četvrtak, 29.10.2020. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
utorak, 03.03.2020. u 13:29 Aleksandra Mijalković
AKTUELNO: KAKO OBJAVITI KNjIGU

Nije pisac svako ko piše

Danas bilo ko može relativno jevtino i jednostavno da štampa sve što poželi, ali da bi dopro do čitalaca potrebni su mu i reklama i knjižare
(Фото Ансплеш)

Štampanje knjige danas je jednostavan, brz i jevtin poduhvat zahvaljujući savremenoj tehnologiji. Zakon o izdavanju publikacija dopušta svakome ko to poželi da samostalno objavi svoju zbirku poezije, priče, roman, memoare, rezultate nekog istraživanja... Uslov je da postoji urednik, a to može biti i sam autor, i da je naveden broj pod kojim je delo registrovano u Narodnoj biblioteci Srbije (CIO, ISBN, ISSN itd.). U zavisnosti od tiraža, broja stranica, ali i od toga da li su korice knjige tvrde ili meke, od kvaliteta papira ili ilustracija – cene štampanja se kreću od nekoliko stotina evra pa naviše. U to treba uključiti i troškove za lekturu, korekturu, dizajn...

Mnogo složeniji deo ove priče je kako autor da na svom delu zaradi i kako da knjigu predstavi javnosti, ne računajući reklamu koju će dobiti od šire familije, prijatelja i onih kojima će pokloniti besplatni primerak. Da bi se knjiga pojavila u knjižarama mora postojati izdavač, kao pravno ili fizičko lice, s kojim se sklapa ugovor o distribuciji i reguliše plaćanje poreza.

Za bavljenje izdavačkom delatnošću može se registrovati svaka firma, nevladina i stručna organizacija ili udruženje građana koji, redovno ili povremeno, objavljuju knjige, časopise, brošure, monografije... U našoj zemlji takvih ima podosta, međutim onih kojima je to ozbiljan posao znatno je manje, oko 300. Među njima su velike izdavačke kuće sa sopstvenom prodajnom mrežom, odnosno lancem knjižara (poput „Lagune”, „Vulkana” i „Službenog glasnika”) ali i mali izdavači sa svega nekoliko zaposlenih, u kakve spada i „Orfelin” čiji je „Pas i kontrabas” autora Saše Ilića upravo osvojio prestižnu Ninovu nagradu za roman godine. Ima primera i da jedna osoba bude i vlasnik, i direktor, i urednik izdavačkog preduzeća kao što je slučaj sa „Sumatrom” Ivana Lekovića.

Milan Trpković, sekretar Udruženje izdavača i knjižara Srbije, koje okuplja oko 140 članova, navodi da se u našoj zemlji, prema zvaničnoj statistici, štampa oko 12.000 naslova godišnje, što je izuzetno veliki broj s obzirom na veličinu tržišta.

Koliko se od toga i pročita, sasvim je druga priča.

Ninova nagrada „prodaje” roman

Da li će se neka knjiga dobro prodavati i čitati zavisi od popularnosti autora, od aktuelnosti teme, od prisutnosti u medijima i na društvenim mrežama i, uopšte, uspešnog marketinga i „vidljivosti”.

Bolje će se prodavati knjiga izdavača koji ima svoje knjižare, ali nagrade su, definitivno, presudni adut u prodaji. Kad je u pitanju roman, Ninova je neprikosnovena: tražnja za pobedničkim naslovom, čim se sazna koji je, višestruko skače.

Ukoliko se i publika složi s odlukom žirija, slede nova izdanja, mada je bilo i slučajeva da se čitaocima knjiga dobitnica Ninove nagrade nije svidela koliko i stručnjacima, pa su i ona i njen autor potonuli u zaborav, a ponosni izdavač, posle prvobitnog oduševljenja, snuždeno sklonio primerke iz izloga i s polica i premestio ih u skladište.

O kvalitetu neke knjige se može raspravljati na razne načine, dok je kriterijum za kvalitetnog izdavača samo jedan: da li je prvenstveno vođen profitom ili književnim apetitom. Drugim rečima, da li je spreman da otkriva i podržava nove pisce i rizikuje s delima nepoznatih autora ili se drži „proverenog recepta” – kombinacije priznatih domaćih i stranih književnih klasika i visokotiražne „lake literature”.

– Dobar izdavač je proizvođač talenata, ulaže u svoje pisce i njihov razvoj od anonimnog i slabo čitanog do poznatog i traženog, ima jasnu uređivačku koncepciju i odgovornost prema čitaocima. U javnosti se, na žalost, stvara utisak da svako ko štampa neku knjigu može da bude izdavač i da je u redu da se objavi šta god ko hoće. To je šamar izdavaštvu kao profesiji, ali i izborenoj slobodi javne reči – kaže za „Magazin” Zoran Hamović, predsednik Udruženja profesionalnih izdavača Srbije.

Hamović je protivnik „tajkunizacije” izdavaštva koja, pored ostalog, u prvi plan ne stavlja književnike, već pisce kao medijske zvezde.

– Svako može da piše, ali nije svako književnik. Mene kao izdavača zanima da doprinosim rađanju novih ideja, novog sistema vrednosti koji će iznedriti darovite i pametne ljude. Interesuje me dobrobit, a ne dobit. Želim dobre knjige, a ne one koje će doneti zaradu jer podilaze ukusu masa – naglašava Hamović.

On kritikuje praksu da se potonjima ustupa istaknuto mesto u izlogu, na policama i u blizini kase kako bi privukle pažnju kupaca, dok mnoge sjajne knjige ostaju skrajnute i nevidljive za širi krug čitalaca ako je procenjeno da se neće dobro prodavati.

Sajam knjiga (Foto A. Vasiljević)

Budućnost su elektronska izdanja

Budućnost izdavaštva je, smatra Hamović – u elektronskim izdanjima. Ona su neuporedivo jevtinija, uvek i svuda dostupna, ne mora se po njih odlaziti u knjižaru ili biblioteku, ne zauzimaju fizički prostor na policama, u magacinima (skladištenje je značajan, čak presudan trošak za izdavače) i u putnim torbama.

– Promenio se, osim toga, i odnos čitalaca prema samom tekstu, on je potrošački, a njegova upotrebna vrednost tržišna. Način čitanja je drugačiji, skokovit, ne kao nekada linearan – ocenjuje naš sagovornik.

Ipak, ljubitelji pisane reči veruju da će papirne knjige još dugo postojati zbog onih koji vole da ih drže u rukama, pomirišu, da prevrću listove i među njima ostavljaju beleške, presovan cvet ili neku drugu opipljivu uspomenu.

I zbog svih tih lepih posveta na prvoj strani.

Štampa po zahtevu

Novost u savremenom izdavaštvu je i „štampa po zahtevu”. Čak i najveći, najugledniji svetski izdavači prihvatili su ovaj praktični, pristupačan koncept kojim se uz pomoć lasera odštampa tek nekoliko primeraka, po želji kupca, u formatu kakav mu odgovara. A cena je ista bilo da je u pitanju jedna knjiga ili hiljadu.

Prava knjiga ima čvrste korice

Ono što uobičajeno nazivamo knjigom, papirno izdanje s tankim kartonskim koricama, u stvari je – brošura, naglašava Zoran Hamović, a prava knjiga je ona koja ima čvrste korice i ne raspada se usred čitanja. Na žalost, i biblioteke često nabavljaju takve „knjige” koje se lako cepaju i troše, pa moraju da ih zamene novima, što je nepotreban izdatak.

Iz svog džepa
Onima koji nisu „pravi” pisci, ali ni medijske zvezde, koji ne pobeđuju na književnim konkursima niti su zanimljivi velikim izdavačima preostaje jedino da prikupe novac i sami finansiraju štampanje ili da nađu sponzora. Ofset štampa je jevtinija, ali tek ako je tiraž veći od 500 primeraka, dok je digitalna isplativija za manji broj primeraka – od 20 do stotinak. Ako hoće pravu knjigu, ukoričenu, a ne brošuru, to sve poskupljuje za 1,5 evro po primerku. Svaka štamparija ima svoju kalkulaciju. Knjižarski rabat, ukoliko se autor odluči za „izlazak u javnost”, iznosi od 30 do čak 90 odsto od cene.

Komentari2
d2206
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Stanko Buha
G. Hamović očito zna svoj posao. Kao iz rukava nas daruje pametnim rečima koje bi neko ukoričio u magistarski rad. Oduševljen sam
Mirko Dumanovic
Veoma dobar tekst…...Posto spadam u one, koji su zahvaljujuci tehnoloskom napretku, lako objavili svoju prvu knjigu, zelim da naglasim da sebe nikad nism I nikad necu doziveti kao pisca, pogotovu odkad su clanovi udruzenja knjizevnika Srbije postali svakakvi stihoklepci za cija su dela I racuni za struju, sa nastampanim njihovim imenom, deo licnog opusa. Klub knjizevnika je nekada bio hram, u kojeg smo mi mali s postovanjem upirali poglede, da cujemo slobodoumne, I mislece ljude….a sad.....Trla

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja