četvrtak, 22.10.2020. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
ponedeljak, 16.12.2019. u 22:55 Živojin Rakočević
„POLITIKA” NA SLAVI MANASTIRA DEVIČA

I na najstrašnijem mestu se može opstati ako ima ljubavi

(Фотографије Ж. Ракочевић)

Devič – Ispred je teška metalna rampa, okolo su kolutovi bodljikave žice, zamršeni i nagomilani od mnogih dodavanja. Iz metalnog kontejnera izlazi policajac, odmahuje rukom, što znači da se može ući u manastir Devič kod Srbice. Praznik je. Na manastirsku slavu je došlo oko dve hiljade Srba. U proteklih trideset godina ovde se nije okupilo toliko sveta. Šta ih je privuklo u devičku pustinju? Zašto na njih nije uticalo opšte mišljenje da se u Drenicu ne dolazi, da je opasno i nebezbedno?

„Mi smo ovde odrasli”, kaže Miroslav Stević iz Srbice. Pet dana pre potpisivanja mirovnog sporazuma 1999. roditelji su ga poslali kod ujaka u centralnu Srbiju, a oni su ostali da čuvaju svoj dom. Planirali su da, ako ne mogu da izdrže u gradu, pređu u manastir i tu ostanu sa sestrinstvom.

„Kad je oteta naša komšinica Dostana Šmigić, koja ni do danas nije nađena, i kad su upali u manastir, bilo je jasno da za nas ovde nema mesta”, kaže Miroslav, koji živi u Kraljevu. Pored njega je živela Biljana Jovanović, koja kaže: „Kukali smo kad je trebalo da krenemo, kao da umiremo. Bilo nas je malo i živeli smo kao jedna porodica. Kad smo izbegli, nedelju dana nisam ustajala. Sve smo ostavili, nemamo ništa. Na kraju mi moja pokojna svekrva kaže: ’Ili ćeš da ustaneš da gledaš ovo tvoje dete, ili ja idem iz ove kuće u šumu.’ Onda sam ustala. Sve smo ovde imali.” Ova žena nikad nije prebolela svoj zavičaj i čini se da oseća stid što ne može da mu se vrati.

Razumljiv je odnos ovih ljudi i prema manastiru i prema zavičaju. Mnogi su se iseljavali u nasilju koje se tolerisalo u doba Titove Jugoslavije, mnogi su zauvek otišli 1941, kada je manastir, napunjen municijom i eksplozivom, odleteo u vazduh, ali ga većina nikada nije zaboravila. Sveti Joanikije Devički je svetitelj iz doba ropstva, sličan Svetom Vasiliju Ostroškom i Svetom Petru Cetinjskom. Srbi, naročito ovde i na širokom prostoru, poštuju ga i veruju u njegovu brzu zaštitu. Vekovima se, od siromašnih seljaka iz kosovske ravnice do imućnih Srba u Austrougarskoj, odvajalo od usta za devičku pustinju.

Zašto Milijana Dumanović, pored Bogorodice Ljeviške i Prizrena, dolazi baš u Devič? „Devič je poseban i pokazuje nam da se i na najstrašnijem mestu može opstati ako ima ljubavi. Nadamo se u Boga da će se promeniti svest ljudi i da ćemo živeti normalno, današnji dan nam govori da je to moguće”, kaže Milijana, koja je predsednica prizrenskog izbegličkog Kola srpskih sestara.

Devič je posebno voleo pokojni patrijarh Pavle. Njegova skromna ruka ga je obnavljala i oblikovala. Tako se juče, i na njegovim terasicama i potpornim zidovima, kao u amfiteatru, oko malog hrama tiskao svet da čuje molitvu i da se moli Bogu i svom svecu, brzom pomoćniku i zaštitniku.

„Tamo gde se strada, tu je Hristos blizu. Ova svetinja je bila rušena i obnavljana. Mislili su naši neprijatelji da su završili posao kada su proterali sav naš narod, i kada su ovu svetinju opljačkali i zapalili, ali su se prevarili jer nisu oni ti koji daju život. Ono što Bog da, to će trajati u vekove vekova”, poručio je okupljenom narodu episkop raško-prizrenski Teodosije.

U čemu je onda tajna Deviča? Ima ovde velelepnih manastira, blistavih fresaka, ćivota svetih Nemanjića, on je van svih puteva i izvan sveta, a opet mu se dolazi.

S Njeguša, pored Cetinja, stigao je s dva autobusa Nikola Popović. Siguran i prirodan, kao da je u svojoj kući, kaže: „Mi ovoga ne možemo da se odreknemo!” Sveti Joanikije i Devič imaju logiku nemoćnih i ovo mesto se nikada nije oslanjalo na moć i ovozemaljsku silu, zato su oni koji su ovde živeli viđeni kao pobednici. Osećajući tu silu ispred moštiju Svetog Joanikija pomoć su, ranije, u velikom broju i tražili Albanci. Njihovi sunarodnici, koje je u prošlosti manastir plaćao, zvali su se vojvode, i čuvali su manastir od drugih Albanaca. Juče niko nije došao.

Vernici se vraćaju bez obzira na zla vremena

Sestrinstvo koje vodi igumanija Anastasija živi na mestu stalnog i neprekinutog sukoba, a tako je svoj vek proživela njena prethodnica, igumanija Paraskeva. Tučena i napadana u periodu komunizma, nije odustala. Juče su mnogi otišli na njen grob.

„Bila je to jaka žena, silna”, kaže Ružica Premović, oslonjena na njenu krstaču kao na vrata svoga doma. Među ovim ljudima retko se vide očajni i gubitnici, jer prošlost ovog mesta ih je naučila da sloboda dolazi na različite načine. Tako je pisac Grigorije Božović u jednoj od svojih priča zapisao da se sveštenik koji je tu služio naljutio na Svetog Joanikija jer mu je ubijen crkvenjak: „No se zaričem, ja pop Stoša Obrešković iz Voćnika, da ti Svetu Kuću neću otvoriti, niti kandila nad ćivotom zapaliti, dokle ne pokažeš čudo i da si jači od Arnauta!”. Čudo se dogodilo, a pop Stoša je nedugo potom, pokajan i radostan, tražio ključ što ga je, u ljutini, bacio u klanac ispod manastira. Bila je 1912. godina i u Devič je stigla oslobodilačka srpska vojska.

Manastir i njegov svetitelj su poput velikog rasutog mozaika čije kockice spajaju lica ljudi koji mu dolaze i koji mu se vraćaju bez obzira na zla vremena i okolnosti. antrfile

Klanac neprestanih sukoba

Ovde je hram s moštima Svetog Joanikija Devičkog, pustinjaka i svetitelja iz petnaestog veka. On je u ovaj klanac pun izvora i šume pobegao od ljudi u doba srpskog despota Đurđa Brankovića. Živeo je u šupljoj bukvi, a predanje kaže da je izlečio despotovu obolelu ćerku pa mu je vladar u znak zahvalnosti podigao crkvicu u kojoj danas počivaju njegove mošti. Bio je to početak ropstva pod Turcima i od tada do danas ova oblast je mesto neprestanog sukoba i nepomirljive borbe za opstanak.

Posle bombardovanja 1999. u Drenici je zatrt svaki srpski trag. Ostali su samo Devič i dva sela, Suvo Grlo i Banje. Manastir Devič je zauzela oslobodilačka vojska Kosova, opljačkala ga i teško šikanirala monahinje. Francuski oficir Kfora Žak Ogar podigao je borbeni helikopter i mitraljeskom vatrom rasterao rulju koja je krenula da zapali Devič. Gotovo pet godina kasnije neki novi francuski vojnici nisu branili Devič, evakuisali su monahinje a sve što je moglo sagoreti progutala je vatra, sve što se moglo opljačkati je opljačkano.

Komentari10
16023
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

БГД - 011
Слава Богу и Св. оцу Јоаникију, девичком чудотворцу!
Данило
Догодине у Призрену!
Srbenda
al silu Bog ne voli
Maja
Draga braćo i sestre, pomolimo se za sve nevino stradale na Kosovu i Metohiji. Ove godine sam prvi put posetila KiM uoči Dečanske slave i uz Božiju pomoć nastaviću da odlazim. Mošti svetog Joanikija i svetog Kralja Milutina su isceljujuće, a reči monaha i monahinja su umirujuće i pune ljubavi. Naš narod tamo teško živi, u velikom materijalnom siromaštvu i naše posete im puno znače, da nisu zaboravljeni. Nemojmo da zaboravimo svoje korene i veru.
Данило
Сви беседе о љубави а љубави нема, нема је ни у Цркви, само новац. До када ћемо се лагати?
Mileta
Iz Vašeg komentara se da zaključiti da niste crkveni, ali eto znate kako je u crkvi. Na kraju svako svojom očima gleda.

PRIKAŽI JOŠ

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja