petak, 10.04.2020. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 23:05

I Bog ima svoj pakao

Autor: Vuk Draškovićčetvrtak, 20.02.2020. u 18:00
(Илустрација С. Печеничић)

Mnogo je ljudi u Srbiji koji bi, verujem, danas bili živi, samo da nisu bili sa mnom i u mojoj blizini. Smrt namenjena meti kosila je i pored mete. Zbog toga što sam još živ, a oni nisu, osećam se krivim pred njima i pred njihovim porodicama. Na opelima i parastosima obaram pogled, kao da sam ubica.

Tek u septembru 2000. godine, Srbija se, na izborima, odrekla Slobodana Miloševića, apostola zla čijem sam slomu doprineo više od ikoga i koji je meni, mojoj porodici i stranci naneo više zla nego bilo kome drugom u Srbiji. Istoga dana, ta ista Srbija odrekla se i mene i stranke koju sam vodio.

Od neprijatelja je, čini mi se, možda i opasniji prijatelj, jer je njegovo koplje bliže.

Dobro sam upoznao taj hor svojih prijatelja, suviše uplašen da rizikuje u borbi, suviše nepošten da ne bi varao i podvaljivao, suviše gramziv da medalje za zasluge ne bi krao od drugih.

Svoj pakao ima i sami Bog. Ime mu je vera u ljude.

Stalno sam pričao o ljubavi i prijateljstvu, a često nisam bio prijatelj ni samome sebi. Svakim nastupom, svakom svojom izgovorenom rečju, izazivao sam pozornost i skretao reflektore na sebe. Kao osvetljena meta, privlačio sam strele i pokazivao svačijoj pakosti i mržnji gde može najteže da me ujede.

Nisam umeo da budem ni tajnovit ni oprezan. Sve što sam mislio, govorio sam otvoreno i pred svima. Kršio sam pravilo pristojnosti da je nepristojno pokazivati i svih pet prstiju, a Srbijom išao rasklopljenih misli, kao da su raskopčane pantalone.

Napadao sam i ono što sam nekada branio i voleo, odricao se i sebe kad bih poverovao da sam bio u zabludi.

Upirao sam prstom tamo gde je bolest, a oboleli su obožavali uzrok bolesti.

Naraštaj kome pripadam ili ne živi više ili nestaje užurbano, pa se sve više osećam opkoljenim stranim pokolenjem.

Izneću i svoj, najkraći, utisak i o našem ,„globalnom vremenu”.

Zapad više, izgleda mi, nema one nagone koji stvaraju čvrste institucije, čiste principe i čovečnu budućnost.

Kao da „globalnom duhu” više ništa nije po volji. Živi se danas, živi se veoma brzo i neodgovorno. Moral se pretvara u pogubnu jagmu za sticanjem bogatstva kao vrhovnog dobra, pa se smanjuje, čak i gubi, razdaljina između duhovnog čoveka i budale, jer obojica postaju robovi imovine.

Sve je manje onih koji svoju raskoš prikazuju samo sebi, a sve više onih koji je iznose na pijacu, da se razmeću i hvale, i bogatstvo pokazuju kao jedini dokaz svoje vrednosti.

Možda se ovaj danak mora plaćati onome što nazivamo demokratijom, ali ja, ipak, strepim od sreće za kojom žude ćifte i krave, i od budućnosti u kojoj će ono što čovek stvara biti iznad čoveka, a kompjuter pametniji od svakog šahiste.

Zapad, Istok i čitav svet idu u ovom smeru, i svuda se diže larma na one koji opominju da srljamo ka apokalipsi. Na strani sam tih koji opominju, koji se bune i pozivaju na socijalna, duhovna i moralna načela, da se ne pređe kapija dopuštenog i da se sačuvaju moral i  odgovornost.

Od svih mojih dana najdraži su mi dani provedeni na tragovima Onog koji je stvorio svačije dane. Tu sam lečio sebe od gordosti, razmetanja i zlopamćenja.

Ona crkvica, na brdu Golgota, u kojoj je Hristov grob, manja je i skromnija od tolikih crkava podignutih u slavu smrtnih ljudi. U Kapernaumu, gde je Isus najduže učio ljude, i koji je gradić prokleo zbog ljudske gluvoće i slepila, Njemu posvećena crkvica je kao sirotište. Stotine hiljada hrišćana, a i mnogo obesno bogatih među njima, prošli su tuda, slikali se za uspomenu i otišli bez postiđenosti. I bez obaveze da učine i nešto više od turističkog fotografisanja na izvoru svoje vere.

Sve Hristu posvećeno tamo gde je Hristos bio i boravio, najmanje je i najbednije. Te crkvice su odrpani prosjaci pred ogromnim katedralama i dvorcima kardinala, biskupa i vladika širom sveta, pred njihovim zlatnim žezlima i dijamantskim krunama.

Uzalud je razmetanje, jer je to sve ništa, magla i dim koji sebe vara, raskoš koja je jeftinija i od trunke prašine sa Hristovih sandala.

Nema blagajne, nema dijamanata, nema kruna i titula koji mogu da od fenjera naprave sunce.

Prvi je živeo kao poslednji i dok je hodao Jerusalimom, Kapernaumom i Nazaretom, dok je propovedao po Judeji i Galileji, dok se molio na Maslinskoj gori, dok je vodu pretvarao u vino, a u Samariji, na bunaru, devojku Samarjanku, koju je po Tori morao da mrzi, nazvao sestrom svojom i rekao joj da će doći dani kada se nećemo moliti po hramovima, nego ćemo Boga, kao ljubav i dobrotu, tražiti u svojim srcima. Nisu Ga čuli, nisu Ga razumeli, pa su Ga i ubili i razapeli, ali je On, i tada, oprostio.

Priznajem, evo, da tu strašnu zapovest, da oprostim ubicama i da ih još i zavolim, ne mogu da prihvatim. Sve ostalo mogu, ali to ne. Čak i kad sam bio na Golgoti, ta naredba nije prodrla u moje srce. Razumom, naslućujem njen smisao, ali ne dalje od toga.

Iz istorije sam znao, a svojim proživljenim iskustvom u u to se i uverio, da se među stotinu Srba jedva nalazio po jedan spreman da žigoše i grehe i gluposti većine u naciji kojoj pripada. Taj jedan, ma ko da je on bio, imao je glavu, a većina je, uvek, kidisala da mu je skine.
(odlomak iz knjige „Meta”)

 

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista


Komentari26
00679
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

18551
mislim da je ono, sta su ljudi iz velike drenove rekli, kada je dobrica cosic pristao da bude predsjednik;:"pogresi cica", to isto za vuka draskovica treba reci,jer poslije,"noz"'sudija' i dr....,nije bilo smisla da se mijesa u politiku i da se pored "zanata",koji je maltene usavrsio,bavi drugim pitanjima!!!
Vladan - vladavina nežnošću
Divan, poznat tekst. Modeli oruzja I municije I zvuk pucnjave - jedino je shto se u ovoj zemlji menja. Mete su, PO strukturi I nacinu misljenja uvek ISTE.
Umni klon
Nije ovaj odlomak džabe sad..Vuče, budi još s nama, ima vremena za odlazak i kraj. Ima nas još, tvojih sledbenika, istomišljenika i bogami i po neki umni klon. Od prvog čitanja Odgovora kao klinčadija, povezao sam se ideološki i umno s tobom, i danas mislimo isto u oko 95% stvari. Jednostavno, mozgovi nam rade na isti način. Jedino nisam siguran oko te utehe, života posle smrti. A možda smo umrli još davno, kad smo se rodili u ovoj zemlji i medju ovim zabludelim narodom pogrešnih izbora.
Врабац
Бог верује у људе... Хм, плашим се, ако почнем са анализом те реченице, коментар ми неће бити објављен. Истина, Вук Драшковић уме лепо да напише, и нека на томе остане. Али, истина је и да се сећају многи времена владавине његове странке у Београду као правог пакла за правду и све Божје заповести. Џаба му ово писаније, ако је мислио на предстојеће изборе...
Branislav popović
Ovaj odlomak iz knjige, izazvao je bujicu komentara na ličnost autora. Koje smo mi društvo kad još vlada narativ iz 'devedesetih'?

PRIKAŽI JOŠ

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna / Pogledi /

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja