Ako jedan razlog vredi jedan evro, onda sto razloga vredi sto evra. Uostalom, na sajtu Uprave za trezor Ministarstva finansija lepo piše: sto razloga za jedan klik.
Oko tri miliona građana pokazalo je da su savladali osnovne tehnike baratanja spravom zvanom kompjuter, čime su sve teze o naciji funkcionalno nepismenih bućnule u vodu. Za prvih 12 sati dva miliona ljudi je učinilo ono što sam i ja. Da je, kojim slučajem, šifra glasila sto hiljada razloga za jedan klik, tri miliona persona to bi učinilo za deset minuta.
Onlajn operacija je zaista jednostavna. Za nekoliko minuta obavio sam posao. Ukucao sam broj svoje lične karte, matični broj i ime banke u kojoj imam tekući račun. Kompjuter mi je potom odgovorio da imam sto razloga za sreću. Doduše, evra po zvaničnom, dinarskom kursu neće leći istog časa na moj račun, već ću sačekati da se najpre isplate penzioneri i osobe koje primaju socijalnu pomoć. Pošteno!
Naravno da me nije mnogo interesovalo što su moji lični podaci upali u virtuelni svet. Neki haker teško da će se ovajditi od ulaska u moj tekući račun. Može samo moj minus da prebaci na sebe, što će ga odvratiti od bilo kakvih finansijskih transakcija na crnom onlajn tržištu. Smatraće ga za gubitnika. Tako sam se pridružio punoletnim sugrađanima koji su pristali da dobiju državnu pomoć, kako bi se ubrizgala finansijska infuzija u posustalu ekonomiju zemlje u doba korone.
To sam učinio s naročitim zadovoljstvom, ne zato što bih bez tih sto evra krepao, već zato što poslednjih dana posmatram sveopšte takmičenje u licemerju, svojevrsnom šampionatu u odbijanju da se uzme sto razloga za mrvicu sreće. Ima mnogo više onih kojima je to potrebno – govore oni – kao da s visine gledaju ostale koji su kliknuli, svrstavajući ih time u građane drugog reda. Najviše su me u svom odbijanju da uzmu novac iznenadili šef države i premijerka koji su s ministrom finansija smislili paket od sto razloga za jedan klik. Osim što je Aleksandar Vučić predsednik Srbije, a Ana Brnabić premijerka, po čemu drugom su različiti od ostalih građana Srbije, pa su se odrekli svog dela za račun ostalih? Kao promoteri ekonomske hitne pomoći valjda je trebalo da svojim ličnim primerom podstaknu sve da učine isto, kako bi sto razloga ostvarilo cilj, a to je upumpavanje svežeg novca u opticaj. Kad im razlozi za klik legnu na račun neka učine s novcem šta im je volja. Mogu da uplate na račun Zvečanske ili neke druge humanitarne ili socijalne ustanove, mogu da ga potroše, sasvim je svejedno. Uostalom, to je njihova lična stvar.
Dragan Stojanović
Ali šta se dogodilo? Odmah je za neobičnim građanima Srbije, naročito za ovim prvim, armija njegovih apologeta započela da ponavlja isti refren. Tako se stvorio utisak o suviše neobičnih predstavnika vlasti koji imaju sto razloga da ne kliknu. Ako su, kao kreatori ekonomske politike, želeli da oko pola milijarde evra iz državnog trezora zaista ode siromašnijim građanima, racionalnije bi bilo da su takozvani novac iz helikoptera bacili samo penzionerima i licima na socijalnoj pomoći. Tako bi se izbegle patetične podele na građane višeg i nižeg reda, na neobične i obične.
Kada je Vučić na vreme skenirao da će ekonomska pandemija uslediti posle virusne i pripremio paket mera vredan više od pet milijardi evra, a bio je jedan od prvih lidera u Evropi koji je ukazao na to, naročito insistirajući na helikopterskom finansijsom desantu svakom punoletnom licu s prebivalištem u Srbiji, među prvim dobrovoljcima koji su odbili da uzmu 100 evrića bili su tajkuni, potom pojedini lideri opozicije i samoproglašene moralne vertikale, pripadnici fejk elite. To je Vučića očigledno toliko iznerviralo da je odlučio da promeni pravila bacanja para s neba. Rešeno je da taj novac uzme samo onaj ko to želi.
Međutim, predsednik nije smeo da podlegne kritikama i odbijanju ponekog od tajkuna, koji o svom prvom milionu, o evrima je reč, ni da zucne, ali su zato skloni da se odriču državnih sto evra za one na nižoj društvenoj lestvici. Srce mi je zadrhtalo od tolike brige za radnog čoveka. Naravno da se oni svog brzo stečenog tranzicionog bogatstva ne bi lišili u korist siromašnih, osim ako takav humanitarni aktivizam ne podrazumeva oslobađanja od poreza, ali su zato pokazali izraziti entuzijazam i glasnost kada su se odrekli sitniša narodnog novca. I to su učinili veoma rado i veoma glasno. Nekoliko opozicionara takođe je odbilo je da klikće, a grupi sve samih filantropa potom su se pridružili i njihovi pratioci, silni ekonomski analitičari, pa čak i novinari. Ako oni umišljaju da se razlikuju od ostalih, šef države to ne sme da učini, naročito zbog toga što su oni koji su kucali po tastaturi većinom glasali za njega, smatrajući ga sebi ravnim. A i Ustav govori ponešto o jednakosti svih građana.
Do petka uveče svega 50.000 punoletnih Srba i pripadnika ostalih nacionalnih zajednica nije ušlo u trezor preko tastature. To su valjda svi oni koji smatraju kako je stvar društvenog prestiža naglašavati brigu za sirotinju raju. Neki su možda bili lenji ili im je zabagovao kompjuter, pa će to učiniti telefonom, pozivajući kol-centar. Robotizovani glas će snimiti njihove lične podatke. Neće se čuti ljudski pozdrav.
Da li će Aleksandar Vučić ipak biti među njima? Odlika ljudi koji obavljaju javne funkcije i priznaju svoju grešku čini ih neobičnim. Samo tada ih obični prihvataju kao svoje.
