Iz inkubatora za obuku mladih kadrova Srpske napredne stranke izašlo je 70 mladih koji će se naći na izbornim listama najveće srpske partije, čime će Aleksandar Vučić ubrizgati svežu krv u džinovski naprednjački organizam. Vučićeve bebe, obučavane u Akademiji SNS-a, iza koje se, zapravo, krije politička škola za oblikovanje budućih lidera, zameniće istrošene i kompromitovane igrače po dubini, uglavnom na lokalu, gde su se samouki preletači, vođeni interesima, pretvorili u lokalne šerife.
S toliko brojnim članstvom koje se mora umrežiti, uz sprovođenje jedinstvene politike u doba informatičke superbrzine koja proizvodi vrtlog informacija, što stvarnih, što izmišljenih, neophodno je obučavati mlade političke komandose koji jednako moraju da poznaju veštine snalaženja u virtuelnom svetu, uz istovremenu komunikaciju s biračima iz predgrađa velikih gradova ili udaljenih sela, gde vladaju tradicionalni zakoni srpske političke džungle koje je u doba početka višestranačja koloritno opisao Vuk Drašković: „Ću da glasam za tebe, al’ kad dođeš na vlast.”
Vučić će se svakako setiti početaka svoje političke obuke, kada je, po prijemu kod Vojislava Šešelja, odmah ubačen u vatru i poslat na Studio B, kaleći se u nekakvom televizijskom duelu. Položivši prijemni ispit, vojvoda je tadašnjeg radikalskog omladinca stavio na listu, a tek potom počeo da ga uči svojim veštinama koje su predstavljale savršeni miks destrukcije, erudicije, manipulacije i trgovine. Za organizaciju stranke bio je zadužen zaboravljeni Dragan Todorović, stvarajući najozbiljniji kadrovski softver kako za sprovođenje kampanje, tako i za kontrolu izbornih rezultata. Uostalom, 24. septembra uveče, bila je 2000. godina, Zoran Đinđić je s Čedomirom Jovanovićem otišao u izborni štab radikala, ne da bi se najeo vrućeg pečenja, već da bi tamo dobio konačnu potvrdu da li je Koštunica zaista u prvom krugu pobedio Slobodana Miloševića. Kada je Šešelj potvrdno klimnuo glavom, Đinđić je mogao da bude siguran da je Slobina epoha vlasti okončana.
Desetak godina ranije, Zoran Đinđić bio je tek talentovani doktor filozofije, buntovan, obrazovan i perspektivan, ali previše dugo odsutan iz Srbije, da bi otkrio sve zakone plivanja u njenom mulju. Demokratu s viškom adrenalina preuzeli su Aleksandar Tijanić i Vladimir Beba Popović, naročito vodeći računa o treninzima njegovih javnih nastupa. Zoran je toliko mlatarao rukama da su mu, umesto hemijske olovke, dali tegove, kako ne bi srušio sve sa stola. Sarađujući s Tijanićem i Bebom, koji su se kasnije toliko posvađali da nisu mogli zajedno da borave u istom kvartu, a kamoli u istoj prostoriji, Đinđić je po preuzimanju vlasti shvatio da su mu potrebni žuti skojevci. Naime, jedan od njih mi je rekao da je to učinio po Titovom modelu, ubacujući tada u igru junoše za specijalne operacije, poput Čede, Srđe Popovića i Gorana Vesića. Danas su sedokosi, ali sva trojica, na različitim razdaljinama, lebde u Vučićevoj orbiti.
Nije Đinđiću trebao profesor Habermas, njegov mentor na Univerzitetu Konstanca, da bi ga podsetio koliko se Tito, po dolasku na čelo KPJ iz Kominterne, uzdao u SKOJ, shvatajući kako mlade, lude glave sva naređenja ispunjavaju bez ikakvih potpitanja. Maršal je kasnije u rodnom Kumrovcu podigao političku školu za uzgajanje članova Saveza komunista kroz koju su morali da prođu svi asovi nekadašnje crvene Jugoslavije. Mnogi od tih Harija Potera samoupravnog socijalizma su vešto presvukli šinjele i zaboravili na ideološku mladost, postajući vođe otcepljenih plemena, zahvaljujući veštinama koje su stekli u sada napuštenom omiljenom betonskom čudovištu evropske Hrvatske.
Verovatno se i Sloba motao oko Kumrovca, ali je tokom svoje vladavine uglavnom po ličnom i Mirinom ukusu birao mlade socijaliste, lansirajući Ivicu Dačića i Gorana Perčevića. Umesto u orbitu, smestio ih je za okrugli sto, gde su Ivica i Goran s tadašnjom opozicijom pregovarali o izbornom sistemu. Sedeći za astalom, mladi lavovi SPS-a toliko su nervirali kompletnu pamet antislobista da je Matija Bećković tadašnje perjanice Deposa, Miću Popovića i Mihiza, zvao „Perčević i Dačić”. I Milošević je bio duhovit. Rekao je da je Ivičino lice isuviše glatko i da treba da zaradi po koji ožiljak. Ivica je razumeo poruku i držao se politike, podrazumevajući da se biznis i ožiljci u duši podrazumevaju! Perčević se manuo politike i držao biznisa, pa je takvo buržoasko skretanje izazvalo njegov poslovni i politički pad.
Nešto slično su doživele i demokrate. I to usred kapitalizma. Proporcionalno njihovom deljenju, množile su se stranke, kao ostaci restlova matičnog DS-a, pa sada prisustvujemo neobičnom paradoksu. Demokratska omladina pokazala se kao najžilaviji deo stranke, zajedno s Mićunom!
Dragoljub Mićunović je u disidentskom vrtiću uzgajao buduće vladare, Đinđića, Koštunicu i Tadića, prenoseći na njih učenje koje je sticao, a oni su mu vraćali tako što su mu zabijali nož u leđa i ostavljali ga da im se vraća, kao otac koji uvek oprašta nevaljaloj deci. Dok završava svoju knjigu, politički i filozofski testament o nama i njemu, pitam se hoće li je klinci pročitati? Teško, osim ako stane u dva ili tri tvita.
Da li je Vučić na predavanju naprednjačkoj mladosti pomenuo slučaj demokrata i njihovog oca Mićuna, čoveka koji je sve druge naučio kako da se popnu na tron, ali to znanje nije primenio jedino na sebi. Da li nije želeo ili nije umeo? O tome sigurno neće razmišljati deca, ali će Vučić svakako.
