subota, 28.03.2020. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 13:14
MOJ ŽIVOT U INOSTRANSTVU

Građanska klasa raspikuća i probisveta

Od čestitog soja i seljačke muke, posle pet vekova pod Turcima i albanske golgote izrodila se crvena neman. Seljačkim znojem i motikom školovali su propale studente, revolucionare, zanesenjake, lenštine, decomučitelje i ženodavitelje. Iz čestitih porodica počele su da niču kafanske ispičuture i porodicomučitelji. Otišli smo da ih više nikada ne gledamo. Da pobegnemo od tih očeva, ujaka, teča, komšija...
Autor: Predrag Rudovićsubota, 25.01.2020. u 10:53
Фото Пиксабеј

Svuda prođi, samo kući budi, Tamo će te, uništiti ljudi, Ljudi...”  (Bora Đorđević)

Naša će polja ostati pusta. Pusta polja, puste kuće, zarasle u korove i kiselo drveće. Pusta sela i naselja. Pusta zemlja će ostati da nas pamti.

I doći će neki novi ljudi, nadam se bolji od nas. Neki strani ljudi koji će umeti da vole i poštuju ono što su im ta polja dala. Neki bolji narod neke druge vere, neke druge rase, neke druge naravi, drugih navika, pobožnijih, čistijih, lakših.

Naši su uspesi naša propast.

Zavide potajno oni koji su ostali nama koji smo „na vreme pobegli”. Prikrivaju muku i bedu, kažu da im je lepo, nikada lepše, kažu da oni ne bi nikada, žale nas. A onda nas na kraju razdvoje od sebe, ili mi sebe razdvojimo od njih, i kao da nam nije dovoljno bede, muke i patnje, iznenada više nismo jedno telo, jedan narod i jedna duša.

Neki drugi narodi, čini mi se, to rade bolje. Jermeni, Jevreji, Kinezi, Meksikanci...

Ubiće me misli. Prsnuće mi lobanja od ovog pogleda na veliki grad.

Čikago noću (foto Piksabej)

Sa devedesetšestog sprata zgrade Džon Henkok pogled puca po celom Čikagu. Ispod mene su avenije i ljudi koji kao mravi mile po njima, sićušni, užurbani, umorni, istrošeni, prezaduženi.

Nikome bar ništa ne dugujem, teši me misao.

Ali greh ostaje dok ispijam skoč sa ledom. Ali, ne leči se umorna duša novim gresima. Ni mamurluk se ne leči novim turama, nego samo odlaže mučninu za naredni dan (kako je to divno primetio jedan od retkih istinskih prijatelja). A slomljeno srce, najmanje se leči novim ženama.

Njeno mlado telo obomotano nekim krpicama u hipi fazonu naginje se ka prozoru oduševljeno prizorom koji je zatekla. Plava kosa prekriva lice, jeftina imitacija safira krasi probušeni pupak. Poreklom sa farme u okolini Medisona nikada ranije nije bila u Čikagu. Mlada je, razigrana, oduševljena velegradom, ne prestaje da blebeće o sebi.

Nije ovo uspeh, daleko je ovo do sreće. I šta ja tražim ovde? Čekam da padne noć, da u hotelu na Mičigen Aveniji prstima zaronim u njenu kosu…

Još jedan greh u nizu.

- U srednjoj školi imala sam tri najbolje drugarice od kojih je jedna predozirala,  nastavlja da blebeće dok se ispijajući dupli skoč pretvaram da živo slušam njene ispovesti.

A ispod mene jesenji dan, sunce, i pogled u beskraj. I lišće. Jesenje lišće.

Postoji neki čudan orah u Viskonsinu. Ne jede se, ali podseća na domaće orahe. Ima istu ljusku i s jeseni njegovi plodovi obavijeni zelenom ljuskom padaju po parku u kome izjutra šetam.

Te ljuske oraha. Prsti moga dede, ispucali i pocrneli od čišćenja oraha, crni kao gar, obojeni bojom koja se ne pere. I crna pređa moje bake, obojena baš bojom od tih istih ljuski. I jesenji zalogaji mladih oraha pronađenih ispod jesenjeg lišća, razbijeni stiskom jednog oraha o drugi. Da mi je deda živ, da ga dovedem, da može svojim očima da vidi kako su lepe farme u Viskonsinu.

Foto Piksabej

Sećanja. Kad bi bar ona mogla da izblede, da iščeznu i da me ostave na miru. Kad bi se mogla promeniti kada bi mogao da se izbriše identitet. Kad bi bar zaborava bilo.

Ko još sudskom tužbom vlastito dete ispraća u beli svet!?

Čestiti su ljudi izrodili izrode. Od čestitog soja i seljačke muke i znoja se posle pet vekova pod Turcima i albanske golgote izrodila crvena neman. Seljačkim znojem i motikom školovali su se propali studenti, revolucionari, zanesenjaci, lenštine, decomučitelji i ženodavitelji. Iz čestitih su porodica počele su da niču kafanske ispičuture i porodicomučitelji. Čitava jedna građanska klasa raspikuća i probisveta.

Otišli smo da ih više nikada ne gledamo. Da pobegnemo od tih očeva, ujaka, teča, komšija... Svih njih koji valjaju celome svetu a sebi i svojima su najgori. Utekli smo da prelaskom preko granične linije jednom zanavek napravimo razliku između sebe i njih.

Kako bi bilo lepo da su makar bili kriminalci, kockari, probisveti, ratni zločinci. Bar bi čovek znao gde da ih svrsta, bar bi neku definiciju imali. Ali nisu. Bili su samo neljudi, lenštine, ljušture u ljudskom obliku preteške i sebi i drugima. Ti izrodi kojima je bol njihovih najbližih jedina duševna hrana, koji zaboravljaju ostarele roditelje, koji nemilice batinama lome kosti svojim potomcima i koji uprkos tome važe za ugledne ljude i domaćine upravo to i zaslužuju, da ostanu sami, da sami žive i umiru, da se sami sahranjuju, da im grobove niko ne obilazi.

- Ranije sam se bavila hipnozom, ali sada mislim da je istina u poniranju u sebi uz neprekidnu meditaciju, nastavlja i ne prestaje. Predaću se ljubavi prema prirodi, zato sam i kupila zmiju.

- I ja sam kao mlađi proučavao Budizam. Mogu da ti ispričam neki od Zen Koana, buncam tek da stvorim simulaciju dijaloga.

Bežali smo, pobegli, borili se, opstali, preživeli, pobedili, a pobede su nam put u ponor, najveći su nam uspesi najveći padovi.

Da mi je samo da dočekam noć lepotice. Pomoći ćeš mi da je zaboravim. Da sve njih zaboravim. Tebe i onako neće biti briga, tvoje mlade godine imaju prava na greške. A ja ću se svakako kajati!

Kajanje, bar me ono teši. Barem kajanje još uvek osećam. Kajanje, najbolji i najsvetliji putokaz da duša još uvek nije izgubljena.

- I naredne godine nameravam samo da putujem.

- To je divno! Možda bi smo mogli zajedno! Mogu ti reći da Kosta Rika.

Da mi je sada ovde samo jedan iskreni prijatelj. Da mi je ovde umesto tebe moja Iv, sa njom sam desetak godina ranije prvi put ispijao piće u ovom istom baru. Prihvatila me je, blesavog kakav sam bio i kakav sigurno sebe nisam želeo da priznam i prihvatim.

Foto Piksabej

Ili da sam barem na ovaj vikend krenuo sam. Da sam ko čovek lepo otišao u kafanu kod Tome Četnika, da među svojima slušam jeftine narodnjake, napijem se ko čovek i da čašćavam meni nepoznate zemljake.

Ili da mogu da okrenem njen broj. Da mi je da noćas, slomljen od bola, užasnut nad svojom sudbinom, ubijen sećanjima, pokleknem. Umeo bih da prekršim obećanja, iskopam broj na dnu fioke zapisan na parčetu papirića, i da zatim dugo plačem, molim, objašnjavam, obećavam i zaričem se da ću kupiti kartu. Možda i bih, da nisam blokiran na svim mogućim brojevima, društvenim mrežama i telefonskim aplikacijama.

- Moramo da uradimo jedan selfi sa gradom u pozadini. Moram ovo da stavim na fejsbuk,  govori mi ushićena dok ispred lica stavlja kameru telefona.

- Naravno dušo. Sačekaj samo da namestim osmeh na lice.

 

Predrag Rudović

 

 

 

 

 

Pišite nam
Poštovani čitaoci, „Politika” je ponovo oživela rubriku „Moj život u inostranstvu”. Namenjena je pre svega vama koji živite izvan Srbije, širom sveta, koje je životni put odveo u neke nove nepoznate krajeve i zemlje.
Nadamo se da ste primetili da smo se i mi u međuvremenu malo promenili. Sašili smo novo, komotnije i udobnije digitalno odelo, ali i dalje smo prava adresa na koju možete slati svoja pisma, reportaže, zapise i fotografije.
Pišite nam kako je u tuđini ili u vašoj novoj otadžbini. Kako vam Srbija izgleda kad je gledate iz Vankuvera, Osla ili Melburna? Stanuje li nostalgija na vašim novim adresama?
A naša adresa je  mojzivot@politika.rs
Pravila su i dalje jednostavna: dužina teksta do pet hiljada slovnih znakova, da je zapisan u nekom uobičajnom formatu, najbolje vordu. Naslovi i oprema su redakcijski, tekstovi se ne honorišu i podležu uredničkim intervencijama.
Vaša Politika 
 

 


Komentari40
11eee
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Beogradjanin Schwabenländle
Овај је " писац " требао да оде на Sears Tower ( Wilkis ), тамо би имао већи хоризонт него на Hankoku. Висина би била већа за 98 метара и имао би 104 лифта на располагању, уз то још неколико експресних код којих вожњу и не приметите.
Muhamed Popovic Pop
Ja vidim talentovanog pisca. Mada, na našem tržištu je teško prodati melanholiju i tugu. Prevelika je ponuda. Možda je Amerika ipak bolje tržište...
SrdjanM
Aaaaaaa, ubi me patetika! Iskreno, ovakvo produbljivanje uvek istih klišea, neizbežno prizivanje melanholije i ove lepše rečeno žalopojke nam ne govore ništo o životu Srba u svetu, niti su primer za njihove misli i osećanja. Svaka čast svakoj pesničkoj duši tamo daleko, ali me više zanima priča onih, koji su proces emigracije ostavili za sobom i sada žive tamo gde jesu. Onih "na pola puta" je polako dosta.
Slobodan Mikavica
Svaka vam cast kako se to cesto kaze medju nama. Napisite nam jos nesto, od vas to mora da bude dobro, dobar ste poznavalac nase nacije.
Оливера
Прелепа је твоја туга, Предраже.

PRIKAŽI JOŠ

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna /

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja