četvrtak, 12.12.2019. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 23:02
SEĆANjE NA ZORANA HRISTIĆA

Kompozitor, erudita, prijatelj, a pre svega dobar čovek

Često se oglašavao u javnosti raznim povodima i raznim tekstovima, jer je imao čvrst stav, lično mišljenje, jer nije trpeo nepravdu, borio se protiv šunda, prezirao malograđanštinu
Autor: Snežana Nikolajevićčetvrtak, 14.11.2019. u 13:03
Зоран Христић (Фото А. Васиљевић)

Ne mogu da se setim tačno trenutka i situacije kada sam upoznala Zorana Hristića. Bilo je to na početku mog profesionalnog rada, dakle, pre pet decenija. Bili smo iskreni prijatelji i veoma smo se uvažavali. Ja sam volela i cenila njegovu muziku, a on – moje pisanje o muzici.

Bio je višestruko obdaren. Muzičkim talentom, pre svega. Njegova inventivnost, radoznalost, otvorenost prema novom zvuku izdvajale su ga iz njegove, ali i iz drugih generacija naših kompozitora. To uvek prisutno istraživanje zvuka bilo je spojeno sa izvrsnom kompozitorskom tehnikom, koju je stekao u renomiranoj klasi Stanojla Rajičića na Muzičkoj akademiji u Beogradu. Sam Hristić je u jednom intervjuu rekao da je za njega od velikog značaja bio susret sa profesorom Rajičićem: „Bilo je to lepo studentsko doba – vrlo malo studenata, svi se znamo i lepo družimo. Studije prolaze u naizgled konfliktu sa mojim profesorom kome mogu da zahvalim što je shvatao ono što sam hteo da uradim.”

Ušavši u muziku šezdesetih godina prošlog veka, Hristić je tada, pa gotovo do osamdesetih, predstavljao njeno avangardno krilo. Zainteresovan je za nove zvučne mogućnosti klasičnih instrumenata, njihove neuobičajene kombinacije, pa i za neke nove instrumente i nove izvore zvuka i šuma. U Kameleonu, prvom televizijskom baletu kod nas, i u Rodoslovu nalaze se koreni njegovih lajtmotiva: određene motive, teme, napeve, harmonske sklopove i veze koristi u raznim svojim delima, uvek za izražavanje određenih emotivnih stanja, stvarajući tako svoj svet i jezik svojevrsnih muzičkih simbola.

Polazište svog poniranja u prošlost Hristić, pak, nalazi u stihu, u drevnom napevu, u konkretnom zvuku, a specifičnost svog opusa gradi u prožimanju zvučnih traganja sa klasičnim građenjem forme. Iz te sprege izrastala su dela koja obeležavaju vrh srpskog muzičkog stvaralaštva – Zaveštanje, Antikoncert, baleti Darinkin dar, Narcis, Adam i Eva, Tašana, Limeni doboš, Korak, duhovne kompozicije Sila krsta, Deset obraćanja Bogorodici Trojeručici, radiofonska dela Boj, Tragovi, Pacolovac muzika za pozorište i film...  Muzičke ideje su mu prosto navirale. Pripadao je onom tipu autora koji su bili u stanju da se zatvore u svoj radni prostor, osame i za kratko vreme napišu kompoziciju.

„Posao kompozitora se mistifikuje. Mislim da je to posledica nove, apstraktne umetnosti, koja voli da mistifikuje stvari. A mnoga grandiozna dela literature, muzike, slikarstva nastala su kao porudžbine. Ja često prihvatam porudžbine. Meni je potreban osećaj odgovornosti da bih nešto uradio.” Tako je govorio Zoran Hristić u jednom televizijskom portretu koji je snimljen pre gotovo četiri decenije.

Uz svoje velike i značajne partiture nalazio je vremena da napiše i poneku minijaturu za klavir četvororučno, koje smo Vesna Kršić, kćerka njegove prve profesorke klavira Jele Kršić i ja često i rado izvodile. Nedavno je komponovao Rufuriju, kratak virtuozni biser na rumunske narodne teme s posvetom „Snežani i Vesni za pravu svirku”. Izvele smo tu kompoziciju pre dvadesetak dana. Zoran je bio već teško bolestan i nije prisustvovao koncertu.

Lepo je pisao i pametno i razložno govorio. Često se oglašavao u javnosti raznim povodima i raznim tekstovima, jer je imao čvrst stav, lično mišljenje, jer nije trpeo nepravdu, borio se protiv šunda, prezirao malograđanštinu. Te njegove kvalitete je već sedamdesetih godina prošlog veka uočio Slobodan Habić i ubedio ga da prihvati ulogu voditelja u Muzičkom ateljeu, prvoj stalnoj televizijskoj tribini savremen muzike, koja je emitovana uživo i u kojoj je Hristić ispoljio spoj svog muzičkog znanja, obaveštenosti, sposobnosti da lako uobliči i iskaže svoj stav i da bude ležeran pred kamerom. Desetak godina kasnije, u jednoj emisiji Školskog programa govorio je o svojoj mladosti:

„Rođeni sam Beograđanin i, kako je to obično bivalo, kao mali sam počeo da učim muziku. Kao i svako drugo dete, interesovali su me igra, drugovi, drugarice, pa u početku nisam baš mnogo voleo da vežbam. Tako je bilo sve do 1949. godine, kada se u Beogradu pojavio američki film „Nezaboravna pesma” o Frederiku Šopenu. Dva meseca se daje, redovi za karte su veliki. Jednog dana imam sreću da dobijem kartu. Posle tog filma, kao u priči, odlazim kući i pokušavam da napišem prve note. Bilo mi je teško, bio sam nevešt, pa mi je u zapisivanju pomogla moja sestra, koja je učila klavir. Imam i sada te note, jednu igru koju sam zapisao 14. septembra 1949.”

Nije nimalo slučajna Hristićeva privrženost primenjenoj muzici. Sam svedoči da ga je film uputio na muziku, a šezdesetih godina počinje i njegovo intenzivno druženje s rediteljima, slikarima, piscima.

„To je vreme sad već čuvenog Kino kluba, gde sam se upoznao s rediteljem Kokanom Rakonjcem i slikarom Radomirom Stevićem Rasom. Ras je zaključio da mladim stvaraocima nije poklonjeno dovoljno pažnje, da treba da se udruže i da zajedno deluju kako bi izborili mesto koje im pripada. Tako je stvorena prva neformalna grupa u kojoj su bili i Branko Miljković, Ljuba Popović, Zoran Radmilović, Mihailo Janketić i Petar Kralj. U to vreme u Beogradu počinje da se osnivaju prva dva VIS ansambla – Siluete i Elipse. Sa Elipsama snimam muziku za film Nemirni” Kokana Rakonjca”, sećao se Hristić u istoj emisiji.

Bio je omiljen – kao umetnik, kao prijatelj, kao kolega. Posle dugo vremena provedenog u statusu slobodnog umetnika, prihvatio se medija – koje je voleo i dobro poznavao. Vodio je Muzičku redakciju Televizije Beograd u kojoj sam radila kao urednik i gde sam videla svu njegovu širinu pogleda i lakoću rukovođenja. Ostavivši veliki prostor urednicima za kreativan rad, razgovarao je sa nama prevashodno o muzici, interpretaciji, umetnosti uopšte...

Često je pominjao kritiku koju sam napisala za njegov Antikoncert, opet jedno delo s neobičnim spojem instrumenata (violina, sintisajzer i simfonijski orkestar), koji su izuzetno nadahnuto izveli Jovan Kolundžija, Slobodan Marković i Simfonijski orkestar RTB sa dirigentom Vančom Čavdarskim. Kritiku sam napisala za Politiku, 19. decembra 1983. A danas nekrolog za Zorana Hristića – kompozitora, eruditu, kolegu, prijatelja. A pre svega – dobrog čoveka.

muzikolog i pijanista


Komentari1
0aebe
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Siniša Stojčić
Još samo reći, pokoj Ti duši i laka Ti zemlja. I veliko hvala dragi maestro

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna /

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja