četvrtak, 20.02.2020. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 22:54
RAZGOVOR NEDELjE: MIODRAG MAJIĆ, sudija Apelacionog suda u Beogradu

Sudije treba da istupe iz zlatnih kaveza

Autor: Dorotea Čarnićnedelja, 29.12.2019. u 23:23
(Фото И. Милутиновић)

Prvog dana decembra stupile su na snagu izmene Krivičnog zakonika koje, pored ostalog, uvode kaznu doživotnog zatvora i pooštravaju sankcije za najteža krivična dela, kao i za povratnike. Nasilnici, trgovci narkoticima, zlostavljači, počinioci seksualnih zločina, oni koji napadnu dete, ženu, policajca, državnog službenika, sudiju ili tužioca biće kažnjavani strože nego ranije.

Nije sporno da sudije treba da izriču stroge kazne. Ipak, podeljena su mišljenja da li će novi zakon dovesti do smanjenja kriminaliteta. Mnogi smatraju da će duže zatvorske kazne kriminalce izolovati iz društva na duži period, ali da sam strah od kazne neće delovati preventivno. 

Miodrag Majić, sudija Apelacionog suda, smatra da borba za smanjenje kriminaliteta zahteva daleko više aktivnosti od pooštravanja zaprećenih sankcija.

„Stav o ovom pitanju izražavao sam u više navrata, trpeći kontinuirane napade vladajuće većine. Uprkos tome, ponoviću ga još jednom. Sâmo pooštravanje kazni neće promeniti ništa na planu smanjenja kriminaliteta. Ovakav zaključak odavno je potvrđen domaćom ali i međunarodnom praksom. Bez obzira na to, većina vlasti, a tu ni aktuelna nije nikakav izuzetak, poletno pribegava ovakvim potezima. Razlog je jednostavan – izmena zakonodavstva za svaku vlast predstavlja najjeftinije rešenje koje kratkoročno obezbeđuje podršku biračkog tela, uvek željnog nemilosrdnih kazni.

Šta je potrebno da se u Srbiji smanji kriminalitet?

Potrebna je brižljivo planirana prevencija, blagovremeno uočavanje društvenih devijacija, ograničavanje sadržaja koji stimulativno utiču na izvršioce, poboljšanje penalnog i postpenalnog prihvata, jačanje službi za socijalni rad, pa sve do popravljanja ekonomskog stanja, smanjenja nasilja u javnom životu i, svakako, efikasnog tužilaštva i nezavisnog sudstva. Ali, kao što je vidljivo, to je mnogo zahtevnije od pisanja novih zakona i obećavanja da će potezi pera rešiti sve. Kada se to ne dogodi, tražiće se još strože kazne, i tako ukrug. Pogledajte samo problem korupcije. Svedoci smo stalnog osnivanja novih odeljenja, podižemo granice zaprećenog zatvora, dičimo se navodno obećavajućim brojkama… Uprkos tome, ocene koje dobijamo, kada je o kontroli korupcije reč, sve su slabije. I poslednji izveštaj Evropske komisije svedoči o tome. Društvo nam se davi u opasnim korupcionaškim aferama u kojima se pominju i najviši državni službenici.

Šta nam to govori?

Bojim se upravo ono na šta stalno ukazujem – da mi nemamo sudsku vlast, baš kao što nemamo ni stvarno samostalnog tužioca koji, mimo uticaja politike, može da odluči o ovim stvarima. Zašto je tako? Odgovor je jednostavan – zato što tužilac zna da bi, ako bi suprotno volji izvršne i zakonodavne vlasti, pokrenuo bilo koji od politički problematičnih postupaka, momentalno bio smenjen zbog činjenice da politička većina odlučuje o njegovoj sudbini. Zato su stvaranja novih i novih odeljenja i stalna postrožnjavanja kazni samo „smokvin list” koji je tu da prikrije tužnu istinu o nepostojanju sudstva i tužilaštva kadrih da se suoče s najtežim oblicima kriminala koji su povezani s političarima i njihovim tajkunima. A to dalje znači da je svaka politička vlast, za vreme opstanka na tronu, krivično-pravno nedodirljiva.

Pravosuđe je jedna od najvećih boljki našeg društva, pa ipak retke su sudije koje, kao vi, otvoreno govore o tome, gostuju u televizijskim emisijama i objavljuju knjige i autorske tekstove u kojima ukazuju na probleme u pravosuđu, bez straha od posledica. Kako razumete to što vaše kolege uglavnom ćute?

Jasno je da je to posledica straha. Većina kolega ne žele da budu klevetani od narodnih poslanika i partijskih aparatčika, ne žele da ih predsednik republike i ministri svaki čas prozivaju po emisijama, ne žele da ih prate i prisluškuju, proglašavaju špijunima i izdajnicima, niti da se u sopstvenoj državi osećaju kao građani drugog reda. I to je razumljivo. Žele da se, poput većine drugih ljudi, tiho i nevidljivo domognu penzije, uvereni da ionako ne mogu ništa da promene. Ali tu i jeste najveći problem. Jer sudija koji želi da bude nevidljivi šraf koji „tuče po sirotinji” a „klanja se vladarima” ne može biti dobar sudija. Da sam stranka, nikada ne bih verovao takvom deliocu pravde. Opasno je kada oni koji odlučuju o sudbinama građana ćute iz straha od države u čije ime sude. Zbog toga i govorim da ovo društvo još jedino nije pokušalo da postane društvo istinske podele vlasti. A jedino to predstavlja nadu za popravku stanja koje, osim u glavama marketinških stručnjaka, nije nimalo veselo. Čak i kratak period istinske sudske i tužilačke nezavisnosti iz korena bi promenio sliku savremene Srbije.

Da li zakon traži od sudija da svoje stavove izražavaju samo presudama ili je to tumačenje ili izgovor onih koji se plaše da javno zauzmu stav?

To je isključivo izgovor i još jedna od brižljivo plasiranih neistina. Sudije su ne samo ovlašćene, već su i dužne da o pitanjima od značaja za struku govore i učestvuju u javnom životu. Pa ko će pozvanije od sudije, kojem je to poziv, ukazati na to da su određena zakonska rešenja neadekvatna? Ko će jasnije i argumentovanije ukazati da neka od druge dve grane vlasti uzurpira nadležnosti pravosuđa? Međutim, ovde je brižljivo negovan upravo suprotni imidž sudije – ćutologa, aparatčika orvelovskog tipa – bez lica, imena i stava, kako bi se i u pravosuđu što lakše sprovodila aktuelna politička volja.

Šta je najveći problem našeg pravosuđa? Da li je to samo uticaj politike ili su za osećaj pravne nesigurnosti građana odgovorni oni koji treba da sprovode zakone – policija, tužilaštvo, sud?

Svako nosi svoj deo odgovornosti. Političari su ti koji bi, da hoće, za osamostaljenje pravosuđa u kraćem roku mogli da učine mnogo toga. Bilo bi dovoljno samo dozvoliti pravosuđu da se razvija nezavisno od njihovog pritiska. Njih, međutim, iz razumljivih razloga, takav zaokret ne interesuje. Odgovara im da imaju poslušnike koji će osigurati njihovu nekažnjivost. Međutim, to nikako ne opravdava sudije i tužioce za njihov deo odgovornosti – na prvom mestu za ćutanje i pristajanje. Nijedna vlast se ne poklanja, već se svaka, pa i pravosudna vlast, mora osvojiti. Očekivati da će političari darovati deo uzurpirane vlasti je naivno. Zato će, ako zaista žele da osvoje vlast, sudije i tužioci morati da se pobune protiv ovakvog stanja i da rizikuju. Argumenti kao što su: imam kredit, moram da školujem decu, nemam drugi posao i slično isključivo govore o vazalnom mentalitetu i nikome ne mogu biti prihvatljivi. Postoji mnogo poslova koji ne zahtevaju borbu protiv nezakonitosti i društvenih devijacija. Sudijski nije jedan od njih.

Kako reagujete na veliki broj oslobađajućih presuda za korupciju, nerešenih afera, maratonskih suđenja, zastarelih predmeta?

Sudiju ne bi trebalo da interesuje broj oslobađajućih presuda. To je pitanje za tužilaštvo. Oslobađajuća presuda je tužilački neuspeh. Kada je reč o ostalim pitanjima, verujem da uzroke treba tražiti u pomenutim deficitima našeg sistema. Politički uticaj brana je efikasnom rešavanju korupcionaških afera. Za maratonska suđenja zaslužni su zastareli pristupi u tužilačkom i sudijskom radu, nedostatak kadrova i njihov upitan kvalitet, veliki broj zaostalih predmeta, nepotrebni formalizam i još mnogo toga nasleđenog. Nismo naučeni da budemo ciljno orijentisani. Naučeni smo da administrativno ispunjavamo formu, da ciframo statistike, da brojkama pravimo sliku. Takve su nam i procedure i postupanja. To je nešto što je nužno menjati, ako želimo da naše pravosuđe zaista obavlja svoju funkciju. I u pravosuđu, baš kao i u mnogim drugim oblastima, da bismo krenuli napred, moramo odustati od Potemkinovih sela.

Kako objasniti nekažnjivost kada je reč o privrednom kriminalu i finansijskim zloupotrebama počinjenim na državnim funkcijama? Ko je za to odgovoran?

Naročito privredni kriminal zahteva ljude koji ovu oblast poznaju. Kod nas se neretko događa da optužnice budu podignute pod političkim pritiskom, baš kao što se neke pod ovim pritiskom i stopiraju. Takvo iznuđeno optuživanje redovno pokazuje svu pogrešnost ovakvog pristupa. Možete biti stoprocentno uvereni da je neko kriv, ali ako nemate relevantnih dokaza za to, ili ako nemate tužioca sposobnog da dokaze prezentuje, čitava stvar će se završiti debaklom. A upravo to prečesto viđamo u našim sudnicama. Političari pompezno najavljuju hapšenja, stvore određena očekivanja, a tužioci nemaju kuraži da im kažu da za to što su najavili dokaza nema ili da oni ne mogu da ih pribave. I onda se građani, koji i dalje ne prave jasnu razliku između uloga različitih aktera u sudu, ljute na sudije, verujući da su oni ti koji su odgovorni. Kada na sve to dodate i činjenicu da je kod privrednog kriminala reč o oblasti u kojoj postoje i najveći interesi, i najveća mogućnost upliva politike, slika koju ste pravilno ocrtali postaje jasnija.

Šta je potrebno da Srbija dobije jako i nezavisno pravosuđe?

Na prvom mestu, potpuna promena višedecenijske paradigme zasnovane na jedinstvu različitih grana vlasti. Drugim rečima, potpuno odvajanje pravosuđa od izvršne i zakonodavne vlasti u svim ravnima. Pored toga, potrebni su odabir najboljih, a ne „moralno-politički najpodobnijih” pravnika, ulaganja u njihove plate i infrastrukturu, njihova ozbiljna edukacija… Dakle, mahom suprotno od onoga što se danas čini. Ne može preko noći, ali može mnogo brže nego što trenutno izgleda, naravno uz prave ljude koji istinski veruju u ovu promenu.

Mogu li sudije da poprave sumornu sliku i vrate poverenje građana u pravni sistem?

Naravno da mogu. Popraviće je postupcima koji će biti slobodni, hrabri, onda kada se odreknu autocenzure i shvate da nisu odabrali da budu pretorijanska garda svakog aktuelnog političkog sistema, već zaštitnici ustavnosti i zakonitosti i sloboda i prava građana. Popraviće je i time što će prestati da se kriju po kabinetima, shvativši da obavljaju javne poslove, da ih plaćaju građani i da odgovaraju za svoj rad. Naposletku, popraviće je i onda kada budu spremni da osude greške u branši i među kolegama, jednako kao što osuđuju postupke drugih. Dakle, da bi popravile ovu sliku, sudije se i same moraju značajno promeniti i istupiti iz svojih zlatnih kaveza u kojima već predugo borave.


Komentari28
4191f
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Беба Вујошевић
Судије бира искључиво Високи савет судства, а само председнике судова бира Скупштина, на предлог Високог савета судства, који усваја Одбор за правосуђе. Судије не могу да буду разрешене дужности. Ако добију оцену "не задовољава", иду на обуку! Велики број судија раскалашно и слободно крше законе, а странка -не липши магарче до зелене траве. Част изузецима! Да ли је икада неки судија осуђен за кривично дело кршење закона? Није. Колико народ кошта правосуђе, колико адвокати, колико за одштете...
zmago
Samo u Evropi miamo vise od polovine zemalja koje imaju vise od polovine manje prirodnih resursa. Rudnog bogatstva poljoprivrednih potencijala,reka i da nenabrajam dalje.Sve te zemlje zahvaljujuci dobrom tuzilastvu i sudstvu imaju daleko veci prirodni prirastaj stanovnistva,Zato sto imaju PRAVNU SIGURNOST I ZASTITU DRZAVE !!!! I takve drzave su stabilne i prosperitetne. A to im obezbedjuje tuzilastvo i sudstvo koje nije sastavljeno od poltrona kao nase.I neodgo- vornih ljudi .
Petar Marić
Šteta što kolega Majić nije preciznije skicirao načine rešenja problema zarobljenog pravosuđa: sudije i tužioce treba da biraju na javnom konkursu njihova strukovna udruženja, a ne parlament kao što je to sada slučaj; javni tužioci treba da se biraju na neodređne vreme, a ne kao sada na 6 godina; treba ukunuti subordinaciju u tužilaštvu prema kojoj su svi tužioci dok rade pojedinačne slučajeve podređeni Republičkom javnom tužiocu. Svaki tužilac mora suvereno vladati sopstvenim predmetom.
Alex vrnjački
Pravosudni sistem BI TREBAO da funkcioniše nezavisno ali je to utopija. Danas je skoro pa ruglo ove države. Osovina advokat-tužilac-sudija mora da se razbije isto kao i veza politike sa istim. Princip "sveta krava" je proizveo skoro pa suprotnost i ne služi i ne štiti one koje bi trebao. Podsetiću da je otpuštenim radnicima pravosuđa (tužiocima i sudijama) EKSPRESNO isplaćena naknada za nelegalno otpuštanje od 44,5 mil. evra....a veterani rata još čekaju svoje. Npr, da li je to fer?
Draga
Istina. Stanje u pravosudju je alarmantno. Bruka.

PRIKAŽI JOŠ

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna /

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja