sreda, 11.12.2019. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 23:02
SUDBINE

Jutro uz ćirilicu

Sreten Božić Vongar rođen je u Šumadiji, obišao je pola sveta, napisao nekoliko knjiga, a danas u poznim godinama, u predgrađu Melburna, vezu sa Srbijom čuva uz „Politiku”
Autor: Dragoljub Stevanovićponedeljak, 18.11.2019. u 13:30
Сретен Божић Вонгар (Фото промо/лична архива Сретена Божића))

U Australiju je došao pre više od pola veka, sada već davne 1960. godine, kao raseljeno lice iz Pariza. Nije znao nijednu reč engleskog jezika. Umesto pasoša imao je samo jedno parče papira na kojem je pisalo: „Ova osoba navodi da se zove Sreten Božić”.

Deset godina kasnije dobio je nacionalnu književnu nagradu za pisanje – na engleskom.

Danas živi u svojoj kući u Melburnu s dingo psom, po imenu Linda. Nekada ih je imao više. Sahranjeni su na njegovom šumskom imanju zapadno od Melburna. Na ovom imanju, koje je pod zaštitom države, ukupno je sahranjeno 29 pasa rase koja ima mitski značaj među australijskim Aboridžinima.

Početak u Francuskoj

Sreten voli da piše, napisao je mnogo knjiga, pa tako nije zaobišao ni svoje dingose, i o njima je vodio dnevnik. Kada smo nedavno razgovarali s njim, rekao nam je da je u poslu, pokušava da završi nekoliko projekata, ako godine dozvole – sada mu je 87.

Iz Srbije je otišao odavno, a poslednji put dolazio je u otadžbinu 1966. godine s australijskim pasošem, da vidi starog oca Stevana u Gornjoj Trešnjevici, kod Aranđelovca. Živa su sećanja.

– Prepoznala me kučka Buba i počela da zavija. Nije htela da uzme hranu od mene – držala me na oku. Još čujem njen glas. Odmah po mome dolasku otac je dobio službeno pismo iz Aranđelovca da se hitno javi vlastima tamo jer mu u kući boravi stranac. Otišao sam lično u Aranđelovac da to sredim – priča Božić.

Više nije dolazio, ali upoznat je sa sudbinom svog rodnog mesta.

– Trešnjevica, gde sam odrastao, 1940. godine imala je 500 domaćinstava. U njoj se od plodova šljiva pravila marmelada i pekmez za celokupnu vojsku Kraljevine Jugoslavije. Danas nema nijednog plodnog drveta. Seljaci su morali da odu za inostranstvo. Srbija ima najplodniju zemlju u Evropi, ali je ona obrasla u korov. I o tome bi se mogla pisati knjiga – kaže Vongar.

Njegovo detinjstvo i mladost bili su traumatični i teški. Okupacija, pa teške posleratne godine. Njegov otac bio je kulak po merilima novih vlasti, a samim tim i na udaru kao reakcija. Hapsili su ga kao kulaka.

– Uhvaćen je i oteran na robiju da kopa put od Dečana prema Albaniji. Tu je stradala generacija seljaka iz okoline Aranđelovca. Meni su zagubili trag, sve dok nisu 1956. pronašli da radim kao novinar u Užicu u „ Vestima”, čiji je pokrovitelj bio Slobodan Penezić. Tu je tokom raspusta radio i student Ljubomir Simović. Nakon toga stavljen sam na „crnu listu”. Bilo mi je zabranjeno da pišem – seća se.

Odlučio je da napusti zemlju, da potraži sreću na nekoj drugoj strani.

U Francuskoj je bio raseljeno lice. Ova zemlja je te 1959. godine bila u ratu, dosta Francuza bilo je na frontu, pa im je trebala radna snaga. Data mu je mogućnost da radi najteže fizičke poslove u vreme kada su većina njihovih ljudi bili na frontu u Alžiru. Izbeglice su iz Francuske dalje odlazile za Kanadu, Australiju, Novi Zeland, Južnu Afriku...

Dok radiš, imaš boravak – ako ne, onda te izbace napolje. Sreten je išao na večernje časove francuskog jezika. Noćima spavao u podrumu fabrike bez prozora, osećao se smrad ulja i vlage.

– Nedeljom sam odlazio na razne skupove na kojima su govorili Sartr i Simon de Bovoar. Tu se moglo dobiti nešto i hrane i steći poznanstvo. Simon de Bovoar je bila mnogo pristupačnija. Kasnije, kada sam već bio u Australiji, napisala je predgovor za moj roman „Vag” (materica). Bilo je planirano da dođe na turneju u Australiju u zaštitu aboridžanskih domorodaca. Put je otkazan po savetu Žana Pujona, koji je s njom i Sartrom bio urednik magazina „Les Temps Moderne”. U tom časopisu su 1977. štampali zbirku mojih pripovetki „Le chemine du Bralgu”, pod pseudonimom B. Vongar. Knjiga se takođe pojavila u Americi pod naslovom „Track to Bralgu”, odnosno „Put za Bralgu” i postala bestseler.

Savladao sam najveću prepreku koja postoji za pisca – da pišem na jeziku koji nije moj maternji jezik. Dobio sam književna priznanja za kratku prozu – otvorio sam novo poglavlje u svetskoj literaturi. To je tema životne sredine. Taj literarni žanr sam lično započeo ovom svojom knjigom, koja je u Americi proglašena knjigom godine i označila početak novog žanra u literaturi zvanog postkolonijalizam.

Sreten Božić je 1978. postao poznatiji kao S. B. Vongar.

Naš pisac i pustolov jedan je od najboljih svetskih poznavalaca aboridžanske kulture

U potrazi za avanturom ili možda samo opstankom našao se i u australijskoj pustinji, među Aboridžinima.

– Dosta sam godina živeo na severu Australije. To su polutropski predeli, nerazvijeni krajevi gde su živeli domoroci Aboridžini. Tu su u plitkim kamenim pećinama galerije njihovog drevnog slikarstva. Neke od njih datiraju još iz doba neolita, dok je Evropa još bila pod ledom. Za 70.000 godina njihove kulture nikada nisu ratovali. Danas je preživeo mali broj Aboridžina jer se većina utopila u život belaca. Kada sam živeo s njima, a to je trajalo nekoliko godina, živeo sam kao i oni – kaže Vongar.

Dobio je ime Barnumbir Vongar što u prevodu znači glasonoša iz sveta duhova. Bio je oženjen Aboridžinkom i imao s njom dvoje dece. Ali, baš posle objavljivanja knjige „Put za Bralgu” na engleskom, zbog načina na koji je opisao život Aboridžina, kritikovali su ga pripadnici australijske belačke zajednice i tamošnje vlasti. Prisilno je odvojen od porodice i sa severa Australije preseljen u okolinu Melburna uz zabranu povratka na sever. Trebalo je da mu se nešto kasnije pridruži porodica. U međuvremenu su članovi porodice pomrli, supruga Đumala i dvoje dece, zbog toga što su pili vodu iz izvora koji je bio zatrovan, namerno ili na neki drugi način. Romani o tragičnoj sudbini australijskih starosedelaca i stradanju od radijacije izazvane nuklearnim probama i iskopavanjima uranijuma na njihovoj zemlji čine takozvani „Nuklearni ciklus”, gde spada i knjiga „Didjeridu Sharmer”, prvi put objavljena 2006. godine.

Više ne putuje

Više ne putuje, pa ne planira ni put u Srbiju. Kaže da je do prekida došlo s obe strane. Umetnicima koji žive u inostranstvu, a našeg su porekla, skoro se i ne poklanja nikakva pažnja. Tako je bilo i s njim, poznatiji je u svetu nego kod nas.

U ovim godinama teško je naći snage za nove velike bitke. Zadovoljstvo nalazi u malim stvarima.

– Svako jutro, čim ustanem, ja prvo uključim računar da na internetu pročitam „Politiku”, srećan što još izlazi ćirilicom – kaže na kraju razgovora za „Magazin” Sreten Božić – B. Vongar.

Handke

Na beogradskom Sajmu knjiga pojavile su se dve Vongarove knjige. Jedna se zove „Didjeridu Sharmer” (izdavač „Jasen”) koju je posvetio nobelovcu Peteru Handkeu. To je poslednja knjiga iz takozvanog „Nuklearnog ciklusa”. Vongar je prijatelj s Handkeom još od 1997. godine, kada je objavljena knjiga „Pravda za Srbiju”, a zanimljivo je i da je čuveni književnik kumovao Vongarovim dingosima.

Vidoviti otac

Decenijama se u selu Trešnjevica pa i mnogo šire prepričava jedan nesvakidašnji događaj vezan za Sretenovog oca, o kome je i štampa svojevremeno pisala. Otac Stevan je video u snu napad na kralja Aleksandra. Odmah mu je pisao o tome, svojim seoskim rukopisom, ali nije dobio odgovor. Dvorska administracija iz obzira nije ni pokazala pismo kralju ne pridavajući nikakav značaj ovom predviđanju uoči puta u Marsej. Ali, nažalost, događaji su potvrdili ovaj san čoveka, koji je služio vojsku od 1910. do 1918. godine i koji je verovao u snove. Prepričava se i da je u jednom sukobu kod Debra naišao na zasedu Arnauta. Dvanaest kuršuma je prošlo kroz njegovu uniformu, a nije ranjen.


Komentari10
0fcf9
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

поздрав Вонгару
На жалост, комунистичка политика и идеологије су овде живи и здрави, па је ћирилица још запостављена и болесна, као и многе друге српске вредности.
Јелена Симић
Велико поштовање за овог дивног писца и човека!
Beogradjanin Schwabenländle
1967 су Абориџини прихваћени као народ , до тада нису имали никаквих права, уствари били су негде између животиња и људи.
Mirjana Dukić
Poštovani Sretene, čitala sam Vašu knjigu Dingovo leglo pre nekoliko godia, veoma potresnio i na žalost istinito! Kao što je istina da mi kao narod ne cenimo dovoljni sebe niti naše najbolje unetnike, naučnike, rodoljube... Vama želim mirnu starost i da Vas posluži zdravlje i želja za daljim pisanjem
Мирко Т
Овај дивни и невероватни човек и плодан писац је неправедно запостављен код нас. Издавачка кућа Јасен из Београда је издала његова сабрана дела, почев са аутобиографијок ДИНГОВО ЛЕГЛО, преко КАРАН, РАКИ, ДИЂЕРИДУ ШАМАН и тд. најмање 7-8 потресних и значајних књига. Његове борбе и страдања овде су сувише романтично представљене. Купите и прочитајте неке од његових романа, пре свих аутобиографију ”Дингово легло” (или ”Дингова јазбина”) упознајте овог писца и заиста страдалника и револуционара.

PRIKAŽI JOŠ

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna /

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja