusija se bori za širenje uticaja u severnoj Africi i na širem potezu Bliskog istoka, navodno se nadajući širenju svojih vojnih baza i van Sirije. Turska ima slične ambicije, uz želju za kontrolu nad energetskim rezervama na istočnom Mediteranu, što direktno udara na interese, opet, Grčke, kao i Evrope uopšte. Obe imaju i potrebu da jedna drugoj pomrse račune i da, premda su delom i evropske države, drže Evropu u šahu. Jer, i geografija je virtuelna, pa Turska i Rusija, i po tome kako sebe doživljavaju i po tome kako ih iz EU posmatraju, i jesu i nisu Evropa.

Zato, ko god da pobedi, Evropa neće imati razloga da se raduje. Kao što je i grčki slučaj može poučiti, samo se čini da se ovo odigrava van njenih granica: za nekoga ko želi da bude velika sila, samostalna u svojim odlukama, sve što je na korak od njene teritorije već je u njenom dvorištu. Amerikanci su se pretvorili u velesilu tako što su prvo Latinsku Ameriku, naposletku i čitav svet, usisali u svoju okućnicu. Virtuelno, na neuhvatljiv način, planeta je anektirana da bude deo Sjedinjenih Američkih Država. Kad je Vašington zapostavio onaj deo svog dvorišta koji se zove Bliski istok, uletele su Turska i Rusija da se tuku za prenebregnuti posed. Krajem 19. veka Evropa se pitala šta će biti na njenom jugoistočnom kraju kad umre „bolesnik s Bosfora”, Osmansko carstvo, i s njim kakva-takva, makar krhka i zloćudna stabilnost u tom regionu; „bliskoistočni bolesnik” sada je Amerika.

RAT NA MESTU KOJE NE POSTOJI: U jedan potpuno virtuelni rat, na internetu, u dimenziji koja ne postoji opipljivo, ali granica nema i okupirala je sve oko nas, upustio se predsednik SAD Donald Tramp. Nastojeći da zaštiti svoje pravo da laže na „Tviteru”, on je natrapao i na jednu istinu.

Koliko god napadali njegovu uredbu prema kojoj će „Tviter”, ako već želi da, nalik uredniku, upozorava na činjenično problematične postove, biti izložen tužbama kao da je klasičan medij, postoji zaista paradoks u statusu društvenih mreža. One jesu postale masovni medij preko kojeg se ljudi obaveštavaju, vrlo često pogrešno, ne snoseći za to nikakvu odgovornost jer tobož samo prenose necenzurisan „glas naroda”, uz najnužnija ograničenja govora mržnje i poziva na nasilje. Ta nefiltriranost je njihova dobra strana tamo gde su mediji pod političkim šapom, kao na Bliskom istoku, ali i katastrofalna u državama gde novinari, uz sve mane, ipak rade svoj posao, posvećuju se važnim temama i proveravaju podatke pre nego što ih pljusnu u javnost.

Trampu je taj paradoks zasmetao tek kada se isprečio njegovoj navici da ne mari naročito za istinu. Ali, stoji činjenica da su društvene mreže bizaran hibrid, koji sliku stvarnosti često virtuelizuje, iskrivljuje. Te digitalne brbljaonice najradosnije su prigrlili i najveštije ih koriste oni kojima je parlament, zajedno sa svim demokratskim ustanovama, u skladu s čuvenim Lenjinovim rečima, puka brbljaonica, koju treba zameniti čvrstom rukom vladara.

Teško da će Tramp uspeti da reguliše status društvenih mreža, ali ishod tog virtuelnog rata može imati velikog uticaja na realnost.

Komentari0
10497
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja