Berlinski zid srušen je uz veliki prasak pre tri decenije, ali neki njegovi delovi su postojani. Vidljivi – kao muzejski eksponati , segmenti rasuti po svetu i predmeti aukcija, nevidljivi – kao simboli nedovršenog i ugroženog procesa ujedinjavanja Evrope.

Frensis Fukujama je te 1989. pisao o „kraju istorije”, o novoj eri globalizovanog sveta koja počinje trijumfom liberalne demokratije i slobodnog tržišta. Mnogi su pomislili da je to kraj barijera. Prevarili su se. Optimizam, idealizam i ekstaza posle berlinske kafkijanske noći 9. novembra koja je promenila istoriju, bili su relativno kratkog veka. Istopili su se za samo jednu generaciju uvodeći Evropu u neizvesnu političku budućnost.

Zapreke, stvarne ili zamišljene, ponovo zakivaju kontinent iako iskustvo pokazuje da je podizanje zidova, kako bi se rešili politički, ideološki ili socijalni problemi, imalo neprihvatljivu cenu po slobodu i ljudska prava i da najveću štetu nanosi onima koji ih grade.

Stare lekcije slabo se uče: Evropska unija je od pada Berlinskog podigla više od 1.000 kilometara zidova i barijera. Deset od 28 njenih članica, od Španije do Letonije, ograđeno je preprekama šestostruko dužim od Brlinskog zida. Betonsko-žičane antiimigracione zapreke koje je Mađarska podigla na granici prema Srbiji i Hrvatskoj, po ugledu na „separacionu barijeru” na palestinskoj Zapadnoj obali, postale su idejni projekat planiranog zida Amerike prema Meksiku.

Nevidljivi zidovi podela još su opasniji.

Globalizacija ne sme da bude budućnost, poručuje iz Vašingtona nominalni lider slobodnog sveta. Liberalna ideja postala je „zastarela”, pridružuje mu se vladar Kremlja hvaleći „modernost” populista i suverenista.

Globalizam je, ironično, podstrekao nacionalizam. Uz podršku serijala raznih kriza i rastućih socijalnih nejednakosti, mnogi su po Evropi počeli da strahuju za svoj identitet. Utočište se traži u populizmu, nacionalizmu, izolacionizmu, ksenofobiji, islamofobiji, antisemitizmu, teorijama „izuzetnosti”. Takve partije su u deset država EU na izborima od 2010. pokupile barem pola miliona glasova.

Ugrožavajući politički liberalizam, evropske integracije i moralnost, ponovo se piše istorija koja idealizuje mračne dvadesete i tridesete godine prošlog veka.

U krhotinama Berlinskog zida ostali su ostaci hladnog rata, čitavog komunističkog bloka i Nemačke Demokratske Republike. Zemlja Lutera i Baha potom se, uz veliku radost, ujedinila sa Saveznom Republikom.

Danas vlada u Berlinu ističe „impresivnu storiju uspeha”, ali druga naracija govori o podeljenom društvu i o potmulom nezadovoljstvu. Uprkos potrošenih 2.000 milijardi evra, Aufschwung Ost – polet Istoka – suviše je spor i bolan. Samo 16 od 500 najvećih nemačkih kompanija je sa Istoka, dok čak 57 procenata istočnih Nemaca smatra da su građani drugog reda – čime se tumači njihov uočljiv zaokret prema desnom ekstremizmu.

Nije bolje ni sa državama kojima je nekad komandovao Sovjetski Savez. Kada je Zid srušen 28 godina pošto je podignut, Evropa se ponadala da je blizu da bude „velika i slobodna”, ali istorija se tu nije završila. Uspon „antiliberalne kontrarevolucije” potvrdio je da su liberalni internacionalisti ugroženi.

Zapad kontinenta razočaran je što je deo Istoka posle svih transformacija postao rasadnik neoliberalnih trendova direktno suprotnih vrednostima kojima su se vodili očevi osnivači Unije: urušavanje pravne države, rastuća autokratija, pritisci na sudstvo i medije, korupcija.

Iako razočaranje nije svuda isto, Istok uzvraća da se radi o odgovoru na rastuće nepoverenje u demokratske institucije i birokratizovane političke elite na Zapadu, što je  i dovelo do krize politike. Deficit ekonomskog i socijalnog usaglašavanja nije krivica Istoka, tvrde, već posledica inertnosti Zapada.

Pad Berlinskog zida označio je otvaranje granica. Tri decenije kasnije, strah od migracije uveliko je Britance naveo na bregzit i bna odbacivanje ideje otvorenih granica EU, a lidera italijanske desničarske Lige da zahteva oštru kontrolu pomorskih puteva prema Africi.

Hladni rat samo je poprimio nove forme. Poništavaju se stari raketni dogovori, a front je – u poređenju sa vremenom od pre 30 godina – samo pomeren na istok: prema Baltiku i Ukrajini. Ruski lider označio je kraj Pax Americana u globalnom sistemu, ali preti „nova bipolarnost”: Amerike i Evropske unije s jedne, i Kine s druge strane.

Državni sekretar SAD sprema se da na godišnjici u Berlinu ponovi „imperativ odbrane slobodnih nacija i slobodnih ljudi”, ali reči odzvanjaju prazninom kada se uporedi prekoatlantsko savezništvo nekad i sad, kada se slušaju izolacionističke poruke njegovog šefa u Beloj kući koji sistematski ruši multilateralnost.

Konačno, uprkos euforiji integracija, značajan  deo Evrope i posle tri decenije stoji ograđeno, na meti udaljene istočne strane novog zida. Zapadnom Balkanu je davne 2003.godine  na samitu u Solunu obećan ulazak u EU, a – sem Hrvatske – svi ostali su i danas u redu. Čak i dalje od cilja, kako je nedavno potvrdio francuski predsednik Emanuel Makron.

Ozbiljno je posustao ritam gradnje koja je postavila temelje okupljanja liberalnog poretka Zapada. Neophodna je renesansa vrednosti kojima se Evropa toliko radovala kada je srušena betonska tvorevina na nekadašnjoj granici Istoka i Zapada.

U berlinskoj novembarskoj noći, kada je pre tri decenije fizički uklonjen simbol neslobodnog sveta, nije trijumfovao kapitalizam, već ljudska potreba za slobodom. Naša budućnost suviše je dragocena da bi bila prepuštena samo političarima i njihovim praznim rečima. Nostalgija je tu slaba pomoć.

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista