Srbi na Kosovu i Metohiji ugroženi su ne samo od virusa korona već i od prištinskih vlasti, kaže francuski humanitarac i osnivač organizacije „Solidarnost za Kosovo” Arno Gujon za „Politiku”. Ističe da će s humanitarnim radom nastaviti i u ovim teškim vremenima i da ne odustaje od pomaganja Srba u pokrajini.

Mnogi Srbi iz dijaspore vratili su se u Srbiju zbog pandemije, da li ste i vi pomislili da se vratite u Francusku?

Svako ide tamo gde pripada i gde se oseća najsigurnije. Mnogi Francuzi i zapadnjaci iz Beograda su takođe brže-bolje spakovali kofere i vratili se svojim kućama čim je počela kriza. Moja kuća je ovde u Srbiji i zato sam ostao, iako su mi mnogi savetovali da odem odavde. Srbija je sada moja zemlja i nisam ni razmišljao o odlasku iz Srbije zbog krize kroz koju trenutno prolazimo. Kad sam odlučio da dođem da živim u Srbiji 2012. znao sam da život neće uvek biti ružičast, da ću se suočavati sa velikim izazovima i kao čovek i kao stranac, ali sam znao da želim sa Srbima da delim i dobro i zlo. Posle osam godina života ovde, osećam se ravnopravnim građaninom Republike Srbije i počastvovanim pripadnikom srpskog naroda.

Gde se nalazite trenutno?

Mi se trenutno nalazimo u Brasini, kod Malog Zvornika. To je selo gde se rodio otac moje supruge, Milojko Gajić, i gde imamo na raspolaganju kuću sa okućnicom. Moje dve ćerke, Milena i Irena, najsrećnije su otkada smo ovde. Svakog jutra sakupljaju jaja iz kokošinjca strine Nere, hrane koze i jariće i onda se po ceo dan igraju u dvorištu. Supruga Ivana čuva decu i sprema ukusna srpska jela, a i poneki francuski specijalitet poput graten dofinoa, tipičnog jela iz mog kraja kod Grenobla. S moje strane, radim punom parom. Uspeo sam da pretvorim jedan deo letnje kuhinje u kancelariju. Imam pristup internetu preko mobilnog i u neprestanom sam kontaktu sa Srbima na Kosovu i Metohiji i sa volonterima naše humanitarne organizacije u Francuskoj. Naše aktivnosti ne smeju da stanu uprkos krizi.

Stanje na KiM zbog virusa korona sve je kompleksnije...

Srbi u enklavama se plaše dolaska virusa jer znaju da je zdravstveni sistem u enklavama u znatno lošijem stanju nego u centralnoj Srbiji. Pitaju se i kako bi se odnosio kosovski zdravstveni sistem prema srpskim pacijentima u slučaju epidemije, pogotovu kad bi trebalo, kao u Italiji, da se bira ko će dobiti lečenje, a ko ne. Odgovor je, nažalost, u pitanju.

Kakav je položaj Srba u enklavama?

Njihova se prava, slobode i dostojanstvo krše u sramnoj tišini mnogih u svetu. Oni žive u nekoj vrsti izolacije već 20 godina. U Orahovcu, na primer, Srbi i Romi žive u dve male uličice iz kojih uglavnom ne izlaze. Često su na meti ekstremista koji im bacaju kamenje, psuju ih ili plaše. Sa krizom prouzrokovanom virusom korona oni su sada dvostruko ugroženi, jer se obim donacija drastično smanjio i njihove potrebe su još veće nego ranije. Narodne kuhinje „Majka devet Jugovića”, sa kojima tesno sarađujemo, javile su da je broj korisnika porastao zbog krize. Zato ne smemo da zaboravimo Srbe na Kosovu i Metohiji jer oni imaju samo nas.

Na koji način pomažete Srbima?

Pokrenuli smo veliku kampanju na francuskom, engleskom i srpskom jeziku sa ciljem da okupimo što veći broj ljudi dobre volje koji žele da šalju donacije. Naš prvi cilj je bio da skupimo 35.000 evra za plastenike i to smo uspeli posle 10 dana intenzivnog rada. Jedan plastenik od 550 evra omogućava jednoj petočlanoj porodici da proizvede dovoljno povrća za celu godinu. Ako pomažemo danas Srbima na Kosmetu, oni neće gladovati za šest ili sedam meseci. Mi nastavljamo s prikupljanjem pomoći za ostale najprioritetnije projekte u oblasti poljoprivrede koji se tiču kupovine traktora i ostalih neophodnih mašina za rad. Ljudi na Kosovu ne traže milostinju već samo mogućnost da rade i dostojanstveno žive od svog rada. Mi nećemo prestati da im pomažemo u tom nastojanju.