Nedavna razmena vatre (18. februara) u mestu Zoloto, u pobunjenoj ukrajinskoj oblasti Donbas, pokazala je da, ma koliko optimistično zvučale najave mogućeg konačnog smirivanja napetosti u ovom delu bivše sovjetske republike, situacija na terenu nije baš blistava. U pomenutom okršaju jedan ukrajinski vojnik je poginuo, dvojica su ranjena, a trojica kontuzovani, što samo po sebi govori o nepomirljivosti sukobljenih strana.
Reklo bi se da više niko ne sumnja da se Ukrajina pretvorila u neku vrstu globalne „monete za potkusurivanje”, posebno na relaciji SAD–Rusija. Verovati da je ovakva situacija izazvana samo obnovljenim posthladnoratovskim animozitetom dve najveće sile, nije prihvatljivo. Jednostavno, okolnosti u 21. veku, u odnosu na prethodni, drastično su promenjene na celoj planeti, i ma koliko ukrajinski slučaj bio dramatičan, samo je jedan u nizu.
Upravo to najviše i boli zemljake predsednika Volodimira Zelenskog koji su, po raspadu Sovjetskog Saveza, svoje nade u budućnost čvrsto vezali za Evropu, koja se i sama našla pred izazovima. Jedan od osnovnih je: da li insistirati na opstajanju zajednice država u kojoj su svi (teoretski) jednaki, ili poštovati pojedinačne razlike, tradicije, pa i interese… Kako god bilo, teško je naći zajednički interes između jednog Luksemburga, u kojem bruto domaći proizvod po glavi stanovnika iznosi 112.623 evra, i Ukrajine, čiji BDP nije veći od 9.683. Pri tome je i broj onih koji „preživljavaju” u pomenutim zemljama u ogromnoj nesrazmeri.
Istini za volju, ni mnogi u samoj Ukrajini nisu spremni na mirno regulisanje problema Donbasa. Ovo se posebno odnosi na deo nacionalistički nastrojenih političara koji među slično raspoloženim delom svojih sugrađana imaju nemalu podršku. Kamen spoticanja je i predlog o zajedničkim patrolama duž ukrajinsko-donbaske granice, a koje bi bile sastavljene od pripadnika obe strane i posmatrača Organizacije za evropsku bezbednost i saradnju. Osnovna uloga pomenutih snaga, što je podržao i predsednik Zelenski, bila bi da obezbeđuju mir tokom priprema za predstojeće mesne izbore u Donbasu. Okršaj u mestu Zoloto pokazuje da je mnogo onih kojima mirni izbori ne idu u prilog.
Rat u Donbasu bio je jedna od glavnih tema i na nedavno održanoj Minhenskoj konferenciji o bezbednosti. Ali, bila je to još jedna prilika da Ukrajinci shvate da Evropa ne vodi baš mnogo računa o njihovoj budućnosti. Ukrajinski mediji tim povodom ocenjuju da nova mirovna inicijativa pokrenuta na konferenciji od strane grupe međunarodnih eksperata, praktično predstavlja izdaju od strane zapadnih zemalja.
Mnogima na Starom kontinentu važnije je da umanje štetu koju trenutno trpe zbog ekonomskih sankcija uvedenih Rusiji zbog dešavanja u Donbasu. Takođe, ma koliko se činilo da nadležni u Kijevu mogu barem da računaju na konkretniju pomoć Vašingtona, ispostavilo se da je i ta nada na klimavim nogama. Ne čudi stoga što se mnogi u bivšoj sovjetskoj republici osećaju zaboravljenim, prepuštenim samima sebi i to u geopolitičkim okolnostima koje im nikako ne idu u prilog.
Pojedini ukrajinski analitičari skloni su predviđanju da će njihova zemlja definitivno pokleknuti pred Rusijom već 9. maja, na Dan pobede u Drugom svetskom ratu. Ovaj „poraz” neće biti gromoglasan. To se i ne očekuje. Cilj Moskve je, prema pomenutima, da problem susedne republike spusti na što je moguće niži nivo, da ga marginalizuje, kako bi ga i svet konačno smestio „ad akta”.
U tom svetlu valja posmatrati i prošlonedeljnu smenu Vladislava Surkova sa dužnosti pomoćnika predsednika Vladimira Putina i predstavnika Rusije na mirovnim pregovorima između separatista iz Donbasa i vlasti u Kijevu. Odlazak Surkova, kako se komentariše u Moskvi, posledica je njegovog oštrog stava prema ukrajinskim pregovaračima. „Navedenom promenom pregovarača Kremlj je sebi obezbedio veći prostor za manevar”, komentar je upućenih.
Pitanje koje se prirodno nameće jeste: da li je mirovne pregovore između Rusije i Ukrajine moguće i dalje voditi u skladu sa Minskim dogovorom ili okolnosti zahtevaju novi, prilagođeni pristup. Kako je nedavno izjavio šef ukrajinske diplomatije Vadim Pristajko: „Pomenuti plan definitivno mora biti izmenjen, pošto neke od njegovih tačaka jednostavno nije moguće realizovati.”
