subota, 07.12.2019. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 12:35
ZAŠTO OBELEŽAVAMO DAN PRIMIRJA

Srbin prva, Kanađanin poslednja žrtva Velikog rata

Pre 101 godinu, u šumi Kompijenj kraj Pariza, potpisano je primirje koje je značilo i kraj Prvog svetskog rata. On je odneo oko 17 miliona života, od čega je samo u Srbiji stradalo više od 1,2 miliona ljudi
Autor: Jovan Gajićponedeljak, 11.11.2019. u 22:55
Српски војници воде рањеног друга у превијалиште (Фотодокументација „Политике”)

„U spomen na redova Džordža Lorensa Prajsa, pripadnika 28. severozapadnog bataljona Šeste kanadske pešadijske brigade Druge kanadske divizije, poginulog blizu ovog mesta u 10 časova i 58 minuta, 11. novembra 1918. godine. Poslednji kanadski vojnik koji je poginuo na Zapadnom frontu.” Ovo spomen-obeležje podigli su, pre pola veka u belgijskom selu Vile Suren, njegovi saborci, kanadski veterani iz Velikog rata kako bi sačuvali uspomenu na svog druga. Jer, Džordž Lorens Prajs, koji je tada imao samo 26 godina, bio je poslednja žrtva Prvog svetskog rata. On je poginuo od snajperskog metka, ispaljenog s nemačkih položaja, dok se sa svojim vodom probijao prema mestu Avri i pokušavao da otkrije položaje s kojih se na njih pucalo.

Samo dva minuta kasnije – u 11 časova, u šumi Kompijenj kraj Pariza, u vagonu francuskog maršala Ferdinanda Foša, potpisano je primirje između Nemačke i sila Antante. Ono je značilo kraj svih vojnih dejstava, odnosno završetak najvećeg sukoba koji je svet do tada video. Primirje je odmah stupilo na snagu i poštovale su ga sve zaraćene strane. Njime se Nemačka obavezala da će se njena vojska bezuslovno povući unutar svojih granica, da će uništiti sve podmornice i drugo teško naoružanje, kao i da će zaraćene strane razmeniti zarobljenike. Nemačka je poslednja zemlja koja je kapitulirala. Nešto ranije, 3. novembra, kapitulirala je Austrougarska, a pre toga i njihovi glavni saveznici – Bugarska i Osmansko carstvo. Formalno, Prvi svetski rat je završen Versajskim mirovnim ugovorom, koji je potpisan 28. jula 1919, na petogodišnjicu početka.

Sećajući se svih žrtava ovog rata, završenog pre tačno 101 godinu, u mnogim zemljama ustanovljeno je da se 11. novembar obeležava kao Dan primirja, odnosno kao dan sećanja na žrtve ovog ali i ostalih ratova. Kao takav on se obeležava u Velikoj Britaniji, Francuskoj, Belgiji i drugim zemljama saveznicama iz Velikog rata. Iz istih razloga, doduše pod drugačijim imenom, on se obeležava u SAD, afričkim i azijskim zemljama. Glavni motiv ovog praznika je cvet Natalijina ramonda, koji je u botanici poznat i kao cvet feniks.

Od 2012. godine Dan primirja se kao državni praznik obeležava i u Srbiji. I to s velikim razlogom. Jer, od svih zemalja učesnika Prvog svetskog rata Srbija je, procentualno, imala najviše žrtava. Prema zvaničnim podacima usvojenim na mirovnoj konferenciji u Parizu, Srbija za četiri ratne godine izgubila 1.247.435 stanovnika, od čega 402.439 vojnika, što je činilo 27 odsto njene predratne populacije.

Prvi svetski rat je i započet napadom Austrougarske na Srbiju, na ovim prostorima u Cerskoj i Kolubarskoj bici izvojevane su i prve savezničke pobede, a slomu Centralnih sila odlučujuće je doprinela i srpska vojska koja je, krajem septembra 1918, zajedno sa savezničkim vojnicima, izvršila proboj Solunskog fronta. Pod utiskom te blistave pobede nemački car Vilhelm je u telegramu bugarskoj Vrhovnoj komandi poručio: „Šezdeset dve hiljade srpskih vojnika odlučilo je o ishodu rata. Sramota”.

Major Dragutin Gavrilović među vojnicima, 1915. godine 

Manje je poznato da je i prva žrtva ovog rata bio – jedan golobradi srpski vojnik. Reč je o Dušanu Đonoviću, učeniku drugog razreda Kraljevske trgovačke akademije, inače rodom s Crnogorskog primorja. Dušan se, kada je Austrougarska objavila rat Srbiji, dobrovoljno javio u četnički odred vojvode Jovana Babunskog, a poginuo je u noći između 28. i 29. jula 1914. godine na Savamali, u blizini železničkog mosta, koga je te večeri srpska vojska porušila kako bi sprečila prelaz neprijateljskih trupa. Kada je poginuo, Dušan je imao samo šesnaest godina.

Osam dana kasnije u „Politici” mu je objavljena i čitulja u kojoj je, pored ostalog, navedeno: „Večeras, oko ponoći, navršiće se osam dana kako su prvi austrijski meci nadrli na našu zemlju i otkako je počeo veliki rat za slobodu srpskog naroda. U toj noći kao prva žrtva pao je mladi dobrovoljan Dušan Đonović, činovnik Železničke direkcije i četnik u četi vojvode Jovana Babunskog. Čim je Austrija nagovestila rat Dušan je prihvatio pušku i stupio u dobrovoljce. Pao je pogođen austrijskim metkom na obali Save braneći slobodu Beograda, onako isto slatko kao da su ga izrešetali kuršumi pod Lovćenom...”

Iste večeri, prvog dana rata, u Beogradu je poginulo više stotina vojnika, a prva žrtva sa suprotne strane bio je austrougarski vojnik Ištvan Balohi.

Inače, na svim frontovima tokom Prvog svetskog rata vođene su teške, rovovske borbe, s velikim brojem žrtava. Zato je ovaj sukob ostavio velike posledice na sve koji su u njemu učestvovali, što se posle rata osetilo ne samo u politici već i u kulturi i pristupu životu.

Značajno je napomenuti da su, pre 101 godinu, na ishod Velikog rata, odnosno na njegov brz završetak – Centralne sile doživele slom za samo dva meseca pored sjajne vojničke pobede srpske vojske na Solunskom frontu – uticali i ostali faktori. Prvi je činjenica da, za razliku od Velike Britanije i Francuske, koje su bile velike kolonijalne sile, Nemačka i Austrougarska nisu imali kolonije, tako da nisu mogle da na ratište dovode sveže trupe iz ostalih delova sveta, niti da iz drugih zemalja, s izuzetkom onih koje su okupirali, nabavljaju hranu i sirovine. Zato su 1918. njihove materijalne ali i ljudske rezerve bile iscrpljene do krajnjih granica, pa se u ovim zemljama osećalo veliko nezadovoljstvo i nemir. Drugi razlog bio je strah od širenja boljševičke revolucije, koja je godinu dana ranije izbila u Sovjetskom Savezu, odakle se (doduše s manjim uspehom) 1918. i 1919. prelila u Nemačku i deo Austrougarske. Završetak rata omogućio je da se one uguše, odnosno da se u ovim zemljama spreči ruski scenario.

Konačno, treći faktor koji je danas manje poznat, a koji je po svemu sudeći značajno doprineo završetku rata, bila je epidemija španske groznice. Reč je o jednoj od najvećih epidemija gripa u ljudskoj istoriji, od koje je po nekim procenama obolelo više od petsto miliona ljudi (četvrtina tadašnje ukupne populacije). Španska groznica trajala je od 1918. do 1920. godine i odnela između 50 i 60 miliona života. Ne zna se odakle je počela, a dobila je naziv španska jer se u neutralnoj Španiji, za razliku od ostalih zemalja, o njoj prvo otvoreno progovorilo. Epidemija se javila u tri talasa, od kojih je najsmrtonosniji trajao od septembra do decembra 1918. Sve je to uticalo da se ubrza završetak rata ali i da on, i posle jednog veka, ostane u trajnoj uspomeni.


Komentari12
8e07f
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Леон Давидович
У рату су људи страдали не само од директних сукоба оружаних снага већ и од разних других последица које је изазвао рат. Конкретно у Србији са агресорском војском стигао је и тифус тако да је од тифуса у Србији страдало вероватно више људи него од непријатељског оружја. Ако томе додамо Албанску голготу, глад и болест која је косила. На крају у Европи се појавила тзв. Шпанска грипа и убила милионе људи. Рат је био страшно зло.
Dragan Pik-lon
Kanada,mala zemlja ali je veliki svetionik slobode.Dala je ogromni doprinos pobedi u prvom i drugom svetskom ratu.Ratovala je uglavnom u centralnoj Evropi.U drugom svetskom ratu upravo su oni preko Arnema oslobodili Holandiju.Zato i ne cudi slobodarska i neutralna misao generala Mekenzija kada govorio gradjansko-verskom ratu u Jugoslaviji.Vecna slava svim zrtvama rata!
Janko
Treba dodati i angazovanje njihovih vojnika u Vijetnamu na strani SAD.
Preporučujem 9
Саша Микић
Свака част генералу Мекензију и његовом представљању истине, али Канада, нити је мала, нити је ''светионик слободе''. Као чланица Комонвелта и поданик енглеске круне била је дужна да се бори у свим ратовима које је водила британска империја, а какви су све они били сведочи да су се Канађани борили и у Бурским ратовима на тлу Африке за британске колонијалне интересе. Гинули су Канађани, Аустралијанци, Новозеланђани и још многи други хиљадама километара од свог дома.
Preporučujem 8
empty straw
Prva žrtva je Franc Ferdinand, ako ćemo da teramo mak na konac.
ProPolitikin Hrvat
Kad je ubijen Ferdinand zvanicno nije bilo rata, on je zrtva atentata, a u osnovi zrtva austro-ugarske imperijalisticke politike.
Preporučujem 5
Goran
Predlazem da gradske vlasti razmotre mogucnost podizanja spomenika na podrucju Savamale prvoj zrtvi Velikog rata mladom Dusanu...to bi bio i spomenik brojnim mladim ljudima stradalim za odbranu Beograda i Srbije.
артиљерац
Ја сам рођени савамалац,и била је спомен плоча Душану Ђоновићу, чини ми се у улици Милоша Поцерца.Одселио сам се одавно,па и не пролазим,не знам да ли је на свом месту.
Preporučujem 5
Иван Максимовић
Занимљива и једна од потребних прича о периоду којије трпео страшну цензуру јер су, као и овај храбри дечак, див-јунаци били четници. Њихово јунаштво крили су они који су од њих у ранијем рату поражени војнички и свакако другачије. И опет би били поражени, само да се нису служили лукавством, отуда и мржња према војнички непобедивој војсци и народу. Иначе, Канађанин је задња, не последња жртва тог рата.
Пакскикер
Предња - задња, а прва - последња
Preporučujem 4
Саша Микић
Када читам овакве коментаре питам се да ли сам живо у истој држави. Још у основној школи смо учили о Првом светском рату и морали добро да знамо шта је узрок, а шта повод рату. Учили као песмицу чувено обраћање мајора Драгутина Гавриловића, албанску голготу, злочине непријатеља у Србији током окупације, о Топличком устанку и на крају о пробоју Солунског фронта. Плаву гробницу смо учили напамет на часовима српског. И на крају каже се последњи када има први, а задњи када има предњи.
Preporučujem 10

PRIKAŽI JOŠ

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna /

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja