utorak, 31.03.2020. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 09:02
NE SAMO O POSLU: IGOR SPASOV

Od crne hronike do zlatnog Praga

Autor o čijim se emisijama o kriminalu i danas priča vratio se u grad u kojem je kao student naučio kako se razgovara sa ljudima suprotnih stavova
Autor: Andrijana Cvetićaninutorak, 18.02.2020. u 14:32
(Фотографије лична архива)

Stalna adresa Igora Spasova od pre osam godina je u Pragu. U Beograd dolazi tek povremeno. U glavnom gradu Češke je početkom osamdesetih godina završio montažu na čuvenom FAMU, fakultetu čije diplome imaju Goran Marković, Goran Paskaljević, Rajko Grlić, Lordan Zafranović, Srđan Karanović, Emir Kusturica... Drugi put je tamo došao kao priznati televizijski autor, urednik i snimatelj.

Posle višedecenijskog staža u sektoru crne hronike i dokumentaristike na TV Beograd, BK televiziji i još dve stanice, ostao je bez posla.

– Procenjeno je da moje iskustvo, znanje i veštine nisu potrebni. Nekako u isto vreme pozvali su me prijatelji iz Praga koji su pokretali televiziju. Sledio sam instinkt i otišao – kaže Spasov.

Bez kamere nije mogao ni u gradu na Vltavi. Uz uredničke obaveze nije propuštao da zainteresovane mlađe kolege poduči specifičnom ritmu izveštavanja o radu policije. Jedino, kaže, nije išao na teren.

Uređivao je šest emisija, od kojih neke i dalje traju, snimio dvadesetak kolažnih intervjua sa uspešnim i slavnim Česima i Srbima u serijalu „Volim Češku” i onda ušao u amfiteatar i stao pred studente.

Profesura ide na odmor

Još aktuelno Igorovo zanimanje, mada, kako kaže, ne zadugo, glasi „profesor dramaturgije i scenaristike”.

– Uzeo sam neplaćeno odsustvo i ne verujem da ću se vratiti. Prija mi energija mladih ljudi, nije dosadan posao, ali moj dokumentaristički nerv, želja da istražujem i snimam ne dozvoljavaju mi samo da sedim.

Drugi razlog leži u činjenici da ono na čemu insistiram više nije na ceni. Ni među umetnicima niti u drugim profesijama. Ne učim površnosti, poltronstvu koje je zavladalo u svim oblastima – primećuje naš sagovornik. Ističe da je važno, ne samo studentima umetnosti, da čitaju, gledaju filmove, pozorišne predstave i da odlaze na izložbe. Ali, ističe, takav pristup razlikuje se od njihovog i onda dolazi do raskoraka.

Izbor da u Pragu studira montažu bio je logičan. Već u osnovnoj školi zaljubio se u fotografiju. Prve kadrove pravio je na Zemunskom keju kao đak osnovne škole „Svetozar Miletić”. U laboratoriji dok su razvijali crno-bele filmove, seća se, bio je opčinjen.

– Sve mi je izgledalo poput magije i tada sam spoznao „ovo sam ja” – seća se Spasov.

Na prijemnom na beogradskom FDU nije prošao, ali je prošao na FAMU. Prvo radno iskustvo, 1979, imao je kao drugi asistent montaže na kultnoj seriji „Vruć vetar”. Kasnije se obreo u timu Baneta Vukašinovića. Radio je dokumentarce i reportaže, a onda počeo da „prati” policiju.

– Bane je bio veliki urednik, genijalni čovek sa kojim sam imao sreću ne samo da radim, već da učim, družim se. Imao je urođeni refleks da odreaguje u pravom trenutku – kaže Spasov.

Izveštaji iz mračne strane grada

Priznaje da nije znao ništa o policiji, niti je policija tog vremena imala osećaj i znanje kako da komunicira sa novinarima. Iako se ime Igora Spasova i emisije „Pozovite 92” može uvrstiti u novinarske udžbenike u odeljku „izveštavanje o crnoj hronici”, naš sagovornik porast kriminala ipak vezuje i za osamdesete. Prvi prilog o kojem je izveštavao bio je o besnom Rumunu koji je pravio problem u zubarskoj ordinaciji jer mu je navodno izvađen pogrešan zub. Ubrzo su pucnjave, ubistva, teške pljačke i napadi postali siže svih priloga.

– Neverovatno kako je Beograd uveče, vikendom, postajao neki potpuno drugačiji grad. Izranjala je njegova mračna strana, s ljudima koje niste mogli da sretnete preko dana.

Radio je današnjim žargonom rečeno 24/7. Snimanja, teren, montaža, bez slobodnog dana, praznika, bez kamermana. – Shvatio sam da u opasnim situacijama osim za sopstveni, odgovornost imam i za život kolega. I tako 17 godina! – priznaje Spasov.

Kad je rešio da prestane?

– Prvi put kada sam se zapitao: „Zar moram na teren”? U roku od sedam dana ugasio sam emisiju. Ići na silu i raditi nešto što ne prija nije dobro ni za koga – veruje naš sagovornik.

Sledi montaža

S takvim stavom obreo se nekoliko godina kasnije ponovo u Pragu. Priznaje da voli kad mu u posetu dođu prijatelji iz naših krajeva. To je prilika da u ulozi vodiča obiđe značajne praške lokacije za koje inače nema vremena. Kroz objektiv fotoaparata i dalje, ipak, prednjače obrisi Zlatnog grada: opaža razlike od pre više decenija i današnjeg. – Sada je Prag ušminkan, sređen, pun turista. Osamdesetih je bio tipičan socijalistički grad u kome su na parkinzima stajale stare škode, moskviči, lade. Ima neku novu posebnu atmosferu – podvlači.

Slobodno vreme provodi u kafanama koje drže ljudi s naših prostora. Redovan je posetilac pozorišta kojih u Pragu ima čak 44 profesionalnih.

Beograđanin, rođen u Sarajevu, odrastao u Zemunu i praški đak, od Čeha je, dodaje, puno naučio.

– Različiti su od nas po mnogo čemu. Staloženiji, su, tiši. Ovde sam video, kasnije usvojio, kako se razgovara, bez svađe s ljudima s kojima ne delite iste poglede – naglašava Spasov.

Da, ipak, ne može bez akcije otkriva pričajući o novim poslovnim izazovima. Sprema serijal pod nazivom „Rimejk – devedesete”. Serijal od desetak epizoda od snimaka iz lične arhive. Sledi najlepši deo posla, montaža, kaže uz široki osmeh.

Bez cigareta i mesa

Kao dugogodišnji pušač stigao je do neslavnog učinka od tri popušene paklice dnevno. Onda je presekao i ostavio, jer „za svaku cigaretu koju popušite platićete zdravstveni danak jednog dana, a to je zlo”. Prošao je kroz fazu dobijanja na kilaži i sada kaže da je od strastvenog pušača postao nepušač kome i zadimljena prostorija smeta. Spasov je i vegetarijanac – meso ne jede duže od tri decenije.

Borba s egom

Svi koji rade na televiziji moraju da prođu fazu rasta i borbe s egom. „Umisli lako čovek da je važan, bitan, značajniji od drugih. Što pre prihvati da je to posao kao i svaki drugi sve postane lakše. Duže će trajati”, primećuje Spasov. Osmislio je jedinstvenu metodu borbe s vlastitim egom: jednom mesečno u vodi do članaka, s gumenim rukavicama, pere sudove u vegetarijanskom restoranu. Prija mu i preporučuje kolegama da nađu neki svoj metod.


Komentari1
72b4d
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Narcis Selimić
Dragi moj druže, zemljače, kolega, prijatelju, jarane, haveru, generacijo, neka ti je srećan put! Vidimo se tamo, gore, opet ⚘

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna /

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja