U Srba je kratko pamćenje – malo ko se seća kako smo u redovima stajali ispred ambasada čekajući u redu za vizu, kupovali broj za mesto u tom istom redu kako ne bi donosili stolice u četiri ujutro i kako su zahtevi čak i za odlazak na hitne operacije u inostranstvu dobijali crveno svetlo, jer naši građani nisu bili na spisku podobnih za šetnju unutar granica Evropske unije...

To se promenilo pre tačno deceniju, na Svetog Nikolu 2009. godine, kada je minut posle ponoći na beogradskom aerodromu potpredsednik vlade Božidar Đelić pružio pasoš za let ka Briselu, a za njim i grupa od kako su ih nazvali – 50 zaslužnih građana Srbije koji nikada pre toga nisu zakoračili u zemlje EU.

U tih nekoliko minuta 19. decembra pre 10 godina, u istom tom redu stajali su i novinari srpskih redakcija i dobili pečat za istoriju. Istovremeno, ministar unutrašnjih poslova Ivica Dačić je simbolično prešao mađarsku granicu. Dačić se odmah i vratio u Srbiju, dok je Đelić našu grupu poveo na ono što su novinari u šali nazvali „dugo putovanje u Jevropu”.

Prvi koraci bili su slatki: po poletanju sa aerodroma, izneti su torta i šampanjac, poklon nacionalnog prevoznika putnicima koji su srušili šengenski zid. Narednih sedam dana obilazili smo Brisel, Rim, pa Berlin, i na kraju Pariz, otvarajući vrata svih bitnih institucija EU i srpskih ambasada, ali i božićnih sajmova i prodavnica sa vrtoglavim novogodišnjim popustima.

Evropa u očima Srba koji nikada pre toga nisu zakoračili u EU bila je zavijena snegom, okićena, šarena, sa jeftinom a kvalitetnom robom. – Sve je isto kao i kod nas, samo ne pišu ćirilicom i ima više reda – prokomentarisao je jedan od naših saputnika, nakon što ga je policajac kaznio zato što je prelazio ulicu na crveno. Pričalo se posle da je Vlada Srbije podmirila i taj neplanirani račun.

Među 50 zaslužnih građana bio je vatrogasac Zoran Đuričić iz Užica, koji je bio fasciniran hotelom u Briselu od 29 spratova i elektronskom karticom koju je koristio kao ključ od sobe. Hadži Marinko Miljković iz Novog Sada je za sedam godina dao bure krvi, a kada ne spasava živote, vozio je autobus.

Petko Zorić je bio najstariji član grupe, penzionisani profesor fizičkog vaspitanja i satiričar, koji nam je tada, u 70. godini obećao da će napisati knjigu o ovom putovanju.

Pedagog Hule Kajević je u 50. godini prvi put leteo avionom, a mesto na ovom putovanju zaslužio je spasavajući bugarske dvanaestogodišnjake kada je njihov autobus sleteo u nabujali Lim. Pričali smo i sa dr Zoricom Jovanović iz Požarevca, jedinom ženom lekarom u jednom ženskom zatvoru u Srbiji.

Ostala nam je u pamćenju snežna vejavica koja je paralisala Brisel, pa su učesnici projekta „Evropa za sve”, kako je bio zvaničan naziv, proveli na aerodromu punih osam sati. Pre toga smo se nekoliko sati probijali kroz potpuno zavejan grad, a kako su nam domaćini objasnili, ovde je sneg retkost i tretira se kao elementarna nepogoda.

Zato je gotovo smešno zvučala rečenica da je sneg iznenadio putare, a čuli smo da grad čak nema ni mašine za čišćenje. Nadamo se da se ipak nešto promenilo za ovih 10 godina, osim paralele sa zavejanim Beogradom, novinari su se pitali i da li je ovaj zastoj i čekanje na aerodromu nagoveštaj onoga što Srbiju čeka na putu pridruživanja Evropskoj uniji. Deceniju kasnije, svi znamo odgovor na ovo pitanje.