utorak, 07.04.2020. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 17:29

Strankinje o srpskom vojniku u Velikom ratu

Svedočenja „tuđinki” o gotovo mitskoj snazi i pravednom cilju naših vojnika, sabrana u knjizi, dokaz su o nepristrasnom i iskrenom viđenju srpskog ratnog stradalništva
Autor: Marina Vulićevićpetak, 21.02.2020. u 08:33
Елси Инглис са болничаркама (Фотографије из књиге „Странкиње о српском војнику и Србији у Великом рату”)

Sećanje na smrt duhovna je disciplina koja relativizuje svakodnevne, najčešće bespotrebne, brige i probleme, a podučava stvarnom životu, dok podsećanje na pretke, koji su u hiljadama i milionima tokom ratova davali svoje živote, ovozemaljsku egzistenciju čini dragocenom, preskupo plaćenom. Ako bismo to imali na umu bar u jednom času, svakoga dana, drugačije bismo živeli, postavljali bismo sebi više pitanja, a svaki odgovor upućivao bi na to da ova stvarnost nije dobra, da nije dovoljna, da je nedostojna onoga što smo nekada bili.

Ta svest biva probuđena čitanjem knjiga kakva je i ona koja govori o ženama iz velikog sveta, koje su u Srbiju stigle tokom Prvog svetskog rata, da u nemogućim uslovima neguju ranjenike i tifusne bolesnike, ostavljajući sve i došavši u stranu zemlju iz humanih i viteških pobuda. Njihove zapise i pisma sabrao je Ratomir Rale Damjanović u knjizi „Strankinje o srpskom vojniku i Srbiji u Velikom ratu”, a objavio ih je novosadski „Prometej”, u saradnji sa Radio-televizijom Srbije, u svojoj ediciji „Srbija 1914–1918”.

Žene, „tuđinke”, koje svedoče o junaštvu srpskog vojnika, o njegovoj gotovo mitskoj snazi i pravednom cilju, to je još jedan važan uvid, još jedna slika u strašnom ratnom mozaiku gde pate svi, bez ostatka, ali i dokaz o nepristrasnom i iskrenom viđenju srpskog ratnog stradalništva.

Elsi Inglis u januaru 1915. godine stigla je u Srbiju i od tada je bila posvećena srpskom narodu. Prema podacima koje autor navodi, ona je po izbijanju rata, uz pomoć Škotskog udruženja sifražetkinja, osnovala Bolnicu škotskih žena za službu u inostranstvu, u čijem je sastavu bilo 14 ustanova sačinjenih od lekarki i medicinskih sestara.

Doktorka Inglis u Srbiji se borila sa epidemijom tifusa, koja je do kraja rata pokosila 300.000 života. Prateći srpske trupe sve do Krfa, ona je pisala o srpskoj vojsci svesna toga da nosi ožiljke iz tri rata, da se bori protiv mnogo nadmoćnijeg neprijatelja, protiv Nemaca, Austrijanaca, Bugara, Arnauta, ali da se prema zarobljenicima odnosi na isti način kao prema svojima.

„Kažem da su ovi ljudi pravi divovi. Osećam se tako mala pored njih da bi trebalo da se sakrijem. Bol! Ispaštanje! Niste upoznali hrabrost dok ne vidite ove ljude kako ispaštaju. Stvarno ne znam odakle dolazi ova rasa ratnika, ali mogu reći da su oni pravi Božji ljudi…”

Kada piše o povlačenju srpske vojske i naroda preko Albanije, doktorka Inglis naglašava da je to „odlazak jedne cele nacije u izgnanstvo”, da u čitavoj istoriji nije bilo tako velikog egzodusa, izuzev bekstva Izraelaca iz Egipta u drevna vremena, što je vodilo slobodi, a ne izgnanstvu. Elsi Inglis bila je prva žena koja je dobila orden Belog orla, orden Svetoga Save i orden Belog orla s mačevima. Na Fiziološkom institutu Medicinskog fakulteta u Beogradu posvećena joj je spomen-ploča, a na Dedinju spomen-bolnica.

Uz narod, ostavljen od saveznika a prepušten planinama Crne Gore i Albanije, sve do obale, bila je i Mejbel Sinkler Stobart, koja je u Kragujevac došla 1915. godine na čelu Treće jedinice Srpskog potpornog fonda pod upravom ledi Pedžet, supruge Ralfa Pedžeta, britanskog diplomate u Srbiji od 1910. do 1913. godine. Mejbel Sinkler Stobart svedočila je o bliskosti ljudi, stoke i konja u tom zbegu, pesničkim senzibilitetom pisala je o stapanju logorskih vatri sa zvezdama na horizontu, kao „u istom amfiteatru”.

Dočarala je tešku dilemu majki koje su imale da biraju između povratka u okupirana sela i smrti od gladi i umora u planinama. I u tako teškim okolnostima ona je primećivala toplinu srca, smisao za, humor, hrabrost i zaljubljenost u umetnosti svojih srpskih sapatnika.


Mejbl Danlop Grujić

Mejbl Danlop Grujić, prijateljica ledi Pedžet, još iz vremena Balkanskih ratova tokom rada u jednoj vojnoj bolnici, bila je supruga srpskog diplomate Slavka Grujića i velika srpska dobrotvorka, dobrovoljna medicinska sestra pri Crvenom krstu u Srbiji tokom Velikog rata. Ratomir Damjanović napominje da je predavanja o Srbiji držala širom SAD, pisala je o njoj u najvažnijim američkim listovima, učestvovala je u američkoj misiji Crvenog krsta doktora Edvarda Rajana, uz Mihajla Pupina, i da je do kraja života Srbiji ostala verna.

„Mogla sam da odem do Beograda preko Italije, ali sam požurila u Englesku i angažovala sam, s ograničenim sredstvima u svojoj nadležnosti, što je više bilo moguće bolničarki. Odvojila sam deset njih kao bolničarke Srpskog crvenog krsta”, posvedočila je Mejbl Danlop Grujić.

Među strankinjama koje su zadužile Srbiju bila je i Čileanka Suzan Gevara Vots, slikarka koja je sa porodicom živela u Engleskoj, zatim u Americi. Priključila se u Londonu Srpskom potpornom fondu 1915. godine, gde je učestvovala u sakupljanju pomoći. Kralj Aleksandar Karađorđević odlikovao je ordenom Svetog Save.

Norvežanka Ingeborg Stig Hansen u Srbiju je došla boreći se protiv ideje komfora u svetu u kojem besni rat, a divila se herojskoj borbi srpskog naroda protiv opasnog austrijskog neprijatelja. Kneginja Marija Konstantinova Trubecka, supruga Grigorija Trubeckog, kneza i ruskog diplomate, predvodila je misiju lekarske pomoći Srbiji 1915. godine, sa više od trideset ljudi.

Uz Anu Pavlovnu Hartvig, ženu preminulog ruskog ambasadora u Srbiji, i doktora Sergeja Kvintilijanoviča Sofoterova, prikupljala je pomoć u okviru Slovenskog dobrotvornog društva i Ruskog društva crvenog krsta, a njen lični prilog iznosio je 100.000 rubalja.

Čuvena Flora Sends bila je engleska bolničarka i prva žena oficir srpske vojske, prešla je Albaniju, u proboju Solunskog fronta bila je komandir odeljenja, odlikovana je sedam puta i posle rata svojim pisanjem svedočila je o Srbiji i hrabrosti naše Milunke Savić.

I tako se ovim izdanjem nižu junačka ženska imena, onih koje su u Americi, Francuskoj, Kanadi, Velikoj Britaniji, Rusiji, sakupljale pomoć, osnivale bolnice i prihvatilišta za naš narod.

„Srbija je Itaka za srpskog Odiseja u šajkači i opancima koji, opčinjen morem i narandžama hoće ipak svojoj kući, ali savremeni bogovi stavljaju pred njega homersku mrežu nevolja i često za njegove muke nemaju sluha. To zapažaju spisateljice koje objavljuju dnevnike i pisma za vreme Velikog rata, kao i one koje pišu mnogo godina kasnije (...) Naivan, kakav jeste, Srbin se čudio, divio, i iskreno voleo ’sestre’ i doktorke koje su ne žaleći svoje živote došle da mu pomognu da preživi. Mnoge od njih nisu se vratile kući. Mnogo srpskih vojnika se nije vratilo na Itaku. Mnogo srpskih heroina sa našega tla nije doživelo da vidi svoju zemlju slobodnu”, napisao je Ratomir Damjanović.


Komentari5
dddc0
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Miloš
„Samo da znaš, ovi Srbi ne mogu ništa drugo da rade osim da se bore, samo pričaju o ratovanju: njihovi očevi pre njih nisu radili ništa drugo osim što su se borili; oni su protraćena ljudska stvorenja – ne znaju ništa i ni do čega im drugog nije stalo osim do ratovanja. Čim im bude bolje, žele opet da idu i opet da se bore – oni su kao borbeni psi ili petlovi; to je ono što je rat učinio za njih – ubio im je dušu i u generacijama koje dolaze.” - Mejbel Dirmer. Lepo u sred srede.
Lilly
God Bless them, all those lady's who helped small, but brave Serb people. My great grand fathe, Krsta Rayakovic 1880/1960, from Tara mountain, was fighting in 3 Balkan Wars.
Milana
I naravno to herojstvo i svi ovi dokazi hrabrosti i ljudskosti nasih vojnika je otislo u zaborav...
Жана Живановић
Није отишло у заборав догод има оваквих књига и оних који те књиге читају. Ако нема политичара који о томе говоре, тај пример треба да дају учитељи и писци, душа овог народа. Ова књига ће доспети до сваке школе и до сваког нашег човека у Србији и дијаспори ако се о њој пише и говори. А онда да се преведе и да обиђе свет. Без рекламе и халабуке, истина о нама бива угушена лажима и лошим примерима, у чему се многи наши медији сада утркују. Ова књига је сведочанство какви смо ми Срби!
Preporučujem 7
Slavomir Stanic
Divan tekst..suze krenu.. Zasto nema vise ovakvih sadrzaja i svedocenja, u stampi i svim medijima,pitanje je za sve nas?!

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna /

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja