utorak, 31.03.2020. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 08:23
INTERVJU: JAN FABR, reditelj i umetnik

Pokušavam da zalečim rane u umu posmatrača

Vreme je specifičan materijal. Imao sam u mladosti dva iskustva bliske smrti i od tada osećam kao da živim u „pozajmljenom vremenu”, postmortem stadijumu života
Autor: Milica Dimitrijević, Borka G. Trebješaninpetak, 21.02.2020. u 20:00
Јан Фабр (Фотографије: Stephan Vanfleteren)

Intrigantan je kao pojava. I inovativan kao umetnik. Duhovit i drzak, voli da ostane delimično i tajnovit, mada je poprilično otvoren dok vas, uz diskretan smešak, skenira odgovarajući na vaša pitanja. U to da je ovakav kakvim ga opisujemo publika, posebno oni koji nisu previše upoznati sa njegovim radom moći će da se uvere danas i sutra, jer će se Jan Fabr, inače čest gost Beograda, ovoga puta razotkriti onako kako do sada nije običavao – kroz izložbu koju otvara, knjigu koju promoviše i monodramsku predstavu koja se igra prema njegovom tekstu.

Slično njegovoj sada već legendarnoj predstavi „Olimp”, koja je pre dve i po godine na otvaranju Bitefa igrana u trajanju od 24 sata bez pauze, uz direktan televizijski prenos, program povodom kojeg razgovaramo zgusnut je u kratak vremenski raspon. Postavka „Praznik malih prijatelja” svoj život počinje večeras u 19 sati u Velikoj sali prestoničkog Narodnog muzeja, predstava „Noćni pisac” biće na programu sutra uveče u 20 sati na sceni „Raša Plaović” Narodnog pozorišta (u izvedbi Slobodana Beštića), a tu će biti, nakon predstave, predstavljen i njegov „Noćni dnevnik 1992–1998”.

Istinski velika umetnost mora da ima miris

Fabrov tim naglašavao je od samog početka ovog projekta da su ovi vidovi stvaralaštva u njegovom slučaju neodvojiv triling, koji korene ima u dobu kada je ovaj Belgijanac kao mlad vizuelni umetnik bio fasciniran svetom insekata, a razradu u njegovim nesanicama tokom kojih nastaju jezgroviti, intimni zapisi i potonjim rediteljskim bravurama koje su ga proslavile. Sopstveni mitski univerzum usredsređen na život i smrt, lepotu i užas, krhkost i nasilje, smrtnost i večnost Fabr je, poput entomologa, zasnivao na proučavanju pomenutih malih bića, a kako nam kaže, noseći intenzivna i lepa sećanja na poslednji boravak u Beogradu 2017, i sam je radoznao da vidi kako Beštić izvodi njegov tekst i kako je izložbu postavila njegova saradnica Joana De Vos, koju smatra jednom od najtalentovanijih kustoskinja Evrope. „Uvek se predajem iznenađenju. I ljubavi, koja je vrhovna moć”, poručuje Fabr.

Uputite nas u vezu između izložbe, dnevnika i predstave?

Pisanje i crtanje osnova su celog mog sveta kao vizuelnog i pozorišnog umetnika. Kad pišem ja crtam i kad crtam ja pišem. Crteži, objekti i dve instalacije, a reč je o mojim radovima iz sedamdesetih, otkrivaju moju fascinaciju insektima i ostalim minijaturnim stvorenjima, ali i moju želju da proniknem duboko u samu mehaniku života. Da premostim životinjski i ljudski instinkt, intuiciju i inteligenciju kako na fizičkom, tako i na duhovnom nivou. Moji „Noćni dnevnici” daju uvid u moja umetnička iskustva i razmišljanja. Pišem o svetu insekata i o tome kako doživljavam svoja istraživanja. Neki citati odatle deo su scenografije koja prati izložbu, dok neki fragmenti dnevnika i pozorišnih tekstova čine bazu scenarija za predstavu. Izložba je, stoga, bila i zgodan povod da se javnosti predstavi treći deo „Noćnih dnevnika”, koji je ozbiljnošću Kulturnog centra Beograda i ljubaznošću Zorane Đaković i Jasmine Petković, dve dame iz KCB, ugledao svetlost dana na srpskom, i da se premijerno prikaže predstava sa talentovanim i strasnim Beštićem.

Za prva dva dela vaših dnevnika kaže se da je to „skandalozno iskrena ispovedna proza, strukturno slična vašim drugim multimedijalnim projektima, sa namerom da provocira”. Da li se to može reći i za ovaj treći deo ili se nešto promenilo?

I tu je sve isto. Pišući pokušavam da verbalizujem svoja svakodnevna iskustva, životnu filozofiju, umetničku viziju. Uvek se tekst vrti oko mog duhovnog i umetničkog bića. Moji dnevnici su iskreni jer verujem u obmanjivost izmaštanog. Oni su direktni jer materijalizuju moj unutrašnji jezik, moje lične pokušaje, borbe, strahove, uspehe, neuspehe, radosti… Tu govore moj mozak, srce i moja seksualnost. Ali, nije mi namera da provociram, nikada tu nije bilo reči niti će biti o provokaciji. Moja potreba je da razumem i oslobodim ljudsko telo. Prvenstveno sopstveno, a potom i da to prenesem na publiku koja je sa mojim delom u vezi. Već četrdeset godina ljudsko telo je subjekt i objekt mojih razmatranja i mog pisanja, vizuelne umetnosti i teatra. Ako je izazov za mozak provokacija onda je to dobra stvar i mogu da budem samo zadovoljan kao stvaralac jer sam dotakao i, možda, promenio način na koji razmišlja i posmatra stvari moja publika. Pokušavam da zalečim rane u umu posmatrača.

Ljubitelji pozorišne umetnosti i dalje prepričavaju vašu predstavu „Olimp” koja je onomad osvojila i žiri i publiku. Kakvo scensko iznenađenje nam pripremate u predstavi „Noćni pisac”?

Reč je o dve potpuno različite produkcije. „Olimp” je bio izuzetno dugotrajan i opsežan, uključivao je mnogo glumaca, igrača i performera. Koncepcija „Noćnog pisca” je vrlo privatna, minijaturna verzija svih emocija koje je gledalište imalo prilike da iskusi tokom „Olimpa”, kondenzovana na sat i dvadeset minuta. To nije lako, ne bi trebalo potceniti intenzitet monodrame, zbog čega posebno poštujem Beštićevo umeće.

U čemu je po vama lepota pozorišta?

Lepota je u bivanju u sadašnjosti i duhovnom spajanju ljudi u jednom prostoru zarad deljenja misli i energije. Volim efemernu prirodu pozorišta. Pozorišna predstava je na kraju poput leša, ništa ne ostaje, samo sećanje na iskustvo. Mnogi glumci i igrači toliko mnogo daju za toliko malo novca, jedino što možemo je da ih poštujemo.

Zašto je vreme važno u vašem umetničkom izražavanju?

Vreme je specifičan materijal. Imao sam u mladosti dva iskustva bliske smrti i od tada osećam kao da živim u „pozajmljenom vremenu”, postmortem stadijumu života. Sva moja dela su činovi poetskog terorizma! Moja je ambicija da ponudim i iza sebe ostavim vremensku kapsulu za budućnost, koja u sebi sadrži esenciju celokupnog mog rada, u ime odbrane ranjivosti lepote i čovečanstva.

Živimo u društvu koje je gladno autentičnosti. Zašto je sve jača potreba da vidimo i osetimo ljude, da ih omirišemo?

Zato što ništa ne može da zameni otkucaje srca, pogled u oči, osećaj koji ponesemo nakon rukovanja… Reč je o razmeni stvarne energije koja je potrebna ljudima. Istinski velika umetnost mora da ima miris.


Komentari4
c3554
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Bolesno
Tzv. umetnik koji je propao svuda u svetu pa su ga doveli u Srbistan.
poštedite nas
Ovaj tekst je u potpunoj disharmoniji sa njegovim radovima, koji su toliko degutantni i umobolni, da je pitanje ko ga dovodi u Beograd, sa kojim motivom i šta takvi radovi našem namučenom narodu mogu doneti? Čija je to ideja da savremena umetnost mora da izazove osećaj mučnine, gađenja, totalnog beznađa? Takođe, ne razumem zašto ne objavljujete komentare koji upućuju kritiku, da li su politički nekorektni?
зашто, чему...
Не схватам због чега је овај "уметник" толико фаворизован код нас? Довољно је погледати слике његових радова па схватити колико је његов ум болестан, и рекао бих штетан за психу. Заиста нам нису потребна таква ”дела”.
Зоран Маторац
"Љубитељи позоришне уметности и даље препричавају вашу представу „Олимп” која је ономад освојила и жири и публику." Ово је прилично уопштен и пристрасан закључак. Мене није ни освојио ни импресионирао. Ризикујем да ме прогласе за незналицу, али храбро тврдим да је свих 24 сата "Олимпа" обична будалаштина. Фаброве визуеле метафоре можда може да разуме неко ко је до детаља упућен у античке драме, али ја не бих мењао ни десет минута "Ујка Вање" за тако нешто.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna /

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja