Nedavna presuda Osnovnog suda u Prištini, kojom je bivši ministar uprave i lokalne samouprave u kosovskoj vladi Ivan Todosijević osuđen nepravosnažno na dve godine zatvora zbog toga što je, kako je obrazloženo, za zločin u selu Račak, kod Štimlja, januara 1999. godine rekao da je izmišljen, kao i optužnica protiv Todosijevića kojom je terećen „za podsticanje na nacionalnu, rasnu, versku ili etničku mržnju, podele ili netrpeljivost” izazvale su u mnogobrojne reakcije. Kako je odmah nakon ove presude na Kosovu objavljena informacija da je u Specijalnom tužilaštvu u Prištini podneta krivična prijava i protiv predsednika Srbije Aleksandra Vučića zbog izjave da je Račak fabrikovan, jasno je da je selo pored Štimlja i navodni zločin nad civilima pre skoro 21 godine ponovo tema broj jedan.

Šta se dogodilo januara 1999. godine u Račku zna ceo (pošteni) svet. Zajedno s velikim brojem kolega i vrhunskih svetskih i evropskih patologa, jedan od najpoznatijih srpskih i svetskih stručnjaka patologije, dugogodišnji profesor i dekan Medicinskog fakulteta Univerziteta u Nišu i višegodišnji direktor niškog Zavoda za sudsku medicinu, prof. dr Vujadin Otašević, koji je preminuo pre godinu dana, razotkrio je lažni masakr nad civilima u mestu Račak 1999. godine na Kosovu i Metohiji, a što je bio direktan povod za intervenciju NATO-a na našu zemlju.

„Sredinom januara te 1999. godine svi svetski mediji”, govorio je prof. Otašević za naš list u godinama posle potpisivanja Kumanovskog sporazuma, „kao po komandi prekinuli su emitovanje svojih programa i iz minuta u minut objavljivali ’da su u selu Račak, na Kosovu i Metohiji, srpske snage bezbednosti izvršile u svetu nezapamćeni masakr nad nevinim i nedužnim civilima albanske nacionalnosti’ i da su poubijani svi žitelji – nevina deca, nenaoružane žene i starci i da je izvršen neviđen zločin u civilizovanom svetu.” „To je bila laž planetarnih razmera, isfabrikovana neistina i toliko prozirna režija svetskih moćnika, koja je po naredbama i nalozima u neprekidnoj medijskoj kampanji morala da nadvlada istinu”, tvrdio je, ne odustajući do smrti da dokaže šta je bila istina, prof. dr Vujadin Otašević.

S kolegama i najpoznatijim stručnjacima iz Danske, Norveške, Švedske, Belorusije, Srbije i drugih zemalja prof. Otašević bio član specijalne komisije formirane povodom afere „Račak”, koju je predvodila Helena Ranta, patolog iz Finske. Autentičnim i direktnim svedočenjem, već prvih meseci posle završetka agresije na SR Jugoslaviju i Srbiju, jedan manji broj patologa iz ove komisije javno i argumentovano je tvrdio da je slučaj „Račak” najveća medijska prevara s kraja 20. veka. Prof. Vujadin Otašević je, za razliku od mnogih drugih stručnjaka koji su morali da ćute, javno rekao „da je ceo događaj montiran u režiji Vilijama Vokera, šefa Kosovske verifikacione misije OEBS-a”. Zbog toga je dr Otašević u toj svojoj borbi za istinu, celokupnu i bogatu svoju video i foto dokumentaciju dostavio Vrhovnom sudu Srbije i brojnim međunarodnim organizacijama.

„Utvrdili smo svi iz ekipe forenzičara koji smo zajedno radili na Kosovu i Metohiji, da u Račku nisu stradali albanski civili, već pripadnici takozvane OVK, ali i da je Vilijam Voker naručio aferu ’Račak’. Znali smo da su svi nalazi stručnjaka pod pritiskom Vokera montirani samo iz jednog razloga – da se te zime 1999. godine neosnovano optuže srpske bezbednosne snage i kasnije napadne naša zemlja”, govorio je Otašević.

A kada je pre dve i po godine patolog iz Finske Helena Ranta, koja je bila na čelu specijalne medicinske komisije formirane povodom zbivanja iz januara 1999. godine, objavila knjigu o događajima na Kosovu, posebno o Račku, u kojoj se javno pokajala i priznala da 1999. nije govorila istinu, odnosno da je radila pod pretnjama i pritiskom Vilijama Vokera, ističući u knjizi sramnu ulogu tadašnjeg prvog čoveka verifikacione misije OEBS-a, prof. Otašević je pojasnio pre dve godine u razgovoru za „Politiku”:

„Svi mi iz ekipe patologa još u vreme kada smo kao tim u Račku, ali i kasnije u Prištini, radili na obdukciji posmrtnih ostataka pronađenih u ovom selu kod Štimlja čudili smo se da Helena Ranta nije smogla snage i nije uspela da se odupre Vokeru. Ceo izveštaj pisala je pod njegovim nadzorom i diktatu, ali i strahovitim pritiskom Ministarstva inostranih poslova Finske. Bila je uplašena, što nije mogla da sakrije, ali nije imala hrabrosti da stane na poziciju nalaza celokupne komisije forenzičara. Svi smo znali da će se koleginica Helen Ranka jednoga dana pokajati, što se na kraju i dogodilo.”