sreda, 01.04.2020. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 23:08
NE SAMO O POSLU: DEJAN SAVIĆ

Plan: zlato u Tokiju

Selektor naše vaterpolo reprezentacije je pred još jednim iskušenjem: Srbija brani titulu olimpijskog pobednika i poručuje da u vaterpolu imamo trnovit, ali utaban put do uspeha
Autor: Ivan Cvetkovićsreda, 29.01.2020. u 15:00
Дејан Савић (Фотографије Н. Неговановић)

Nedavno je završeno Evropsko prvenstvo za vaterpoliste u Budimpešti, na kom su naši osvojili peto mesto, a ove godine su i Olimpijske igre u Tokiju (25. jul – 9. avgust). Naši u Mađarskoj nisu uspeli da osvoje zlatnu medalju čime bi peti peti put uzastopno bili šampioni našeg kontinenta. Do sada je to uspelo samo Mađarima, ali u „prepotopsko” doba – između dva svetska rata. Trijumfom u Japanu naša vaterpolo reprezentacija bi ponovila podvig iz Rio de Žaneira od pre četiri godine.

Da je imao priliku da se sretne s Deda Mrazom ili Božić Batom selektor naše reprezentacije Dejan Savić kaže da bi poželeo da se iz komšiluka vrati s medaljom, a da bi veliki uspeh bio da se odbrani olimpijska titula.

Svetska velesila

Pod njegovom komandom Srbija se od 2014. do 2018. nijednom nije vratila praznih ruku s nekog od najvećih takmičenja (Olimpijske igre, svetska i evropska prvenstva). Štaviše, izuzev bronze sa Svetskog prvenstva 2017. sve ostalo je bilo suvo zlato.

Prošle godine, međutim, naša reprezentacija je bila peta na svetu. Ne može da se kaže da je podbacila – otišla je bez prve postave tima koji je u Beogradu u nezaboravnom finalu Svetske lige, po nezapamćenom pljusku, pobedio Hrvatsku na penale.

– Niz nije prekinut jer smo 2019. osvojili zlatnu medalju u Svetskoj ligi. Time smo ispunili osnovni cilj – da se kvalifikujemo na Olimpijske igre. Budućnost srpskog vaterpola smo izveli na veliko takmičenje – na Svetsko prvenstvo u Južnoj Koreji – i stekli iskustvo. To je dobar potez jer smo pogledali u budućnost – ka Olimpijskim igrama 2024 – ističe Savić. – To ne znači da je svetsko prvenstvo izgubilo značaj. Svako takmičenje je bitno. Problem u vaterpolu je vrlo kratak period za odmor. Povređeni i roviti igrači nemaju vremena da se izleče. Zaleče se i svake godine ulazimo u sve veći problem. Dali smo im vremena da se izleče, a ostalima privilegiju da uče na velikom takmičenju i da vidimo kako napreduju kao tim za 2024.

Srbija je u vaterpolu svetska velesila uprkos neverovatnim teškoćama koje taj sport mora da savlada kod nas. Da ostavimo po strani one opšte probleme na koje se svi kod nas žale. Dovoljno je da zadivi to kolika je mala baza onih koji se bave vaterpolom u odnosu, recimo, na fudbal, a rezultati su neuporedivi.

– Funkcionišemo po starom sistemu – objašnjava Savić. – Našli smo neki način da pogledamo kuda ide svet vaterpola kroz promenu pravila, promenu sistema rada, kroz psihologiju pripremanja mladih generacija. Pitanje je dokle ćemo uspevati.

Na kraju olimpijskog finala u Riju 2016.

Njemu je vaterpolo prva ljubav i postao mu je život. Mada, kako kaže, kao dečak uopšte ne razmišljaš čemu ćeš da se posvetiš. A zanimalo ga je mnogo toga. Bio je čudo od deteta, pa su mu vrlo rano prorekli blistavu karijeru u vaterpolu. Ipak, bilo je i kriznih perioda.

– Svako ih ima – tvrdi Savić. – Bitna je spremnost da se to premosti. Uz podršku porodice, saigrača, okruženja... Najkritičniji periodi su početak puberteta, kasnije profesionalizam. Ne dolazi do zasićenja, ali se pojavljuje psihički umor. Treća stvar je prekid igračke karijere. Šta posle? To je nova prekretnica. Novi život. Da se ne upadne u zamku svakodnevne monotonije.

Vaterpolo je naučio u Partizanu i tamo stekao ime, a, posle neizbežnog igranja u inostranim klubovima, u Crvenoj zvezdi je dobio priliku da onu treću opasnost – prekid igračke karijere – izbegne tako što je njen kraj ujedno bio početak trenerske.

– Najsrećniji sam što imam porodicu i dvoje divne dece. Skoro sve zacrtane ciljeve sam ispunio. Preostaje mi da nađem motiv više, da se ne zadovoljim samo velikim stvarima, nego i malim – podvlači crtu Savić.

Rušenje rekorda

Sa svojom generacijom je kao reprezentativac doneo Srbiji sve najvrednije trofeje izuzev olimpijskog zlata (ima srebro). Činilo se da je pitanje da li će ikada da se pojavi pokolenje koje će da im se približi, a, eto, on sam vodi ekipu koja ruši rekorde koje su on i njegovi saigrači ne tako davno postavili.

– Nisam razmišljao na taj način – kaže Savić. – Rekordi su da se ruše. Samo sam pratio zacrtani put i ciljeve koje reprezentacija ima. U suštini, to je trnovit put, ali i utaban do određenih uspeha.

Pored toga što je igrao za klubove iz Španije, Italije i Rusije bio je širom sveta na takmičenjima. Sportisti obiđu svet, a koliko stvarno vide?

– Ne vidi se sve, ponekad i zbog toga što to izlazi iz timske discipline. Ko baš hoće može da vidi dosta toga, ali ne sve šta planira. Pogotovo trener nema tu privilegiju. U Riju nisam imao vremena da izađem iz olimpijskog sela – otkriva Savić. – Ja sam prilagodljiv, ali sam i nostalgičar. Prilagođavao sam se ljudima i mestima u kojima sam živeo. Različite kulture i jezici, divni ljudi i zadovoljan sam što sam poprimio ponešto.

Na sportiste gledamo uglavnom samo kroz utakmice. Ali njihov život je satkan od treninga, priprema, putovanja... A imaju porodice...

– Mora da postoji samodisciplina. Ne samo kolektivna, nego i pojedinačna: prilagođavanje, organizacija, momenti kada porodica nedostaje, ali uz razumevanje sve može da se postigne. Vrhunski nivo kroz treninge i takmičenja traži svoj unutrašnji mir. Mora da postoji samosvest o sebi, da se nađe način kako da se to uspostavi – otkriva Savić svoj recept.

I sportista se nekako navikne na jedan način života, uspostavi sve to da bi bio i as i normalan čovek i – to se završi. Život igrača i trenera nije isti. „Raspored časova” je drugačiji, treba da se uče drugi predmeti...

– Sada nisam klupski trener, što je mana, jer nemam „svakodnevicu”, moram da se usredsredim na to da ne izgubim volju, radne navike, osećaj za trening – naglašava Savić. – I trener mora da trenira. Pošto je ovo moderno vreme ima mnogo programa i na televiziji i tehnološki pa mogu da pratim sve lige. Što se tiče takmičenja svakodnevno ih gledam tako da mogu da radim ono što ne bih mogao da sam trener u nekom klubu.

Medalje i odgovornost

Zlatne medalje, a naši vaterpolisti ih imaju u izobilju, donose slavu i – povećanu odgovornost. Moglo bi da se kaže da Savić nosi dvostruki teret, jer ima titule i kao igrač i kao trener.

– Ne vidim sebe kao slavnog, a sve zavisi od toga da li neko želi da gradi imidž ili da ostane normalan. Posledice mogu da budu ekstremne, a i minimalne. Trudim se da sačuvam svoj privatni život za sebe. Što se tiče tereta teško je da se nosi 150 kg – našalio se Savić aludirajući na svoju „kilažu”.

Sličnost s Badom Spenserom

Dejan Savić se dobro pokazao i kao glumac u nekim reklamnim spotovima. Pojavom, pa i glumom, podseća na nekada poznatog Bada Spensera koji je, inače, bio italijanski reprezentativac u vaterpolu. Naš selektor je saglasan da mu je sličan po bradi i stomaku. Inače, voli da gleda filmove i TV serije, da čita beletristiku, eseje...

Najbolje utakmice

Savić se nerado vraća na svoje igračke godine. Ne kaže baš tako, ali to kao da je prošli život. A u ovom je trener. Kao svoje najbolje utakmice zato je naveo dva trijumfa u toj ulozi – finale Lige šampiona s Crvenom zvezdom i meč za olimpijsko zlato u Riju.

Roditelji i deca sportisti

Da ima dar za trenera Savić je pokazao trijumfima s juniorskom reprezentacijom Srbije. Zato je korisno njegovo viđenje uticaja roditelja na decu sportiste: otac i majka najbolje će pomoći svojoj deci ako sopstvenu preambicioznost ne prenose na njih.

Vikendica s lepim pogledom

Dejan Savić je osvojio trofeje o kojima se mašta. Ali, ona je nepresušna, pa sada zamišlja sebe u vikendici s lepim pogledom.

Doping i različiti aršini

Mada nije neposredno vezano za njegov sport Dejan Savić nije ravnodušan prema kažnjavanju ruskih sportista zbog dopinga. I on podseća da, na primer, Amerikanci podležu samo svojoj antidoping kontroli.

Doping je, zaista, postao ozbiljan činilac u borbi za medalje. Jednom je veliki danak ni kriva ni dužna platila i naša vaterpolo reprezentacija. Na Svetskom prvenstvu u Ekvadoru 1975. Jugoslavija je, kako se i očekivalo, ušla u polufinale, ali je tada izbačena u utešnu grupu s obrazloženjem da je Ratko Rudić bio dopingovan. Kasnije je utvrđeno da nije (dok je čekao da da uzorak, što je potrajalo, pušio je, pio koka-kolu i tonik-voter), ali je bilo dockan da se išta popravi u takmičarskom smislu. Od traženja odštete se odustalo da nas Svetska plivačka federacija (Fina), pod čijom je nadležnošću i vaterpolo, ne bi uzela na zub.


Komentari0
453ca
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna /

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja