nedelja, 31.05.2020. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
petak, 27.03.2020. u 08:47 Predrag Rudović
MOJ ŽIVOT U INOSTRANSTVU

Noć na malteškoj klupi praznih džepova

Izašao sam iz kazina u vrelu noć i teturao po mračnim malteškim ulicama sve dok nisam naišao na usamljenu klupu pored mora. Probudili su me zraci mediteranskog sunca. Prvi turisti vrzmali su se oko mene. Oteturao sam se do „Vestern juniona“ gde me čekao novac. Osvrnuo sam se i video otvoren bife. Bili su mi nasušno potrebni kafa, dupli viski i samoća...
Фото Пиксабеј

Pri izlasku iz malteškog kazina u vrelu julsku noć sačekao me je vruć mediteranski vetar. U mojim džepovima i novčaniku nije bilo ničega osim mobilnog telefona sa nešto malo kredita.

„Ponjanji mi malo para, otipkao sam poruku koja je brzinom misli otputovala na drugu stranu mediteranskog mora, u izraelsku pustinju.

- Koliko, stigao je ubrzo odgovor.

- Samo da se vratim do Beograda.

- Stići će ti ujutro. Samo mi reci šta je sada. Piće, kurve..?

- Kocka.

- Kocka! Gde ćeš noćas? Da ti rezervišem hotel? Molim te reci mi da si ok?

Dalje nisam odgovarao. Teturao sam se mračnim malteškim ulicama sve dok nisam naišao na usamljenu klupu pored mora. Jedino poroci i molitva umej da utuku bes nemoći i vapaj očaja u čoveku. A ja se ne molim ni izbliza dovoljno.

A poroci. Pijem skoro svakodnevno i piće doživljavam kao vrstu aktivnosti. Oni koji me zbog toga osuđuju na razmišljaju dovoljno o tome kolika je umetnost napiti se.

Pijančenje se ponajmanje sastoji od ulivanja alkohola u grlo. Potrebno je osamiti se, naći pravu birtiju, sesti, dopustiti da ti se prvi gutljaji hladnog piva sliju iz hladne flaše u umornu dušu. Potrebno je satima sedeti, satima slušati. Potrebno je i voleti sav taj pijani svet oko sebe.

Kurve ne plaćam ali volim te retke namerne i nenamerne susrete sa magičnim prijateljicama noći čija su tela na usluzi, mladost na rasprodaji a ljubaznost često na drogama i alkoholu.

Kocka je porok koga se užasno bojim. Retko kada se prepustim vrtlozima bele kuglice po crveno-crnim poljima ruleta ili nadmudrivanju za pokerskim stolom. Toliko se bojim tog poroka da ga upražnjavam veoma, veoma retko. 

Foto Piksabej

Tek kad se nađem slučajno u nekom kazinu, a i tada se osiguram i za svaki slučaj učinim veću količinu novca nedostupnom za sebe u narednih par dana.

Tako sam te večeri praznih džepova ležao na malteškoj klupi i dok se u daljini čula muzika i buka noćnog života ja sam pustio da mi misli odlutaju u mediteransku noć. I nije mi dugo trebalo da ga se setim - Roko!

Tih godina radio sam kao menadžer restorana u Viskonsinu i tako upoznao Roka. Roko je bio stalni gost, oniži prgavi Sicilijanac koji i pored odrastanja u Americi nikada nije izgubio prgavost i žilavost svoje nacije. Čitao je ljude proniciljivošću divljeg risa i u trenutku bi napravio selekciju. Tada bi te bez mnogo uvijanja ili najurio, ili zavoleo i postajao ti prijatelj. Ja sam mu izgledao bio simpatičan.

A to je, ipak, nešto značilo, jer je Roko živeo od čitanja ljudi i to za zelenim stolom. Bio je jedini profesionalni kockar koga sam upoznao.

Kad kažem profesionalni, tu ne ubrajam plejadu balkanskih protuva i ološa koji su svoje partije igrali  u polusumnjivim birtijama i rupčagama i usput varali na kartama. Roko je bio daleko od toga. Bio je redovno prisutan na turnirima u Las Vegasu i Atlanti, kotirao se kao uvaženi gost kazina „Ho Čank” u Viskonsinu.

Uvek je nosio laptop na kome bi satima igrao poker sedeći za šankom, a utorkom uveče zabave i treninga radi odlazio bi u birtiju zvanu „Plejers” na istočnoj strani Medisona da tu izoštri svoja čula i opelješi sitne uloge lokalnih pacera. Podjednako dobro su mu stajali i odelo sa kravatom i kafanska kožna jakna, tretirao je osoblje sa velikim uvažavanjem i uvek je ostavljao lepe napojnice. Jednom rečju i bitanga i gospodin.

Foto piksabej

U ruci je uvek vrteo tri kockarska žetona.

Dugo mu je trebalo da me nagovori da odem sa njim u „Plejers” gde je te februarske večeri drao prisutne dok sam ja savladavao početničke korake kockarske veštine. Nekoliko sati kasnije sedeli smo za šankom uz čašice viskija i otvoreno pivo zagledani u prljavo ogledalo preko puta nas. Nakon nekoliko minuta ćutanja stavio je svoja tri žetona na šank i počeo svoju priču:

„Ova tri žetona nosim uvek sa sobom, rekao je otpivši guljaj piva.

„Prvi je sa turnira na kome sam izgubio najviše para, da me podseti da mogu mnogo da izgubim. Drugi je uspomena na turnir na kome sam dobio najviše, da me podseti da mogu mnogo da dobijem. A ovaj treći ima na sebi lik Stjuarta Ungara poznatom pod nadimkom „The Kid”, najboljeg teksas holdem igrača svih vremena. Tu je da me podseti da mogu da budem najbolji.“

Otpio je još jedan gutljaj, ispio čašicu visija ispred sebe, i iz novčanika izvukao plastificiranu sliku i stavio je na šank. Na slici on, tridesetak godina mlađi i prelepa mlada crnka plavih očiju i nestvarne lepote.

„Poker sam počeo da igram slučajno. Upoznali smo se par godina ranije prilikom moje posete Siciliji. Prvi put sam posetio svoju domovinu i mlada Sicilijanka zauvek je uzela moje srce. A i ja njeno. Posle mesec dana bližio se kraj moje posete ali život bez nje više nije dolazio u obzir. Bilo mi je svejedno gde ću živeti šta ću raditi, samo da je ona tu. A i njoj je postalo besmisleno da ostane bez mene.

Odlučili smo da odemo u Ameriku. Planirali smo venčanje. Spremali smo se za porodicu, za decu, za kupovinu kuće. Ništa, ali baš ništa nije moglo da nas zaustavi, mislio sam tih dana da mi se sreća konačno nasmešila.

Niko ne greši toliko kao čovek koji misli da će postati srećan!

Otprilike mesec dana pred planirano venčanje otišla je zauvek, pre nego što sam u čudu mogao da shvatim šta se dešava. Iznenadna bolest pokosila ju je u roku od nepunih mesec dana. Umrla je u bolnici dok sam ja plakao držeći je za ruku. Ja sam plakao a ona me je tešila: `Nikada te ne bih ostavila. Ne ostavljam te ni sada, čekaću te tamo, obećavam ti. Pričaćemo često u snovima. Molim te, obriši te suze, nemoj da te takvog zapamtim.`

Nasmešila se još jednom, poljubila me u ruku i zauvek ugasila svoje plave oči.

Foto Piksabej

U bolnici nije bilo nikoga, nikoga koga bih poznavao. Ni mojih, ni njenih, niti jednog jedinog prijatelja. Samo muk, očaj i samoća. Toliko sam želeo da ispustim urlik, ali ni za to nisam imao snage. Sedeo sam satima pored nje, sve dok me doktori i osoblje nisu izvukli iz sobe.

Poker me je izvukao iz ludila. Poker je spasio ostatak mog života. Sasvim slučajno počeo sam da igram, kada sam otišao na prvu partiju da bih samo na tren skrenuo misli. A onda sam video koliko sam dobar u kocki. Najbolji su oni igrači koji se ne boje da izgube, a ja nisam više imao šta da gubim.

Znao sam da se nikada više neću oženiti niti stvoriti porodicu. Sve ostalo je nebitno. Svojom smrću darivala mi je ovakav život kakva sada živim.

Bilo je žena i posle nje, ali svaka je znala da će zauvek zauzeti samo drugo mesto. Ne varam ni na kartama, pa zašto bih varao u ljubavi. Siguran sam da me čeka s one strane granice i da ćemo opet biti zajedno u večnosti. A do tada imam samo poker.“

Ćutali samo zatim neko vreme, sve dok narudžbinom nove ture nisam prekinuo tišinu. Bacio sam pogleda na sliku za šankom i rekao:

„U mojoj zemlji Roko običaj je da se prospe par kapi pića na zemlju za pokoj duše. Neka joj je laka zemlja.“

Prosuli smo par kapljica i iskapili čašice.

Foto Piksabej

Probudili su me zraci mediteranskog sunca. Prvi turisti vrzmali su se oko mene. Oteturao sam se do „Vestern juniona“ gde me čekao novac. Ubrzo je na displeju telefona zasvetlela poruka:

- Kada se vraćaš za Beograd? Mogu li da dođem?

- Hvala ti za novac, vratiću ti čim dođem u Viskonsin, otipkao odgovor i isključio telefon. Osvrnuo sam se oko sebe i video otvoren bife. Bili su mi nasušno potrebni kafa, dupli viski i samoća.

 

Predrag Rudović

 

 

 

 

 

Pišite nam
Poštovani čitaoci, „Politika” je ponovo oživela rubriku „Moj život u inostranstvu”. Namenjena je pre svega vama koji živite izvan Srbije, širom sveta, koje je životni put odveo u neke nove nepoznate krajeve i zemlje.
Nadamo se da ste primetili da smo se i mi u međuvremenu malo promenili. Sašili smo novo, komotnije i udobnije digitalno odelo, ali i dalje smo prava adresa na koju možete slati svoja pisma, reportaže, zapise i fotografije.
Pišite nam kako je u tuđini ili u vašoj novoj otadžbini. Kako vam Srbija izgleda kad je gledate iz Vankuvera, Osla ili Melburna? Stanuje li nostalgija na vašim novim adresama?
A naša adresa je  mojzivot@politika.rs
Pravila su i dalje jednostavna: dužina teksta do pet hiljada slovnih znakova, da je zapisan u nekom uobičajnom formatu, najbolje vordu. Naslovi i oprema su redakcijski, tekstovi se ne honorišu i podležu uredničkim intervencijama.
Vaša Politika 
 

 

Komentari17
93346
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

frs
Kakav dar za pisanje... Sad vidim da ste i izdali knjigu
Slobodan Mikavica
Bravo Predrag, dali je prica istinita ili ne ,nije vazno, vazna je kako je ti prenosis i nama serviras. Ubjedjen sam da bi ova prica dirnula i jednog modernog tinejdzera dvadest i prvog vijeka a kamoli matorog Slobodana iz Luksemburga. Hvala ti mnogo!
Dragan
Ova priča može biti i istinita, bar tako liči. Svakako je dotakla mnoge i potsetila ih na pređašnje dane i godine
dzordz
osamdesetih je stvarno moglo da se neko nas krece svetom, da zivi kao heminvej, da se ne osecas strancem ni u berlinu, ni u parizu, atini ili rimu. tri meseca na moru u rovinju, ili na korculi, lova do krova, ali ne kao cilj, nego za trosenje i sve ono sto ide s tim. onda je dosla demokracija i sengen. sve pre toga je bila bajka
milovan
Ne zaboravi da u to vreme kojega se sa nostalgijom secas, polovina covecanstva nije mogla da mrdne iz svog okruga, a kamoli drzave. Oni na dolazak demokratije i slobodu putovanja sigurno gledaju iz drugacijeg ugla od tvog.
mila
Svaka cast Predraze..Kako ti znas da ovako duboko zaronis..u dusu covijeka..u svim segmentima zivota..Ala ti vera..sto bi nas narod reka...Svaka tvoja prica..dok je citam u jednom dahu. stvara mi film pred ocima...Zadrhti svaka pora moga bica..pred tako mocnim talentom izrazavanja...prava raskos.misli I emocija...Umjetnik si pera.. Prepostavljam.da pises knjige i..pokusacu potraziti na internetu i naruciti ..Pozdrav iz New Yorka..

PRIKAŽI JOŠ

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja