petak, 28.02.2020. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 23:03

​Tiranija neizbora

Autor: Dragan Vukotićnedelja, 29.12.2019. u 22:00

Koja mera nesrećnih okolnosti je dovoljna da pojedinca gurne preko linije samodestrukcije i moguće opasnosti po ceo sistem? Da li je ista „doza” potrebna i za unutrašnje urušavanje društva? I da li je ta kritična linija možda mnogo bliže nego što bismo na prvi pogled mogli da pomislimo?

Godinu na izmaku bez dileme je u svetu kinematografije obeležio film „Džoker”. Zapravo, on je postao tema i pre nego što je objavljen. Javnost se podelila u tabore onih koji su ga unapred proslavljali kao remek-delo „koje svet nije video još od Kjubrika”, i na one, mnogo glasnije i agresivnije, koji su po svaku cenu priželjkivali da nikad ne dođe do gledalaca. Ono što ovaj film bez sumnje uspešno radi jeste to da prikaže košmarnu sliku unutrašnjih nelogičnosti društvenog sistema, prevashodno onog imućnijeg, liberalnog kojem i mi, pa makar i na periferiji, pripadamo. Priča je to o pojedincu koji se napreže da se održi na površini, ali je njegovo potonuće znalački smešteno u kontekst širih sistemskih boljki. Komičar Artur Flek i njegov antiheroj Džoker u kojeg se preobražava, tužna su paradigma onoga šta svakog pojedinca može da zadesi.

O ČOKOLADNOM MLEKU I KLASNIM PRIVILEGIJAMA: Radnja „Džokera” smeštena je na početak osamdesetih godina prošlog veka, baš negde u vreme kada se u Belu kuću uselio novi predsednik, Ronald Regan. Prethodno je Margaret Tačer postala premijerka Velike Britanije, a ljubitelji istorijskih paralela će sigurno uočiti sličnost sa današnjim istorijskim trenutkom: pobeda Borisa Džonsona na izborima u Ujedinjenom Kraljevstvu odslikava duh vremena koji će, ubeđeni su, doneti drugu pobedu i Donaldu Trampu na izborima dogodine u SAD. Nije, međutim, ovde glavno pitanje da li će pobediti Tramp ili, recimo, Bajden. Po pitanju glavnih politika koje bi oblikovale njihovu vladavinu, reč je o manje-više dvema stranama istog novčića. Razlika je samo u maniru ostvarivanja istih ciljeva.

Maska Džokera postala je omiljeni simbol na protestima širom sveta: Čile
(Foto: EPA-EFE/Alberto Valdes)

Slično je bilo i sa Hilari Klinton koja je 2016, kako vole da se teše američki levičari, bila valjda jedina kandidatkinja koja je mogla da izgubi od Trampa. Kako vreme prolazi, paradoksalno se sve više ukazuju konture njihovih sličnosti. Tako je pre nekoliko dana nekadašnja demokratska uzdanica u jednoj radijskoj emisiji seirila na račun ideje Bernija Sandersa o besplatnom visokom obrazovanju. Njegov pristup je uporedila sa populizmom koji bi eventualno mogao da pridobije osnovnoškolce na ekskurziji. „Čokoladno mleko za sve”, kikotala se Hilari Klinton.

GALSKI PRKOS: S druge strane Atlantika štrajkovi protiv reforme penzionog sistema u Francuskoj su ove sedmice ušli u četvrtu nedelju. Na taj način su ovi protesti po dužini trajanja prevazišli one iz 1995. godine kada je tadašnji premijer Alen Žipe odustao od planiranog pokušaja reforme penzionog sistema i socijalnog osiguranja. Emanuel Makron je, međutim, od drugačijeg materijala. Predsednik je zaigrao na sve ili ništa dirnuvši u samu srž onoga što znači biti građanin francuske republike. Hvatajući se u koštac sa moćnim sindikatima, Makron je svestan da su velike šanse da kao i toliki njegovi prethodnici završi ponižen i uvređen. Ukoliko pak izgura svoj plan do kraja nagrada je više nego slasna, čak i za njegove velike apetite. Ne samo da će obezbediti mesto u istoriji kao prvi predsednik Pete republike koji je slomio galski prkos nego će se primaći na korak svom cilju koji odavno ne prikriva – da postane neprikosnoveni lider Evrope. Za to će mu ipak trebati malo više od populističkih mera kao kada se pre nekoliko dana javno odrekao penzije koja mu sleduje kao šefu države.

Svejedno, razlika između američkog i francuskog modela u odnosu prema pojedincu je i dalje drastična. Drugim rečima, bilo bi nezamislivo da se radnja „Džokera” smesti u nekakvu francusku varijantu Gotam Sitija. Sve više društava sveta, međutim, počinje da nalikuje na obrazac po kojem se svaki pomen socijalne države i podrške građanima odbacuje kao luksuz. I izbori koji se u demokratskim društvima redovno organizuju sve manje nude mogućnost stvarnog izbora. Okršaj Trampa i kandidata demokrata 2020. prevazići će zato lokalne okvire, jer će postaviti standard koji će mnogi kasnije da kopiraju: pokazaće da li biramo između kozmetički drugačijih klonova ili između suštinski suprotstavljenih ideja.

Ukoliko prevagne prva opcija (na šta ukazuju listom sve analize trenutnog odnosa snaga među demokratama) biće to još jedan signal da smo se obreli u globalnom igrokazu u kojem stvarnog izbora nema.


Komentari0
0e2ab
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna / Pogledi / Međunarodni pregled

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja